Juče smo se online sudarili Bekan i ja. Zanimljiv susret posle dugo godina. I kao i svi i on se žali i ja se žalim i svi se žalimo, ali da pređemo na veselije teme, reko’, aj bre da napišeš ti nešto za Mitomana o tom svojim uspomenama sa B92 i posle sa Kesićem pa da to bude kao neki uvod u hronologiju svega onoga što nam se dešavalo od početka devedesetih do danas i što imam na umu već neko vreme, ali ne znam odakle da počnem. I on kaže važi, super, i odmah sklepa ovaj tekst. Sve kako treba. Nisam znao i da je počeo da piše poeziju. I time ćemo ukrasiti tekst. I evo vam tog teksta da se i vi ponečega prisetite.
Devedeset prva je. Ratuje se u Hrvatskoj. Teške i neizvesne godine živimo. Strah od mogućih regrutacija, lebdi nad našim glavama u oblacima. Čitava ta priča deluje poprilično nadrealno, iako je naizgled sve mirno i podalje od polja smrti zaraženih ratom u nedalekoj udaljini.
Proleće leto je. Roditelji mi predlažu da za svaki slučaj odem u selo u Šumadiji, kod babe i dede, i da tamo ostanem neko vreme. I ja odem. Utovarim u „keca” sve što će mi tamo biti potrebno, televizor, antenu, kasetofon i kasete, nisam baš hteo i ploče da nosim, jer selo je lepo ali je dosadno. Tada još nije bilo ni mobilnih telefona ni interneta, nema se čovek iz grada čime u selu da zanima. I pođem, Ostao sam u selu oko mesec i po dana. A to je jedno malo selo, na dva brda. na putu između dve varošice. I tamo sam video više mobilisanih ljudi nego da sam ostao u gradu. Tamo se i ne vidi niko takav ili sličan!
A onda me roditelji pozivaju da se odmah vratim za Beograd, da su mi nabavili kartu, i da mene i mog mlađeg brata šalju vozom van zemlje i sa našim kumom, za Grčku, za Solun. Ja ostavljam sve stvari što sam bio odneo u selo da bih imao kakav-takav privid naviknutog života, i vraćam se autobusom za Beograd i već sutra veče eto me u vozu za Solun. Tamo su nam rekli da odemo za Nea Kalikratiju gde smo uzeli apartman. To je već bilo van sezone, bilo je sve prazno mesto bez turista.
I nisam izdržao.
Tu sam ostao 12 dana i ostavio brata i kuma, i vratio se u Beograd, pa kako bude…
Jesen-zima 1991. Počeo sam da se družim sa svojim školskim drugom Sterijem Tolićem i sa njegovim društvom. Sedeli kod njega i po nekim mestima. Ubrzo nam se priključila naša takođe školska drugarica Momčila Ivanović, dramaturg, koja je bila u kontaktu sa Sonjom Savić, pa nam se i Sonja pridružila. Momčila, pravog imena Ivana Momčilović je u to vreme držala sekndhend radnju u Francuskoj ulici koja se zvala Svetokret. Priča se naslanjala na Zenitiste Ljubomira Micića, i njegovog rođenog brata Branka Ve Poljanskog, pored drugih.
Zenitizam je avangardni pokret dvadesetih godina dvadesetog veka čiji je nastanak i razvoj vezan za časopis Zenit. Manifest zenitizma napisali su Ljubomir Micić, Ivan Gol i Boško Tokin. Pokrenut je u ime humanizma i u antiratnom duhu. „Na idejnom planu zenitizam je bio u znaku oštre kritike evropskog civilizacijskog kompleksa, kojem je u duhu inovativnih tendencija ponudio panbalkansku kulturnu koncepciju, izrađenu na principima neoprimitivizma.
U tom prostoru smo se okupljali i družili, Ubrzo nam se priključio i Milan Petrović Tica, koji je u to vreme imao svoju emisiju na Radiju B92 Ritam srca, u koju nas je pozvao da učestvujemo i svoju emisiju preimenovao u Ritam srca Svetokret!
U tom programu sam ostao godinu dana. Mesec-dva kasnije negde u februaru 92. javlja se Srđa Anđelić i zove me da se priključim novoj emisiji koja će se zvati Ritam lepog srca, kasnije poznatije kao Lepi ritam srca. I tu sam ostao osam godina do 2000. godine. Ta emisija je bila zamišljena tako da traje sat i po, da u prvih pola sata svoje slovo drži Bata Karapešić, a da se mi ostali smenjujemo u preostalom vremenu. Pored Bate, koji je iz našeg ugla tada bio stariji čovek, gospodin, među prvim članovima te ekipe pored mene bili su i Saša Marković Mikrob, Guru Gagi, Petar Ilić Ćirilo, Dragan Protić Prota, Jelena Petrović i Dubravka Petrović, odnosno Hot Beba i Chili Moon. Kasnije su se pojavljivali i drugi saradnici, kao što je Igor Brakus, i ekipa Klipana u pudingu. Tu je bila i Katarina Jovanović i drugi.
Budućnost je nenapisana, zbogom andergraund! B92 Romansirana biografija čoveka sa hiljadu maski! Saša Markovic Mikrob. Režija Janko Baljak
Igor Brakus se vrlo brzo izdvojio i počeo je da radi drugačije forme u svom prepoznatljivom stilu, tipa jutarnji humoristički program pod pseudonimom Jovan Kumulus i tako začas stekao reputaciju odličnog radio zabavljača. Zasluženo.
Došle su turbulencije, B92 se preselio u Beograđanku, i tu me je Brakus pozvao da zajedno radimo ranojutarnju emisiju. Potom će se taj program razvijati u neslućene forme svekolikog sadržaja.
Radio B92 se dalje seli u prostor u ulicu Svetozara Markovića gde smo kao ekipa počeli da radimo emisiju Penzionerov ugao. Tu nam se priključuje Nikola Gregović.
Radio B92 se opet seli, ovog puta u prostor u sadašnjoj ulici, odnosno bulevaru Zorana Đinđića, i tu nastaje emisija Brakus od 3 do 5, gde nam se priključuje Koki, Faraon Koki, Darko Kokoruš, investicija iz Sportskog ritma srca. Nečuveno je šta smo sve tu radili, sve moguće forme koji teško mogu i da se zamisle. Radili smo i javne nastupe, pesničke večeri, radili radio drame, filmove i skečeve. I tu sam ostao do kraja, kada nam je emisija krajem 2013. ukinuta.
Nekako u isto vreme, postao sam i deo ekipe Zorana Kesića, prvo na TV Metropolis gde smo radili skečeve, a ubrzo smo prešli na Tv Fox i počeli da radimo emisiju Fajront republika, koji menja ime u Prva TV. Od 2008 do 2011, imali smo za te tri sezone preko 100 gostiju. Tu sam glumio pijanca koji sedi za šankom i dobacuje svima.
2014. na 15. na RTV radili smo TV emisiju Brakusovi dobri ljudi, jednu sezonu sa gostima i skečevima, sa Kokijem, Gregovićem. Scenarije za neke skečeve su nam pisali pored samog Brakusa i autori Državnog posla, jer smo snimali u istom studiju, a ja sam u ulozi kafe kuvara koristio sam isti onaj rešo koji se nalazio na polici iza arhivatora Čvarkova.
I onda, prvi put posle toliko godina, ekipa odlazi svako na svoju stranu, i ja ubrzo bivam zanemaren, da li namerno ili možda nemarno, nikad nisam saznao, u svakom slučaju tako se taj slučaj završio.
Nekoliko godina kasnije sam imao pojavnu ulogu u Tv Seriji Ujka novi horizonti, neformalnom nastavku kultne serije Mile protiv tranzicije, sa Nikolom Đuričkom u glavnoj ulozi Ujke.
Na kraju ću završiti stihom iz jedne moje pesme koji glasi
“Završetak je ko novi početak, da li je, da li je!
Za Mitomana Aleksandar Todorović Bekan, 10. aprila 2026.
