Prikaz Đorđa Bajića
Trejler za film. Već dovoljno potresan
Kao što verovatno već znate, „Zlatni rez ’42 – Djeca Kozare“ Lordana Zafranovića, film koji je čekao četrdeset godina da bude snimljen, prikazan je premijerno na otvaranju 53. FEST-a. Film je još pre premijere izazvao brojne polemike, kako u Srbiji, tako i u regionu, a posebno u susednoj Hrvatskoj. Puno buke i besa, a bogami i mržnje, zapljusnulo je društvene mreže, a najglasnije i najpogrešnije mišljenje o filmu imali su oni koji ga nisu gledali i koji ga, po vlastitim rečima, nikada neće gledati.
Navedeno u prvom pasusu verovatno je i najbolji uvod u priču o ovom filmu, kome je od početka bilo suđeno da prevaziđe okvire sedme umetnosti i „puke“ diskusije o filmu i njegovim umetničkim dometima. Jer o Jasenovcu i ustaškim zločinima odavno ne govore samo istoričari, svedoci ili umetnici. Govore političari, propagandisti, nacionalisti, revizionisti i svi oni koji su spremni da o Zafranovićevom filmu presude pre nego što ga pogledaju – jedni da ga proglase „remek-delom“, drugi da ga žigošu kao „propagandno četničko smeće“. Jasenovac i drugi ustaški logori, uključujući i logore za decu Jastrebarsko i Sisak, još uvek su poput minskog polja, što reakcije na Zafranovićev film i potvrđuju.
„Zlatni rez ’42“ svakako nije lak za gledanje, i to iz nekoliko razloga. Traje duže od četiri sata, bavi se jednom od najstrašnijih tema naše istorije i ne nudi gledaocu mogućnost da kroz njega prođe komotno – gaženje mine je tu praktično neminovnost. Ali upravo je zato važan i relevantan. Zafranović nije okolišio, nije ulepšavao. Brutalnost smo očekivali, brutalnost smo i dobili, i to u izdašnoj količini i koncentraciji. Što je i dobro, jer drugačije ne bi valjalo. Jasenovac nije tema oko koje može da postoji „druga strana medalje“. Zločini koji su se tamo događali dokumentovani su, svedočenja postoje i zapisana su, a istorijska građa je lako dostupna.
U tom kontekstu, „Zlatni rez ’42“ nije samo film o prošlosti. On je, nažalost, film koji govori i o sadašnjosti. Reakcije na samo postojanje ovog filma jasno pokazuju da ga je bilo neophodno snimiti i prikazati. Jer činjenica da se i decenijama kasnije bavimo poricanjem sistematskog zločina pokazuje da se i dalje suočavamo sa istim užasom: mržnjom, zločinom, ideologijom, ćutanjem, relativizacijom i potrebom da se pred očiglednim zlom zatvore oči. Ili da se ono, što je još gore, umanji ili čak opravda.
Da se podsetimo…
Lordan Zafranović je 1983. godine snimio pedesetominutni dokumentarni film „Krv i pepeo Jasenovca“, a onda planirao da, po scenariju Arsena Diklića (1922–1995), snimi i igrani film o Jasenovcu. Za to se borio od 1986. godine, s tim da dugo, predugo nije uspevao da obezbedi finansijska sredstva. Prošle su godine i decenije, a projekat je ostao „u fioci“. Poznato je i da je Zafranovića u snimanju dugometražnog igranog filma o Jasenovcu pretekao Predrag Antonijević sa „Darom iz Jasenovca“, filmom prikazanim 2021. godine, a nastalim po scenariju Nataše Drakulić. Oko dva projekta razvila se polemika, između ostalog i zbog navodnih sličnosti pojedinih elemenata scenarija. I Antonijević i Zafranović imali su velike ambicije sa svojim filmovima. Svetski odjek je, ipak, izostao u oba slučaja. „Dara iz Jasenovca“ zaobišla je festivale i redovnu bioskopsku distribuciju u Srbiji – film je na kratko, bez većeg odjeka, prikazivan u američkim bioskopima – i doživela TV premijeru, dok je „Zlatni rez ’42“ pred publiku stigao pet godina kasnije, na otvaranju 53. FEST-a.
Sada, kada sam ih oba konačno pogledao, odgovorno tvrdim da je „Zlatni rez ’42“ trebalo da bude prvi snimljen, i to ne samo zato što je duže čekao, već zato što se radi o boljem scenariju i sveukupno boljem projektu. Čak bih otišao toliko daleko da bih novac potrošen na „Daru iz Jasenovca“ preusmerio na Zafranovićev film, što bi, po mom mišljenju, pomoglo da se ovaj film snimi bez požurivanja i produkcijskih prečica zbog kojih na mahove deluje neubedljivo i zbog kojih prilično trpi. Uz sve mane i neujednačenosti, a ima ih, Zafranovićev film iz ovog duela izlazi kao apsolutni pobednik. Neosporno, postoje u „Zlatnom rezu ’42“ ideja i vizija. Postoje scene velike snage, a tu su i raspoloženi glumci koji su se u potpunosti dali.
Glumačka podela je zaista veoma dobra: Leon Lučev, Rene Bitorajac i Milivoj Beader kao ustaški poglavnici hrabro su prigrlili svoje uloge. Pored hrvatskih, ustaše u filmu glume i srpski glumci: Milan Marić, Dušanka Glid Stojanović, Pavle Mensur, Miodrag Dragičević, dok je najupečatljiviju ulogu u tom nizu ostvario mladi Aleksej Bjelogrlić.
Naravno, tu su i žrtve, i njih u filmu ima toliko da ih je nemoguće prebrojati. Mnoga poznata imena, poput Predraga Manojlovića, Eve Ras i Katarine Radivojević, glume manje ili više efektne epizode, ali najviše prostora dobijaju dvoje mladih glumaca, Milica Stanković i Vuk Trnavac. Plavokosa Milica Stanković, koja je pre nekoliko godina kao dvanaestogodišnjakinja debitovala u „Oluji“ u režiji Miloša Radunovića, još jednom filmu o pogromu Srba u Hrvatskoj, glumi Zoru (Radu u ranijim verzijama scenarija), devojčicu koju su ustaše sa majkom i braćom dovele u logor. Ovo je pre svega Zorina priča i mlada glumica, srećom, uspeva da je iznese.
Mladi Vuk Trnavac igra Baju, srpskog dečaka koji služi „šarmantnog“ ustaškog koljača Lovru, kojeg igra pomenuti i pohvaljeni Bjelogrlić, i „sprijateljuje se“ sa njim kako bi dobio kakvu-takvu šansu da preživi sve te užase. Baja uzima Zoru u zaštitu i savetuje joj da se pretvara da je dečak – pa tako Zora „postaje“ Zoran, još jedan Lovrin pomagač.
Veteran Lordan Zafranović svakako je alfa i omega ovog filma, ali tu su i drugi ključni saradnici, sve odreda imena sa bogatom filmografijom i renomeom: direktor fotografije Goran Volarević, montažeri Milena Predić i Alfredo Kolombo (zanimljivo je da je Kolombo montirao i Sedlarov film „General“), kompozitor Željko Joksimović (koji je prvobitno navođen i kao producent), scenograf Milenko Jeremić, kostimograf Boris Čakširan, maskerka Dušica Duda Vuksanović, dizajner zvuka Aleksandar Protić… Na scenariju filma su, pored Diklića i Zafranovića, radili i koscenaristkinja Uroška Tatomir i dramaturg Slobodan Terzić. I svi su oni, kao i mnogi drugi, ovde neimenovani, dali svoj doprinos. Ipak, kao da je u svim segmentima ponešto zafalilo.
Zafranović, očigledno, snima film kakav želi da snimi – ili je barem to pokušao – ne obazirući se mnogo na očekivanja drugih. Po njegovim rečima, „Zlatni rez ’42: Djeca Kozare“ odbili su festivali u Kanu i Berlinu, pa i u Karlovim Varima, što nije ni čudno jer teško da bi neki festival našao prostora u svom programu za film u trajanju od 249 minuta. Kraća, dvosatna verzija filma, u kojoj bi sve vreme u fokusu bili Zora i Baja, logistički bi imala mnogo više smisla. S druge strane, taj potez bi narušio rediteljevu viziju.
Jer „Zlatni rez ’42“ je sav u viškovima i preteranostima, i upravo mu taj pristup pomaže da postigne željeni efekat – da dočara, bar do izvesne mere, tu jasenovačku i ustašku orgiju užasa i bestijalnosti. Istina, ta taktika je i mač sa dve oštrice. Na mahove film zbog svega toga deluje banalno, sirovo i surovo, sa određenim prizorima koji, po mom mišljenju, u filmu ove tematike nemaju šta da traže. Scene koje Beader deli sa Katarinom Radivojević i, kasnije, Anom Sakić dobar su primer za to. Moglo je i bez njih. Mada, ako ćemo iskreno, to mešanje tanatosa i erosa nije neuobičajeno za Zafranovića (setimo se „Pada Italije“ i „Okupacije u 26 slika“), i on mu je ostao dosledan i u svom najnovijem ostvarenju.
Ono u čemu je Zafranović ovde najbolji jeste kada počne da se bavi odnosom dželata i žrtava. Pristup koji bira veoma je hrabar i, mada taj njegov rizik ne urodi uvek plodom, film nudi neobičan ugao u kojem između žrtve i ubice dolazi do svojevrsne imitacije bliskosti i prisnosti. To se najbolje vidi u odnosu Baje i Lovre, a u manjoj meri, ali takođe efektno, uz pomenuta preterivanja, i kod likova koje tumače Katarina Radivojević i Milivoj Beader. Perverzna je to sprega, veoma uznemirujuća, ranije na filmu istraživana kod Lilijane Kavani („Noćni portir“) i Line Vertmiler („Paskvalino lepotan“), i upravo su ti motivi u Zafranovićevom filmu možda i najupečatljiviji i najpotresniji. Pojedine scene u tom ključu, poput one u kojoj ustaški oficir (Marić) ubija srpsku devojčicu Aleksandru, koja ga moli da je usvoji, sve vreme ga grli i naziva „tatom“, izuzetno su uznemirujuće. Šteta je samo što nisu efektnije realizovane, i što sve nemaju onu težinu kao deo priče i Baji i Lovri.
Naravno, tu je još jedan sloj ove priče, takođe značajan. „Zlatni rez ’42“ dobio je državnu podršku i postao „projekat od nacionalnog značaja“. Cilj je trebalo da bude ozbiljno umetničko delo svetskih dometa koje će trajati duže od mandata onih koji su ga finansirali. Ovde, međutim, rezultat na pojedinim mestima izgleda kao da je za epsku filmsku priču obezbeđen budžet za televizijsku produkciju. Zašto se novac ne vidi na ekranu, ili bar ne u dovoljnoj meri?
Ambicija jeste postojala, s tim da nije u potpunosti podržana produkcijom u kojoj je film nastao. Umesto da se novac i trud ulože samo u snimanje filma, odlučeno je da se istovremeno kada i film snimi i serija od šest epizoda. Tu već počinje priča o sistemu koji umetnost posmatra kao sirovinu za preradu. Jedan projekat, jedan budžet, jedan materijal – pa ćemo od njega skrojiti film, seriju i sve drugo što zatreba. Zašto? Kako se može očekivati da će neki projekat dobaciti do Kana, Berlina ili Venecije sa takvim pristupom? To se u ozbiljnim kinematografijama i zemljama ne radi. Primoravati autora, i to u ovom konkretnom slučaju autora u poodmaklim godinama, da od istog budžeta pravi i film i seriju meni je potpuno sumanuta praksa. Umetničko delo se ne može „prepakivati“ samo zato što je neko negde izračunao da bi od istog materijala bilo zgodno napraviti još jedan proizvod.
Tim pre što ovo nije tek tamo neka priča. To je trebalo da bude veliki, mračni, uznemirujući filmski obračun sa zlom. A upravo je to ono što je najneprijatnije u celoj priči. Država jeste finansirala i ovaj film o Jasenovcu, ali sama činjenica da je film finansiran ne znači automatski da je posao završen. Naprotiv. Ako već javnim novcem plaćamo suočavanje sa prošlošću, onda imamo pravo da pitamo da li je taj novac – koji je, u krajnjem slučaju, naš, poreski – zaista omogućio umetničko delo kakvo je moglo i moralo da bude.
Jasenovac ne sme da bude politički dekor i nacionalistički rekvizit. Ne sme da služi ni za prikupljanje političkih poena ni za takmičenje u tome ko će glasnije da viče da je njegova žrtva veća od tuđe.
U konačnici smo dobili delo koje je istovremeno veliko i nedovoljno veliko. Veliko po temi i ambiciji, ali nedovoljno veliko po onome što je produkcija omogućila. I možda je upravo to najtužnije. Jer „Zlatni rez ’42“ nije film koji ćete lako zaboraviti. A to je danas, kada se većina filmova ispari iz svesti istog trenutka kada zakoračite iz bioskopske sale, ozbiljan kompliment.
Ali ja bih mnogo više voleo da sam posle četiri i kusur sata izašao iz bioskopa razoren filmom koji je mogao da bude. Ovako sam izašao poražen spoznajom koliko je veliki film ovde bio na dohvat ruke. I koliko je malo – a opet tako mnogo – nedostajalo da ga zaista dobijemo.
Đorđe Bajić
