МАЈОР НИКОЛА КОСИЋ, ОРГАНИЗАТОР ПУЧА 27. МАРТА

У шта бисмо се рачунали?

Сада говорити о томе шта би било да је било, сматрам излишним. Нешто је сигурно: наопако би било да смо постали Хитлерови сателити, и били међу побеђенима у Другом светском рату. Замислите да је српска војска ишла на Стаљинград?! Или да је држала страже око концентрационих логора?!

Пред вама је текст који је припремио Љубиша Ставрић за НИН и који је објављен 6. септембра 1996. То је само један од бројних текстова које ће објавити Корнет као збирку текстова које је у овој форми тзв. интервјуа у првом лицу. Књига је у припреми и садржи разговоре са 30 саговорника, савременика из периода скоро целих деведесетих година.

Драгоцени сведок наше историје (оне узвишене и трагичне), мајор Никола А. Косић, командант батаљона краљеве гарде, рођен је 1907. године у Краљеву. Војну академију завршио је 1925. у Београду. Са групом високих официра, активно је учествовао у организовању преврата 27. марта 1941. После априлског слома ’41. мајop Косић је одведен у заробљеништво, а од 1945. године је у емиграцији, од тога скоро четрдесет година у Милвокију, САД. Поред рада у индустрији тридесет година је организовао и водио Српски радио-програм, да би се, после пет деценија вратио својој породици у Чачак. Бреме од 89 година не смета му да се с лакоћом присећа људи и судбоносних догађаја. „Прота Смиљанић је био мој кум и кад сам већ био у Америци супруга ми напише писмо: „Дошао код нас кум Смиљанић, предлаже ти да се вратиш да уређујете земљу, а непосредно пре тога у „Политици”, у шест наставака, трабуњају о мени као ратном злочинцу. – Па добро, куме, а шта је са овим што пише у новинама?, пита га она. – Ма, пусти новине, само нека он дође, каже моја супруга: – Ја ти ово написах а ти види шта ћеш. „Чачански глас” је објавио „отаџбинско издање” Косићевог „Дневника”.

– У мени је још живо сећање на догађаје од 27. марта 1941. године. И дан-данас их често преживљавам у себи. Можда зато што сам у организовању пуча учествовао из дубоког убеђења да поступам исправно, да радим оно што је за мој народ неопходно”, каже мајор бивше Југословенске војске, командант батаљона Краљеве гарде Никола Косић, једини живи организатор војног пуча који је променио ток наше историје.

ПРИПРЕМЕ ЗА ПУЧ: Атмосфера у Србији, нарочито у Београду била је експлозивна. У војсци је владало велико незадовољство. Читав један наш батаљон отишао је у Грчку да се бори против Италијана (У другом Косићевом сведочењу помињу се појединци који су побегли у Грчку и потом се враћали да се прикључе својим јединицама, али то није исто што и ранија тврдња да је „читав један батаљон“ већ био упућен у Грчку да се бори против Италијана. Вероватно је реч о накнадном мешању појединачних одлазака, планираног садејства и каснијег сећања. – прим. ур. Митоман). Почело је расуло војске и то нас је пожуривало да учинимо крај таквом стању. Грађани су се иронично односили према нама: “Шта ће вам сабље – припашите кецеље!” Живео сам на рачун државе која је од мене тражила само да јој будем веран када буде била у опасности. И то је био моменат када смо морали да одужимо свој дуг, и патриотски и људски, према нашем народу.

Био је понедељак 17. марта када сам добио поруку да мајор Живан Кнежевић жели одмах да разговарамо. Врата ми је отворила госпођа Кнежевић, појавио се и Живан и одвео ме у своју собу. Били смо присни пријатељи и без великог увода рекао ми је да су генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић, као и његов брат, професор Радоје Кнежевић и он, сагласни да у случају приступања Тројном пакту војска изврши државни удар, доведе на престо малолетног краља Петра (у септембру је стицао пунолетство), и власт преда концентрационој влади састављеној од свих странака, рачунајући ту Хрвате и Словенце. Отворено ми је рекао да очекује моје учешће.

Свој пристанак сам условио следећим: да нико не буде убијен, осим ако то захтева извршење задатка; извршиоци не могу за своје учешће да добију никаква одликовања ни унапређења, сви учесници пуча морају да се одазову позиву своје ратне јединице и да, у случају да будемо откривени, не смемо да дозволимо да живи будемо ухапшени. Живан је то прихватио.

Онда смо прешли на организацијски део. Генерали Симовић и Мирковић ћe прикупљати мишљења виших државних и војних функционера о потписивању Тројног пакта. Генерал Мирковић ће организовати и ваздухопловство. Професор Радоје Кнежевић успоставиће контакте са опозиционим политичарима и јавним радницима. Живан има задатак да организује официре Београдског гарнизона који командују трупама. (Живана сам изузетно ценио. Био је официр из убеђења, велики патриота. У два ранија случаја, приликом покретања листа “Војска и народ”, када смо били оглашени за капетанску лигу, и приликом смрти патријарха Варнаве и конкордатске борбе, потврдили смо наше пријатељство)

Мој задатак био је да изнутра заузмем главни Генералштаб и Министарство војске и морнарице. Пре растанка размотрили смо који би официри Београдског гарнизона дошли у обзир за организовање. Били смо свесни да се у већину можемо поуздати. Исте вечери видео сам се са мајором Александром Маринковићем. Били смо добри другови и истомишљеници тако да је идеју прихватио без размишљања.

„METAK – BАРДАР”: – Неколико дана касније у Београду је настало велико узбуђење. Влада потписује Тројни пакт!? Мајор Кнежевић ме је обавестио да ће удар бити изведен у ноћи када се Цветковић буде вратио у Београд. Припреме за његово извођење приведене су крају. Хапшење Цветковића и осталих чланова владе биће обављено у раним јутарњим часовима 27. марта. Сам удар отпочеће у два часа, с тим да моја делатност отпочиње у један сат после поноћи. Потребно ми је око сат времена да бих заузео и осигурао све улазе у Министарству војске и морнарице и главни улаз у Генералштаб, како би гардијски вод ушао унутра. Затим, да редовну стражу заменим гардистима и поставим их на одређена места по утврђеној скици. Од сада сам у непрекидној вези с мајором Кнежевићем. Сазнајем да ће Душан Бајагић, пешадијски капетан, бити дежуран у Министарству у ноћи пуча. Познајем га из Ађутантског одељења Министарства војске и морнарице у коме сам и ја радио. Не знам шта мисли о потписивању Тројног пакта, нисам у ситуацији да ступим у контакт с њим.

Ујутро 26. марта мајор Кнежевић ме обавештава телефоном: „Све ће се одвијати према утврђеном договору.” Ручао сам у Официрском дому, а потом сам отишао код адвоката Нeнада Вујића, рођака моје жене. Предао сам му ствари од вредности које сам имао код себе рекавши му да вечерас идем на службени пут. Примио је то као сасвим нормално.

Улазећи у трамвај приметио сам четничког војводу Косту Пећанца. Према плану требало је да учествује и три стотине његових четника. Сео сам до њега и возили смо се ћутећи. Погледао ме је неколико пута и завртео главом. Не знам шта је то требало да значи.

Пред зградом Главног генералштаба сустигао сам капетана Јована Обрадовића који ми је саопштио лозинку за акцију: „Метак – Вардар”. Са мајором Мишићем срео сам се у Бирчаниновој улици. Показао сам му места где ће поставити борна кола. Тако бисмо зауставили евентуалну интервенцију са Дедиња, такође и жандармеријски ескадрон који се налазио у близини споменика Франше д’ Епереа. Са мајором Зобеницом нашао сам се у стану мајора Кнежевића. Он је изложио стање организације. Још једном смо претресли задатке и мајор Кнежевић је рекао да је написао писмо команданту Краљеве гарде генералу Михаилу Стајићу. Сви смо поштовали генерала Стајића, великог јунака из Првог светског рата. Кнежевић га обавештава о промени владе и моли да не предузима контраакцију.

Кад смо Зобеница и ја изашли на улицама је увелико био мрак. Отишао је да разнесе писмена наређења извршиоцима пуча, а ја сам га чекао у кафани „Три сељака” на Славији. Кад је завршио пошли смо на вечеру у Официрски дом. Испили смо по чашу клековаче за срећан исход. Сетили смо се да су и завереници 1903. кренули из Официрског дома. Око 22 сата растао сам се од Зобенице и кренуо Улицом краља Милана према Ратничком дому у коме сам тих дана становао.

Пред „Москвом” је било живо. Неколико група људи се међусобно жучно расправљало. Прошао сам поред фонтане на Теразијама и прешао на другу страну поред “Касине”. Осветљене улице су биле пуне. Замолио сам вратара да ме пробуди у поноћ јер морам да „обиђем страже”. Бојао сам се да случајно не заспим. Али, сан ми није долазио.

Преслишавам задатке у себи. Десет минута пре поноћи устанем, обучем униформу и ставим пиштољ у џеп од мантила. Таман да кренем, кад неко залупа на врата. “Откривени смо”, помислим и погледам да ли може да се искочи кроз прозор. Видим, превисоко. Откочим пиштољ и полако отворим врата. Кад, мој стари друг Ђорђе Петронијевић с којим сам се договорио да се видим на ручку. Дошао да види зашто се нисам појавио. Каже: „Ти бежиш у Грчку?!” Кажем му: „Ђорђе, иди кући и не излази пре осам. Јавићу ти се!” „Сигурно?” „Сигурно!” Једва сам чекао да га се курталишем. Мислим, колико ћe још бити оваквих непредвиђених момената.

ПУЧ: – Простор испред зграде Министарства је осветљен и без пролазника. Жандарми огрнути у гумене пелерине увукли се у стражарнице. Отвара ми дежурни официр капетан Бајагић. Поздравља ме. Кажем да сам добио наређење да обиђем Министарство. Није затражио да га види, наравно да га нисам ни имао. Кренули смо у обилазак, а ја сам рачунао да ће ми се ставити на располагање. За сваки случај, мој пиштољ је био спреман. Капетан Бајагић ми каже да је огорчен на Владу. “Да ли бисте помогли да се збаци Влада?” Занемео је а онда је повишеним гласом одговорио: “Господине мајоре, стојим вам на располагању!” Осетио сам велико олакшање.

Од капетана Бајагића сам сазнао да је у Министарству, поред дежурних официра, на спавању и неколико виших официра. Дежурни су и наредници Белић и Адамовић. Обрадовао сам се, јер сам обојицу познавао из времена мог службовања у Подофицирској школи. Наредио сам Бајагићу да закључа млађег дежурног официра и да позове Адамовића. Убрзо је дошао. Измењали смо неколико речи и ја му кажем да седне. Питам шта је са наредником Белићем. Каже: „Јутрос је хтео да убије министра војске. Целог дана плаче због пакта са Немцима.”

Убрзо смо обојица закључили да је пакт велика несрећа. Рекао сам му: „Од сада ћеш извршавати само моја наређења и наређења капетана Бајагића!” Скочио је с клупе и стао мирно. „Разумем, господине мајоре!” Затражио сам да ми да кључ од главног улаза у Генералштаб. Дао је без речи.

Тачно у два сата појавио се мајор Маринковић. Предао сам му кључ од главног улаза у Генералштаб. Мој задатак потпуно је остварен. Изашао сам на улицу. У 2:15, једновремено, из правца „Лондона” долазио је Гардијски батаљон под командом Живана Кнежевића, а из правца Славије тутњала су борна кола мајора Зобенице. Метални звуци испунили су ноћну тишину.

Поједина борна кола су скретала у побочне улице. Једна су стала на раскрсници Немањине и Милоша Великог. У њима је био мајор Зобеница. На углу Немањине и Франкопанове улице постављен је противавионски топ. Мајор Кнежевић је ушао у зграду Генералштаба са гардијским водом.  Одмах су се распоредили на стражарска места. Док сам улазио у зграду Министарства у телефонској кабини, у вестибилу, зазвонио је телефон. – Овде командант гарде генерал Стајић. Ко је на телефону? – Дежурни официр. – Шта се то догађа? – Све је мирно, господине генерале. Нема ничег новог. – Видећемо – залупи слушалицом. Генерал Стајић је сазнао да је посреди побуна и припремио се да нас гађа артиљеријом. Послао је коњички дивизион на мајора Зобеницу, али мајор који га је предводио дигне руке и каже: „Ја сам ваш.”.

Кренем према парку, преко пута официрских станова. Према плану ту су требали да буду четници који су нам стављени на располагање. На моје изненађење, у парку није било никог.

УБИТИ ЧОВЕКА: – Изненада ми приђу гардијски поручник и грађанин. Питају да ли знам да се у згради Министарства налази краткоталасна радио-станица. Ми у организацији о томе појма нисмо имали.

У врата на улазу урамио се један жандармеријски наредник, висок, бркат човек, права људескара. Без мог наређења гардисти упере пушке у њега. „Пушке к нози!” – „Ко сте ви, господине, и шта хоћете?”, пита он. Објасним му да је војска преузела власт и да ће краљ ступити на престо. Он се прекрсти и рече: “Хвала ти, боже!” Притиснем звонце и појави се једна жена. Препала се, хтеде да затвори врата. Подметнем ногу, она побеже. Унутра полусветло. Повучем ручицу, упали се светло и из соба поче да излази особље радио-станице. Замолим их да се окупе. Кад сам им рекао о чему се ради настало је грљење и љубљење. Замолим да до даљњег обуставе рад.

Скоро ће зора. Кишица је ромињала и сада се пресијава улица. Осматрам правац према Железничкој станици. Војници враћају кола и пешаке. У 3:40 појављује се аутомобил и зауставља на раскрсници испред Генералштаба. У њему су генерал Симовић и професор Радоје Кнежевић, у пратњи мајора Захарија Остојића и ордонанса Драгише Ристића. Прилази им маjop Кнежевић и обавештава о запоседању зграда и улица. Аутомобил одлази према Генералштабу. Улице су све живље. Пристижу генерали и официри. Пропуштају се и грађани који станују у блокираним улицама. Откључавају закључане официре.

Око пет часова траже ме у Министарству. Капетан Петровић ме увео у један кабинет. У њему је ваздухопловни генерал, полуокренут, разговара са официром. Препознао сам генерала Бору Мирковића.

Окренуо се и ја сам се представио. Одмерио ме је и без увода питао: – Можеш ли ти да убијеш човека? Био сам изненађен. – Господине генерале, ја могу да убијем само ако је то неопходно за извршење нашег задатка. Повишеним тоном је наредио: – Иди да убијеш управника Војне академије. Одбио је наш позив да дође. – Разумем, господине генерале! У питању је био дивизијски генерал Марко Михаиловић, један врло углађен човек.

Осетим да ме неко прати. Нагло се окренем и видим да је то капетан Петровић. Снебивајући се, каже: „Г. маjope, управник Војне академије је мој рођак. Молим вас да и ја пођем. Ако му објасните ситуацију он ће пристати да дође.” Наравно да сам прихватио предлог. Нисам ни помишљао на убиство пре него се исцрпу сва средства. Док смо стајали у ходнику стигло је обавештење да је генерал Михаиловић пристао.

Опет сам позван у Генералштаб. Предат ми је телеграм у коме генерал Симовић обавештава кнеза Павла о новонасталој ситуацији. Кнез се налазио у Загребу. У њему је отприлике стајало: „Краљ је ступио на престо.” Генерал Симовић је образовао нову владу и позива Кнеза да се врати у Београд. Сећам се, било је 6:30 часова када сам телеграм предао капетану Протићу да га пошаље.

Стајао сам пред зградом Министарства када се у великој брзини зауставио војни мотоцикл са приколицом из које је изашао помоћник министра војске и морнарице генерал Александар Стојановић. „Шта је ово, Косићу?” Објашњавао сам му… а он ми је љутито одвратио: „Видећемо, видећемо”.

ХАПШЕЊЕ СТАРОГ РАТНИКА: – Мајор Кнежевић је Зобеници и мени рекао да се ситуација на Дедињу компликује. Према гардијском батаљону потпуковника Здравковића који је опколио Двор стајао је гардијски батаљон мајора Вукосављевића. Држе на нишану једни друге. Генерал Петар Косић, начелник Генералштаба и краљев гувернер наредио је узбуну у краљевој гарди и одбио позив генерала Симовића. Наш задатак је да уђемо у двориште краљеве гарде и да доведемо генерала Косића. Одмах смо формирали борбену колону. На челу смо били поручник Зорић и ја, и то у спортском аутомобилу који нам је један грађанин ставио на располагање. Иза нас су камиони са пешадијом, а иза њих чета борних кола са мајором Зобеницом.

Кренули смо око десет часова и наишли на одушевљене грађане са транспарентима. Овације. Полако се пробијамо кроз шпалир. Пошто је отворен прозор на аутомобилу грађани прилазе и љубе ми рукав. Верујте да је сав био мокар од пољубаца.

Нисам ни претпостављао да ће доћи до излива таквог одушевљења. Испред осталих на тротоару стајао је један човек, елегантно обучен, са шеширом на глави. Кад смо наишли, бацио је шешир и почео да га гази скандирајући: „Живела војска! Живела војска!” Булеваром кнеза Александра Карађорђевића стигли смо до гардијске касарне. Маjop Зобеница се са својом четом зауставио испред главне капије, а ја сам продужио према Двору. Пронашао сам потпуковника Здравковића и предао му појачање.

Мајор Зобеница је у пратњи два официра довео генерала Косића. Пењући се уз степенице викао је на та два официра који су га придржавали. Поздравио сам га, али он није отпоздравио.

Око поднева мајор Кнежевић је поново позвао Зобеницу и мене. Објаснио нам је да командант краљеве гарде, генерал Михаило Стајић одбија позиве генерала Симовића. Наш задатак је да га, милом или силом, приволимо.

Закуцали смо на његова врата и он нас је примио прописно одевен, са пиштољем и Карађорђевим звездама. „Шта желите, господо?” Молили смо га, кумили, преклињали. Није вредело. Била је то драма. Много сам волео и поштовао тог човека. Био је ратни инвалид (једна нога му је била краћа), носилац две Карађорђеве звезде. Одговоран, сјајан командант. И 27. марта он је само доследно вршио своју службу.

У једном тренутку машио се за пиштољ. Зобеница му га је отео. Уз помоћ два капетана готово смо га изнели. У ходнику се ухватио за стуб. Почео је да виче: „Војници, не дајте свог команданта!” Али, његови војници су већ били упућени на Топчидерску станицу да не гледају хапшење.

Појавио се његов помоћник, бригадни генерал Голубовић. „Станите, имам нешто да саопштим генералу!” Рекао му је да је од стране намесника разрешен дужности команданта гарде. Стајић је поправио униформу и сам пошао.

Замислите како сам се осећао када сам га сретао у заробљеништву! Ја га поздравим, он неће да ме погледа. Било ми је тешко.

НИСМО ТРГОВАЛИ ЈУГОСЛАВИJOM: – Био сам присутан када се око 19 часова кнез Павле вратио из Загреба. На Топчидерској станици дочекао га је генерал Симовић са четом гардиста. Сви официри који су активно учествовали у ноћашњим догађајима постројили су се на степеницама Генералштаба. Тако је направљен шпалир до канцеларије у којој је кнез Павле потписао оставку.

Полако се пео уз степенице отпоздрављајући официрима. Понашао се господски. Био је потпуно миран, једино је имао усиљен осмех. Отпраћен је до Белог двора, спаковао је ствари и у пратњи генералштабног официра Николе Поморишца отишао у Атину.

Пре ових догађаја породицу сам послао код таште, да не бих морао да правдам силне изостанке, ноћне договоре. Кад се 30. марта, супруга вратила, каже: – О деци и мени ниси мислио! – Прво сам се заклео народу и краљу, кажем, па тек онда теби! И сматрам да сам одужио дуг.

Пуч је изведен без крви. Генерал Петар Косић је пружио главни отпор, и једино су он и председник владе Драгиша Цветковић накратко били ухапшени. Генерал Јован Леко, командант Дунавске дивизије хтео је да алармира пукове, али команданти батаљона нису дозволили. Пуч је завршен отприлике до 14 часова. Војска се вратила у касарне а пучисти су сутрадан отишли у Саборну цркву на благодарење.

Убрзо одлазим на ратни распоред, у Дреницу на Косову. Стиже 5. априла депеша код мог команданта пуковника Вучковића. И он ми саопштава: „Постављени сте за команданта 3. батаљона другог пука краљеве гарде.”  Спакујем куферче и пођем. Преноћим код шефа станице и рано ујутро кренем за Косово Поље. Само што сам стигао, наиђу „штуке” и слупају наш војни аеродром. Воз који је из Скопља требало да стигне у осам часова стигао је у четири по подне. Наједном се, у сабласно празном возу, отварају врата мог купеа и улазе три гардијска официра: Звонко Вучковић, Момчило Смиљанић и Сава Конвалинка, Словенац. Три добра друга који су напустили краљеву гарду и отишли у Грчку да се боре. Кажу: „Г. мајоре, ви свршисте посао, ми дођосмо да ратујемо”. Интересантна је била њихова даља судбина: Вучковић оде код Драже, Смиљанић у партизане.

Кад се процењује пуч од 27. марта, мора се имати на уму тадашње антигерманско   расположење српског народа. Сада говорити о томе шта би било да је било, сматрам излишним. Нешто је сигурно: наопако би било да смо постали Хитлерови сателити, и били међу побеђенима у Другом светском рату. Замислите да је српска војска ишла на Стаљинград?! Или да је држала страже око концентрационих логора?! У шта бисмо после себе рачунали? У људске крпе!

Злурада је лаж протурена да нас је платио Интелиџенс сервис. Идеја о пучу родила се у нашем, официрском кругу. Бора Мирковић је умро као сиромах, браћа Кнежевић такође. Симовић се вратио као гоља. Да смо желели да тргујемо народом, сигурно нам судбине не би биле такве.

Разговор водио Љубиша Ставрић за НИН, објављено 6. септембра 1996. уз посредство Србољуба Богдановића