Kad se pogleda oskarovska statistika, brzo se vidi da Akademija zapravo nagrađuje dve različite stvari. Jedno su filmovi koji uzimaju ogroman broj Oskara, obično 9, 10 ili 11. Drugo su filmovi koji osvajaju svih takozvanih Top 5 kategorija. Problem, ili možda upravo poenta, jeste u tome što se te dve grupe skoro uopšte ne preklapaju. Rekord i dalje drže Ben-Hur, Titanic i The Lord of the Rings: The Return of the King (Gospodar prstenova) sa po 11 Oskara, a odmah iza njih je West Side Story (Priča sa zapane srane) sa 10. Filmovi sa 9 nagrada su još ređi, a najpoznatiji među njima su Gigi, The Last Emperor (Posledji kineski car) i The English Patient (Engleski pacijent). Sve to zvuči kao liga najvećih, ali to nije ista liga kao ona u kojoj se osvajaju najvažnije nagrade za režiju, glumu i scenario.
Top 5 Oskara su
- Najbolji film
- Najbolji reditelj
- Najbolji gljumac
- Najbolja glumica
- Najbolji scenario, što u praksi znači ili originalni ili adaptirani scenario, zavisno od filma.
Te nagrade važe za najvažnije zato što pogađaju samo jezgro filma: priču, režiju i glumu. Drugim rečima, to je ono bez čega film ne postoji ni kao drama ni kao autorsko delo. Upravo zato je broj filmova koji su osvojili svih pet neverovatno mali. U celoj istoriji Akademije to su uradili samo It Happened One Night (Dogolilo se jedne noći), One Flew Over the Cuckoo’s Nest (Let iznad kukavičjeg gnezda) i The Silence of the Lambs (Kad jaganjci utihnu). Još zanimljivije, sva tri filma završila su sa tačno 5 Oskara. Nijedan nije dogurao do šestog.
Tu počinje prava priča. Filmovi sa svih Top 5 gotovo po pravilu nisu spektakli. To su filmovi koji pobeđuju na scenariju, glumačkim partijama, režiji i ukupnom utisku. Filmovi sa 10 ili 11 Oskara mnogo češće pobeđuju i u zvuku, montaži, muzici, scenografiji, kostimu, efektima i drugim produkcionim kategorijama. Akademija kao da govori dve stvari odjednom: jedno je najbolji film kao umetnička celina, a drugo je film koji je industrijski izveden do maksimuma. Ta dva odgovora ponekad se dodiruju, ali skoro nikad nisu isti. Mogu se izvući i neka pravila.
Rekorderi nikad ne osvajaju Top 5
Ben-Hur je osvojio 11 Oskara iz 12 nominacija. Od Top 5 kategorija osvojio je Best Picture, Best Director i Best Actor, ali nije pobedio u scenariju, a za glavnu glumicu nije ni mogao jer taj film praktičo uopšte nema ženske uloge. Titanic je bio još izrazitiji primer. Imao je 14 nominacija i 11 pobeda, ali od Top 5 je uzeo samo Best Picture i Best Director. Nije osvojio nijednu glumačku nagradu niti scenario. The Return of the King (Gospodar prstenova : Povratak kralja) je verovatno najčistiji primer te druge vrste filma: 11 pobeda iz 11 nominacija, ali bez glumačkog trijumfa; dobio je film, režiju i adaptirani
scenario, ali ne i glumačke kategorije. West Side Story je 1962. osvojio 10 Oskara iz 11 nominacija, takođe kao film izrazito jak u produkcionim i izvođačkim granama, ali ne kao pobednik svih Top 5 (dobio je samo za najbolju mušku i žensku ulogu).
Tu odmah postaje jasno zašto filmovi sa 11 Oskara tako često deluju kao grandiozni događaji, a ne nužno kao najdublje drame. To ne znači da su loši, naravno. Ben-Hur i Titanic su ogromni holivudski strojevi, a The Return of the King je verovatno najkompletniji fantazijski završetak trilogije koji je snimljen u studijskom sistemu. Ali njihov put do Oskara vodi preko širine, ne preko zatvaranja dramskog kruga. Akademija im daje skoro sve, osim onog malog, najtežeg paketa koji zahteva da isti film bude i najbolja priča, i najbolja režija, i najbolji glumački događaj, i najbolji scenarij.
Filmovi koji osvoje sve najvažnije, ali stanu baš na pet
Kod It Happened One Night, One Flew Over the Cuckoo’s Nest i The Silence of the Lambs zanimljivo je upravo to što nijedan nije otišao dalje od pet. Cuckoo’s Nest je imao 9 nominacija i 5 pobeda. Bio je nominovan i za sporednog glumca, najbolju muziku, najbolju fotografiju i za montažu, ali je izgubio sve četiri.
The Silence of the Lambs je imao 7 nominacija i 5 pobeda. Bio je jak i van glavnih kategorija, ali nije dobio dodatne nagrade. To je možda najzanimljiviji primer, jer film deluje dovoljno moćno i na nivou montaže i na nivou ukupne konstrukcije da bi čovek pomislio da može da doda još neku tehničku pobedu. Nije se desilo. Akademija ga je praktično zaokružila u tih pet i zbog toga se stiče utisak da Akademija to čini namerno kako bi povukla oštru granicu između jakih autorskih dela s jedne i spektakla sa druge strane. Kod filma Kad jaganjci utihnu je posebno zanimljivo što je izgubio u kategoriji montaže iako je u istoriju filma ušao zbog jednog montažnog postupka, a zašto je kandidovan je i za zvuk će ostati malo čudno jer nije jasno zašto je uopšte kandidovan u toj kategoriji, a ne recimo za najbolju šminku, kategoriju u kojoj je imao realnih šansi. Inače, u obe kategorije je tu Oskara dobio Terminator 2 i, naravno, za najbolje efekte, ne samo zasluženo nego što taj film status kultnog najviše i duguje tim vizuelnim efektima, ali i famu da je jedan od retkih, ako ne i jedini film kom je drugi deo bolji od prvog.
I tu se vidi razlika u tipu prestiža. Film koji osvaja svih Top 5 ne ponaša se kao film koji skuplja Oskare po odeljenjima. On kao da koncentriše sav prestiž u najvidljivije i najpresudnije kategorije. Može se reći da je to oskarovski ekvivalent književnog filma koji pritom nije art-house. I upravo zato ta tri naslova deluju gotovo školski: jedan screwball klasik, jedna psihološka institucionalna drama i jedan inteligentni triler-horor.
Siva zona, ili filmovi koji stoje između
Najzanimljiviji su filmovi koji pokušavaju da spoje oba sveta. Tu je prvi veliki primer Forrest Gump. On je imao 13 nominacija i 6 pobeda. Dobio je Best Picture, Best Director i Best Actor, ali ne i glavnu glumicu, niti scenario kao pobednički komad koji bi ga približio punom Top 5 paketu. Istovremeno je uzeo i montažu i efekte, što ga čini odličnim primerom filma koji je i dramski i tehnički moćan, ali ne do kraja u oba smera. Mada realno nije ni imao puno šansi da osvoji Toš 5 Oskara jer je te godine u konkurenciji bio i Pulp Fiction (Petparačke priče) kome je i pripao Oskar za najbolji originalni scenario te godine, što je ujedno i jedini Oskar koji je taj film uopšte dobio. Skoro sve mu je oteo Forrest Gump, inače film koji se poslednjih godina nalazi na udaru i publike i kritike.
Još bolji primer je Schindler’s List. To je film koji je istovremeno ozbiljna istorijska drama o Holokaustu i veliki holivudski projekat. Imao je 12 nominacija i 7 pobeda. Osvojio je film, režiju, adaptirani scenario, montažu, kameru, muziku i scenografiju, ali nije dobio glavnog glumca niti glavnu glumicu (kategorija za koju nije ni nominovan iako je Emilie Schindlerrola koja bi lako mogla da dobije Oskara, ali je taj film verovatno percipiran kao izrazito muški na nivou uloga). Drugim rečima, prišao je bliže od većine, ali ni on nije zatvorio Top 5. To je možda i najbolji dokaz da Akademija dramsku težinu i produkcijsku težinu često prepoznaje istovremeno, ali ih retko kada kompletno nagradi u istom filmu.
The Pianist je išao u obrnutom smeru. Imao je 7 nominacija i 3 pobede. Dobio je režiju, glavnog glumca i adaptirani scenario. To je skoro idealan primer filma koji ulazi duboko u srce Top 5 logike, ali ne postaje oskarovski rekorder. Njegov uspeh je, da tako kažemo, sužen, ali vrlo prestižan.
Ovde negde stoji i Steven Spielberg. On je možda najveći lovac na Oskare u klasičnom holivudskom smislu, ali i autor koji se stalno kreće između dve vrste filma. Schindler’s List je njegov ozbiljni, istorijski, kanonski rad sa 7 Oskara. Saving Private Ryan je ratni spektakl i drama istovremeno, sa 11 nominacija i 5 pobeda. Catch Me If You Can nije bio u toj ligi, ali je ipak uzeo dve važne glumačko-muzičke nominacije. Spielberg je, ukratko, jedan od retkih koji redovno napada i produkcioni vrh i dramski vrh, a opet vrlo retko uspeva da ih potpuno spoji.
Kanonski filmovi koji su prošli slabo ili čudno
Ako se pređe sa statistike na filmski kanon, slika postaje još zanimljivija. Pulp Fiction je danas jedan od ključnih holivudskih filmova poslednjih decenija, ali na Oskarima je imao 7 nominacija i samo jednu pobedu, za originalni scenario. Bio je nominovan za film, režiju, glumca, sporednog glumca, sporednu glumicu, scenario i montažu. To je gotovo savršena definicija filma koji je svuda prisutan, a skoro nigde pobednički. Za utehu, Pulp Fiction je osvojio Zlatnu palmu u Kanu, što se srazmerno retko dešava holivudskim filmovima.
The Shawshank Redemption je još drastičniji primer. Imao je 7 nominacija i nijednu pobedu. Bio je nominovan za film, glumca, adaptirani scenario, kameru, montažu, muziku i zvuk. Ako postoji film koji je postao kanon mimo Oskara, onda je to verovatno upravo taj. Akademija ga je priznala, ali ga nije nagradila. Zbog ovako upadljivog ignorisanja filma koji je i dan-danas, praktično od osnivanja sajta IMDB na prvom mestu, ali i na skoro svim drugim listama za najbolji film svih vremena, rasplele su se razne teorije koje su u Holivudu uglavnom etiketirane kao teorije zavere. Ipak, ovaj film je izrazito kritičan prema sistemu unutrašnje demokratije u SAD, što je za Holivud veoma osetljivo pitanje, tako da neka je i zavera, makar se možemo uveriti da stoji na čvrstim nogama. Međutim, ne treba zaboraviti da je Bekstvo iz Šošenka, kako je kod nas nesrpetno preveden film, u naslovu najavivši neizvestan kraj filma, imao izrazito jaku konkureniciju. To je bila ta ista godina (1995) kad su bili u konkurenciji i Pulp Fiction i Forrest Gump (Ali i Četiri venčanja i sahrana), a treba uzeti u obzir i da je film prošao praktično nezapaženo u bioskopima. Kritike su došle tek kasnije kad je film postao popoularan na VHS-u i DVD-u. Tek retroaktivno su ljudi počeli da pričaju o „Velikom promašaju Akademije“.
The Matrix je zanimljiv zato što je osvojio 4 Oskara i sva četiri su bila tehnička: montaža, zvuk, montaža zvuka i vizuelni efekti. Bio je nominovan ukupno 4 puta i sve četiri nominacije pretvorio je u pobede. To je možda najčistiji primer filma koji Akademija vidi kao tehnološki i zanatski prelom, ali ne kao kandidata za Top 5. Fight Club je prošao još čudnije: samo jedna nominacija, za montažu zvuka, i bez pobede. Danas je njegov kulturni uticaj višestruko veći od oskarovskog traga koji je ostavio te godine.
Avatar je opet povratak u sferu velikog spektakla. Imao je 9 nominacija i 3 pobede. Bio je nominovan za film i režiju, ali je pobedio u scenografiji, kameri i vizuelnim efektima. Akademija ga je dakle tretirala kao vrhunsku industrijsku mašinu, ne kao pobednika u najvažnijim autorskim kategorijama.
Tarantino, koji uporno ulazi u istoriju, ali nikad ni u oskarovski minimum
Kod Quentina Tarantina obrazac je skoro previše jasan. Pulp Fiction je dobio samo scenario. Django Unchained (Đangova osveta) je takođe doneo Oskara za scenario, uz sporednog glumca za Christopha Waltza. Kill Bill je ostao bez ijedne nominacije za najbolji film ili režiju. Kod Tarantina Akademija kao da stalno priznaje jezik i konstrukciju dijaloga, ali ga retko prihvata kao punog pobednika sistema. On ulazi u filmsku istoriju mnogo jače nego u oskarovsku statistiku. Tarantino zapravo predstavlja neprijatan primer za Akademiju i Holivud uopšte jer se njegov kultni status teško može meriti sa bilo kojim u istoriji filma, a u svetu Oskara je mnogo manje zapažen od na primer jednog Roberta Zemekisa. To se toliko podrazumeva da mnogi ne znaju da on nikad nije dobio Oskara ni za režiju ni za najbolji film. Iako je bio nominovan ukupno 7 puta u te dve kategorije, stručnjaci za Oskara mu nikada nisu davali ozbiljne šanse za pobedu ni za jedno ostvarenje, uprkos tome što svi znamo šta za ceo svet znače Tarantinovi filmovi i još više njegovi režijski postupci (Pulp Fiction je prvi put u istoriji filma dosledno primenio postupak apsolutne nelinearne naracije – razbijanje hronologije i ponovno sklapanje smisla – a iste godine, nezavisno od njega, sasvim slučajno, i makedonski film Pre kiše Milčeta Manevskog koji je iste godine takođe nominovan za najbolji strani film, ali ga ni on nije dobio). Kako to obično biva, Tarantino će verovatno dobiti nagradu za životno delo koju on može i ne mora da primi.
Stari paradoksi: Hičkok i Vudi Alen
Ali slučaj Tarantino i nije tako čudan ako se uzme u obzir slučaj Hičkok i delimično Vudi Alen. Tu dolazimo do još šireg paradoksa. Woody Allen i Alfred Hitchcock su snimili ogroman broj filmova i trajno promenili američku kinematografiju, ali njihov oskarovski bilans ne izgleda onako kako bi laik očekivao. Hič je imao pet nominacija za režiju i nijednu pobedu. Ipak, od 3 nominacije za najbolji film, jednog Oskara je ipak osvojio, za Rebeku (1940). Hičkok nije dobio čak ni Oskara za životno delo ali je dobio nagradu koja se smatra ekvivalentnom njoj i zove se posebna nagrada Akademije za ukupan doprinos filmskoj umetnosti (produkciji i karijeri), ali to je nagrada koja više deluje kao naknadno izvinjenje. Za tu nagradu se beleži i čuveni Hičkokov govor prilikom dodele. Rekao je samo „Thank you”. Akademijina baza govora beleži upravo to, a taj nastup se i danas navodi kao jedan od najkraćih u istoriji Oskara. To je gotovo sigurno bilo namerno. Već sama činjenica da čovek sa pet nominacija za režiju i nijednom pobedom na kraju izađe po priznanje za celokupan doprinos i kaže samo dve reči (a na srpkom bi bila samo jedna pa bi onda to bio i najkraći govor u istoriji Oskara) deluje kao vrlo hičkokovski gest: suv, hladan, ironičan i pomalo osvetnički. To, naravno, nije direktan dokaz šta je mislio, ali jeste najjači javni trag koji imamo. Ovaj velikan čiji filmovi se danas gledaju i dalje kao da su sasvim aktuelni 5 puta je bio nominovan za najbolju režiju i nijednom nije pobedio. Uprkos ogromnom radu i doprinosu holivudskom filmu, ovaj ekscentrični Englez, nije bio nimalo konfliktna ličnost, tako da Akademija nije imala nikakav problem s tim da ga praktično u potpunosti kulira. A ni njegovi fanovi se nisu bunili. Većina Hičkokovih obožavalaca nije polagala ni pet para na Oskara, mada nije da nisu dizali glas. Od 5 nominacija za najbolju režiju, kritika je najviše nade polagala u film Psiho, ali ništa od tog Oskara. Te godine je tu nagradu odneo Billy Wilder sa filmom Apartman. U krajnjem, kao što je primetio Leonard Maltin jedan od najpoznatijih istoričara i kritičara filma pre internet ere, Hičkoku Oskari zapravo nisu bili ni potrebni jer on je imao svoju publiku i reputaciju i mimo tog sveta glamura i čak imao poštovanje veće i od same institucije Akademije pa je onda nekako imalo logike da neki drugi filmovi i autori dobijaju tu nagradu jer je ona, kao i sve druge, u njega bila ugrađena još početkom četrdesetih godina XX veka.
Vudi Alen je kroz karijeru dobio više scenarističkog priznanja nego rediteljskog ili glumačkog. To ne znači da ga Akademija nije cenila. Znači samo da se istorija filma i istorija Oskara nikada nisu najbolje slagale. Vudi Alen je ipak nešto bolje prošao zato što je za Annie Hall dobio nagradu i za najbolju režiju i najbolji originalni scenario, a potom još dva puta nagradu za najbolji originalni scenario, ali nikad i za najbolji film. Kakogod, odnos između Vudija i Akademija će se tek razmatrati jer je on još uvek živ, i dalje je aktivan i takođe je sam za sebe institucija kome oskari odavno nisu potrebni. Štaviše, bio bi pravi paradoks kada bi dobio neki, kao što je uostalom i bio slučaj kad je dobio Oskara za najbolji originalni scenario za film Hana i njenje sestre. Zašto baš za taj film? To je pitanje koje se uvek postavlja i za Hičkoka i za Alena koji su prilično drugačiji po svemu, ali su po jednom praktično potpuno isti – obojica imaju ogroman broj dugometražnih filmova i ni za jedan od njih se ne može reći da je po kvalitetu nešto primetno slabiji od ostalih. Takvi autori su naprosto iznad sistema nagrađivanja.
A tu je i Čarli Čaplin, da ne zaboravimo, među tim velikanima. Jedan od najvećih izumitelja na polju filma generalno, od režije i scenarija preko montaže pa do glume, jedan zaista istinski genije i dan-danas najveći i najbolji klovn svih vremena, i on je zaslužio makar jedno Oskara. I dobio ga je. Za film Limelight (Svetlosti pozornice) koji je snimljen 1952. ali je politički podoban postao tek 20 godina kasnije 1972. kada je premijerno prikazan u Los Anđelesu pa se tako Čaplinu nasmešio i prvi Oskar – za najbolju originalnu muziku! Jeste on kao svestran čovek pisao i muziku za svoje filmove posle ere nemog filma, ali i u taj film je i režirao i pisao scenario za njega i igrao glavnu ulogu i radio sve ostalo, kao i obično. Ali ostaće umamćeno da je osim nagrade za životno delo, koju je dobio iste godine jedinog takmičarskog Oskara dobio za muziku Da ne budemo nefer, dobio je on još jednog Oskara i to na prvoj dodeli 1929. za film Cirkus, ali ni to nije bila takmičarska nego specijalna nagrada, a u Akademijinom pismu Čaplinu pisalo je da je Odbor sudija jednoglasno odlučio da njegovo ime ukloni iz takmičarskih klasa i da mu se dodeli posebna prva nagrada za pisanje, glumu, režiju i produkciju filma The Circus, jer ga ta zbirna dostignuća „place you in a class by yourself”. Ima smisla jer baš ta godina je bila poslednja u eri nemog filma. Drugu specijalnu nagradu te godine dobio je baš prvi zvučni film The Jazz Singer iako je snimljen dve godine ranije. Uprskos tome što je tim Oskarom Sir Charles Spencer Chaplin dobio neku vrstu Nobelove nagrade za film, ostaće upamćen paradoks da je jedinog takmičarskog Oskara osvojio za muziku.
A gde su onda veliki klasici tipa The Sting i Paper Moon?
The Sting (Žaoka) je poseban slučaj, jer je osvojio čak 7 Oskara iz 10 nominacija, uključujući film, režiju i scenario, ali nije ušao u Top 5 punom snagom. Paper Moon (Mesec od hartije) je imao 4 nominacije i samo jednu pobedu, za sporednu glumicu koja je zapravo bila glavna uloga, Tatum O’Neal ćerka Rajana O’Nila koji je takođe nominovan ali za glavnu ulogu. Da ne bude zabune, Tejtum nije dobila Oskara za najbolju glavnu ulogu ne zato što nije zaslužila nego zato što je Studio nominovao za sporednu ulogu procenivši da tu ima veće šanse. Ova dva filma su potpuno različita modela uspeha: jedan film koji je bio veliki oskarovski događaj svoje godine, i drugi koji je ostao upamćen mnogo više po tonu, hemiji i reputaciji nego po nagradama.
Usput, upravo ta dva primera pomažu da se razbije jedna česta zabluda. Mnogo Oskara ne znači automatski da je film „veći” od onog koji ih ima malo ili nimalo. The Sting jeste bio ogroman oskarovski pobednik. Paper Moon nije. Ali oba i dalje žive, dok su mnogi mnogo nagrađivaniji naslovi ostali zalepljeni za svoju godinu. Oskari mere uspeh unutar sistema. Kanon meri nešto sporije i neuporedivo okrutnije: koliko film traje.
U tom istom međuprostoru između „velikih pobednika” i kanonskih filmova bez nagrada nalaze se i naslovi poput The Sting i Paper Moon, ali i čitav niz filmova s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih koji su danas praktično obavezna literatura za razumevanje američkog filma, a u svoje vreme nisu postali oskarovski fenomeni. Tu se odmah nameće Bonnie and Clyde (Boni i Klajd), film koji je imao čak 10 nominacija i završio sa samo dve nagrade, ali je zato otvorio vrata Novom Holivudu i promenio način na koji se priča o nasilju i antiherojima. Njegov oskarovski rezultat danas deluje jako skromno u odnosu na uticaj koji je ostavio.
Sličan paradoks vidi se i kod filmova koji nikada nisu ni bili u ozbiljnoj trci za veliki broj nagrada, ali su opstali kroz vreme. The Postman Always Rings Twice (Poštar uvek zvoni dvaput) ostaje važan kao deo tradicije američkog noira, više kroz atmosferu i tematsku liniju nego kroz nagrade. Carrie je još očigledniji primer. Imao je samo dve glumačke nominacije i nijednu pobedu, ali je postao jedan od najuticajnijih horora uopšte, što ga jasno smešta van logike oskarovske matematike. Akademija ga je prepoznala, ali ne i nagradila.
U isti niz prirodno ulazi i MASH, film koji je osvojio Oskara za scenario i bio nominovan za najbolji film i režiju, ali nikada nije postao „veliki pobednik” u ukupnom zbiru nagrada. Upravo kroz takve rezultate vidi se kako su se u tom periodu nagrađivali filmovi koji su menjali ton i formu, ali nisu odgovarali klasičnom oskarovskom modelu. Kada se uz njega samo pomenu i Altmanovi The Wedding (Svadba) i Nashville (Nešvil), postaje još jasnije da je reč o autoru koji je bio presudan za istoriju američkog filma, ali nikada nije bio tipičan oskarovski favorit.
U istom tom tonu može se pomenuti i Splendor in the Grass (Sjaj u travi ), film koji jeste dobio Oskara za scenario, ali nikada nije bio deo „velikih brojeva”, uprkos reputaciji koju danas ima. A kada se taj krug malo proširi, pojavljuju se i filmovi poput Easy Rider (Goli u sedlu), sa jednom pobedom i ogromnim uticajem na generaciju autora, ili Midnight Cowboy (Ponoćni kauboj), koji je osvojio nagradu za najbolji film, ali ukupno samo tri Oskara iz sedam nominacija. Čak i tu, gde postoji pobeda u glavnoj kategoriji, ne dolazi do onog oskarovskog „razlivanja” na sve strane.
Ako se sve to stavi uz The Sting i Paper Moon, dobija se zanimljiva slika jedne epohe u kojoj su se najvažnije promene u američkom filmu dešavale mimo oskarovskih rekorda. Ti filmovi su oblikovali ukus, stil i teme, ali nisu postali „veliki pobednici” u statističkom smislu. Upravo tu se vidi koliko je razlika između nagrada i trajanja. Oskari beleže godinu. Kanon beleži decenije.
Zaključak koji daje sve od sebe da se nametne sam
Kad se sve sabere, ispada da Oskari vole dve vrste pobednika. Jedni su filmovi koji uzimaju Top 5 i tako potvrđuju da su u srži najjači kao drama, gluma i scenario. Drugi su filmovi koji uzimaju 8, 9, 10 ili 11 Oskara i tako potvrđuju da su vrhunac holivudske proizvodnje, zanata i spektakla. Između te dve grupe postoje dodiri, i tu su najzanimljiviji naslovi kao Forrest Gump, Schindler’s List ili poneki Spielbergov film. Ali potpuni spoj skoro da ne postoji.
Možda je baš zato oskarovska statistika toliko zanimljiva. Ne zato što nam govori koji je film najbolji, nego zato što nam vrlo precizno pokazuje kako Akademija zamišlja pojam „velikog filma”. A to, kao što se vidi, nije uvek isto što i ono što kasnije ostane u istoriji. A nije ni nešto oko čega bismo se naročito uzbuđivali jer ipak iza svega toga stoji Holivud, snažan potpornik američke spoljne politike, uvek jako vezan uz demokrate, a često i za njihovu najeksremniju politiku. A kad zatreba, onda i za republikance ukoliko se i oni drže politike čvrste ruke. Ne zaboravimo da je Holivud pre svega biznis pa tek onda sve ostalo.
Za Mitomana Pavle Ćosić, početkom aprila 2026.
