Иако ме није изненадила Папићева смрт пошто сам се чуо с њим неколико месеци раније и схватио у колико је тешком стању, опет сам се нашао затекнутим кад сам чуо вест да је умро. Тачније, преминуо, како сам обавештен преко поруке у месинџеру. И одмах сам се изнервирао јер сам се сетио једног од милијарду разговора са Др.Аганом који су умели да трају сатима код њега у Унутрашњем музеју кад ми је рекао како му иде на живце што више нико не умире него сви премињују. Као и увек код њега и тада је био укључен ТВ на ком је стално мењао канале и коментарисао. Тада су били јавили да је неко преминуо. И сложили смо се јер и мени то иде на ганглије, нарочито откако је неко одлучио да је умрети погрдно а административни и превише правнички и формално обојени глагол преминути постао једини пристојан и употребљив за медије. Констатовали смо да данас само криминалци имају то ексклузивно право да умру. А још је горе кад ти неко каже да ти је неко близак преминуо уместо да је лепо умро ко човек. Све смо то тада рекли кад управо ми за њега јаве из прве руке да је преминуо.
Значи, чим је умро, тако је за њега све почело погрешно. Тако сам макар ја закључио. Али ипак сада мислим да није тако. На самој сахрани на малом Топчидерском гробљу где Папићи имају породичну гробницу већ је све било другачије. Иако усред лета кад никог нема у Београду, скупило се ту доста људи, а било их је и који су доперјали из иностранства, из тзв. региона, да се опросте од њега. Леп говор је одржао Слободан Малдини. И ја сам се у једном моменту расплакао. Стварно ми је много значио тај човек. Лепа, достојанствена и мирна сахрана. Ово мирна пуно значи јер та тензија која га је пратила последњих година живота је најзад утихнула и чини ми се да је у право време отишао у покој. Он је по природи био првеше узнемирен за овако сулоуда времена. Још би му само фалило ово завршно срање које је управо данас и званично почело пошто је овај Смрад најзад расписао изборе које планира да добије уз свесрдну помоћ ЕУ.
Foto: Aleksandra Pilipović Tana (verovatno)
Мени је све до малопре кад сам налетео на ове снимке из Петог паркића било нејасно како то да одмах нисам сео и написао текст, као што сам учинио кад је исто не тако давно умро и Драган Радовић, такође присутан на овом догађају. Добра комбинација (ово су Папићеве речи). А нисам јер нисам одмах скапирао шта је поента и зашто сам га тако волео и ценио. Збунило ме то што смо се сви сложили да је он од себе самог створио покретно уметничко дело и да му је то заправо било његово ремек-дело. И заиста, кад сабереш шта је он све у животу урадио, а ту је свакако на првом месту његов Унутрашњи музеј, односно стан у Влајковићевој где је живео, али далеко од тога да сад то нешто посебно искаче јер он је нон-стоп нешто радио и мудровао, тако да бих му ја лично највеће заслуге приписао на Пљусу, мејлинг листи љубави и слободе која је окупљала људе по његовом избору и који су тако затечени размењивали мишљења и тако створио један круг јако занимљивих људи. Нико није провалио да је он тако изумео друштвену мрежу. Знам да није једини, а ни први који су то урадили пре оног Цукерберга или ко већ беше први, али идеја да се људи тако виртуално окупе а међусобно се не познају је била његова. И та је листа много добро функционисала. Медији су пробали читаоцима да га приближе преко ВИС Идола које је он окупио и заиста су били његов пројекат. У песми Маљчики, оно на руском, то он изговара. Сећам се и његовог сулудог календара за Публикум и уопште начина како је фотографисао. Као фотограф, он је био прави документариста који је савршено усклађивао квалитет фотографије са оним што та фотографија говори. Он је први од кога сам чуо још пре него што сам га упознао да је фотографија лаж. То сам касније чуо и од Пере Талента, али не знам да ли су независно један од другог дошли до истог закључка, да ли је то општи став или су можда и заједнички дошли до тога. Обојица пре свега фотографи па онда уметници и све остало. Чак не знам ни колико су се добро знали јер сам се с Пером дружио у друга времена у односу на Папића. Али обојицу везује и страст према бувљацима. Нема сумње да су се тамо сретали и то врло често и да су чак лако један другом могли бити конкуренција. Сам Папић ми је једном рекао да има проблем са продавцима на бувљаку док је био на Новом Београду, тамо где је сад близу аутобуска станица или је баш ту, немам појма јер се у Нови Београд разумем као у грузијску књижевност. Елем, рекао ми је да има проблем јер су продавци скапирали шта га занима и онда такве предмете штекују па чекају њега и продају по нереално високој цени. То је било у време кад је он имао неке тешке паре које је ваљда добио од неких акција од ћалета који је био неко мудо у Генексу или већ некој од тих великих социјалистичких гиганата. А онда се сетим да ми је Пера исто то једном рекао пар година раније.
Али све то нема везе. Уопште нисам намеравао да тако почнем текст. Ево ме већ у трећем пасусу, а нисам ни почео са оном реченицом с којом сам намеравао. Ладно сам кретен.
Поента није у томе што је он био своје највеће уметничко дело него што је био јако захвалан саговорник. Брзина његовог резоновања је била нешто што је захтевало да и његов саговорник буде паметан и зато је пазио и склањао се од смарача којима је само импоновало да га слушају, а сами нису умели ништа да му кажу заузврат. Али није ни у томе ствар него у томе што је он све што је причао увек умео да зачини добром дозом хумора. Оптималном дозом. И да ти буде забавно и смешно, али да не буде то у центру онога што говори него је то сам био зачин, али јако важан, као со. Или као бибер у карбонари. Е то сам заправо само хтео да кажем: гомила ствари ми се у животу расветлила захваљујући његовим бритким и концизним и логичним закључцима зачињеним хумором и онда сам тако ишао наоколо и често га цитирао, што иначе ретко радим. Па сам онда у периодима кад смо се више дружили сваку трећу реченицу почињао или завршавао са „Што би рекао Папић…“. И тек сад кад сам тражећи фотке из војске налетео на овај албум где смо сви у авијатичарским или пилотским униформама у одбрани Петог паркића на Лиону сам се сетио у чему је кунст. Не толико у томе шта је он од себе или за све нас урадио као уметник, него шта је и како учинио на нивоу резоновања. Ето, и хвала ти Папе на томе посебно осим што ти хвала и на свему другоме и заиста ми недостајеш. На крају још испаде добро што си се на почетку короне из чиста мира надркао на мене и рекао ми овим речима: „Е сад ћу да урадим нешто што нисам никоме – блокираћу те!“. Никада нисам сазнао шта те наљутило, а нарочито зато што си ти држао банку а ја једва успевао нешто да прозборим. Преко телефона је то било 2021. ваљда па се онда нисмо чули све до октобра 2025. кад нас је Кека спојила. Наравно да ме није блокирао, што значи да је видео онај низ СМС порука који сам му послао збуњено после тога.
Ја конфузнији текст од овога у животу нисам написао, мајке ми. А сетио сам се успут и Цеце Вистаћ која је Папићу открила разлоге твоје тренутне депресије. Рекла је, а он је чуо из позадине: Синдром напуштеног гнезда. И онда је тражио да прича са том особом која је то рекла и добро су се испонапричали. И она је паметна и драго ми је да сам их макар на тако кратко спојио. Немам појма да ли су се тада и видели као што су се били и договорили.
Павле Ћосић, 9. септембра 2026.
Бонус фотке
Тог истог дана смо били код Папића кући, односно у Музеју. Па шта сам усликао усликао том приликом
