Američko-srpski (jugoslovenski) horor „Igraonica“ („Playroom“, 1990) danas je gotovo potpuno zaboravljen, ali je nedavno ponovo koliko-toliko ušao u fokus zahvaljujući kompaniji Vinegar Syndrome, koja je krajem 2025. objavila blu-ray izdanje ovog neobičnog naslova, pa film – konačno – možemo da pogledamo u restauriranoj verziji, a ne na nekom muljavom piratskom VHS ripu. Domaćoj publici film može biti posebno zanimljiv jer je u celosti sniman u Srbiji (čak i delovi koji se događaju u SAD), a u njemu zapažene uloge imaju Petar Božović (peta po važnosti uloga u filmu) i Maja Sabljić, potpisana na špici samo kao „Maja“.
Producent filma bio je Đorđe Zečević, Srbin koji je karijeru gradio u Holivudu i suprug Maje Sabljić. Nekoliko godina ranije učestvovao je u produkciji hita „Strava u Ulici brestova“ („A Nightmare on Elm Street“, 1984) Vesa Krejvena, koji je izrastao u jedan od najuspešnijih horor serijala osamdesetih. „Igraonica“ deluje kao pokušaj da se taj uspeh ponovi – ali bez približno istog odjeka. Zanimljiva je i geneza projekta. Scenario je napisao Džeki Erl Hejli, glumac koji će mnogo kasnije tumačiti baš Fredija Krugera u rimejku „Strave u Ulici brestova“. Film je prvobitno razvijan pod naslovom „Šizo“ („Schizo“), a Hejli je planirao i da ga režira. Ipak, Zečevićeva produkcijska kuća Smart Egg Pictures preuzela je projekat i angažovala mladog reditelja Manija Kota, koji će kasnije izgraditi zavidnu televizijsku karijeru („24“, „Dekster“, „Američka horor priča“). Koto je snimanje kasnije opisao kao „noćnu moru“ – rad bez budžeta, u neobičnim uslovima – ali i kao dragoceno iskustvo na samom početku profesionalnog puta.
Film je sniman tokom leta 1989. godine u Jugoslaviji, što njegovoj atmosferi daje dodatnu autentičnost. Pored Boživića (koji ima baš dosta teksta, i bar 5-6 scena) i Maje Sabljić (čije je pojavljivanje na samom kraju isečeno u nekim od VHS verzija), u manjim ulogama pojavljuju se i kaskader Slavoljub Plavšić Zvonce, kao i tada mlada Olivera Viktorović. Na filmu je, sudeći po špici, radio i slovenački sineasta Damjan Kozole – kao reditelj druge ekipe. Radnja prati Krisa (glumi ga obično odlični Kristofer Mekdonald, ovde pimalo prepušten stihiji, koji će svega godinu dana kasnije zaigrati u „Telmi i Luiz“), arheologa opsednutog traumatičnim snovima o ubistvu svojih roditelja i mlađe sestre (U „Igraonici“, ne u „Telmi i Luiz“ gde glumi istraumiranu teksašku seljačinu od Telminog muža – prim. ur.) Njegova porodica je nekada živela u ruševinama srpskog manastira, gde je njegov otac tragao za grobnicom princa Eloka – zlog vladara opsednutog mučenjem i obožavanjem slovenskog demona. Za zločin je optužen radnik Roman D’Ark (glumi ga Vinsent Skjaveli), koji je potom smešten u mentalnu ustanovu. Godinama kasnije, Kris se vraća na mesto tragedije sa devojkom Dženi (Liza Alif, misica kojoj gluma nije pod A, ali nije imala problema sa golotinjom), novinarkom koja finansira ekspediciju, i prijateljima – fotografom Polom (Džejms Parsel) i foto-modelim Marsi (Džejmi Rouz). Međutim, ubrzo po dolasku počinju halucinacije i psihički rastroji – uključujući i povratak njegovog zamišljenog prijatelja Danijela (Aron Ajzenberg), koji – ispostaviće se – možda i nije plod mašte. Vest o Krisovom povratku stiže i do Romana, koji postaje sve uznemireniji i na kraju beži iz azila kako bi se vratio u manastir. U jednoj od bizarnijih epizoda filma, na samom početku pojavljuje se Kimberli Bek (poznata po glavnoj ženskoj ulozi u filmu „Petak 13. IV“, 1984), koja bukvalno otvara vrata, izgovara jednu rečenicu i nestaje – ostavljajući gledaoce bez objašnjenja sopstvenog prisustva. Za vizuelni identitet filma zaslužna je scenografkinja Viki Dženson, koja će kasnije steći svetsku slavu kao korediteljka animiranog hita „Šrek“ (2001). Eksterijeri su, po svemu sudeći, snimani u Predjamskom zamku u Sloveniji (koja baš i nije u celosti u Srbiji s početka teksta – prim. ur.), dok su enterijeri po realizovani u beogradskim lagumima na Kalemegdanu, kao i u stanu u kojem je nekoliko godina ranije snimano „Već viđeno“ (1987) Gorana Markovića – takođe u Zečevićevoj produkciji.
Atmosferom i tematskim slojem film od početka priziva „Isijavanje“ („The Shining“, 1980) – izolacija, spor ritam i osećaj neizbežnog psihološkog raspada. Ipak, ono što „Igraonicu“ izdvaja jeste njen neočekivani žanrovski zaokret: u završnici prelazi u energičniji, gotovo groteskni ton bliži filmu „Dečija igra“ („Child’s Play“, 1988). Taj prelaz, koliko god delovao neobično, donosi izvesnu svežinu i daje filmu prepoznatljiv identitet. „Igraonica“ je premijerno objavljena direktno na VHS-u u Sjedinjenim Državama 6. septembra 1990. godine, dok je u Velikoj Britaniji distribuirana pod naslovom „Šizo“ 1991. godine. Komercijalni uspeh je izostao, što ne iznenađuje – reč je o filmu koji nije potpuni promašaj, ali svakako ni skriveni biser žanra. Pre bi se moglo reći da je u pitanju neobičan, mestimično intrigantan kuriozitet, čija vrednost danas leži podjednako u njegovoj produkcijskoj pozadini koliko i u samom sadržaju.
Đorđe Bajić, aprila 2026.
