Otkud ovolika gužva na Slaviji opet?

Realno, niko nije očekivao ovoliki broj ljudi na skupu na Slaviji 23. maja. I najveći optimisti i prijatelji neprijatelja ove države koji ne pitaju mnogo za opredeljnje studentskog pokreta, očekivali su uvrh glave da se ponovi Vidovdan 2025. koji jeste bio jako velik događaj, naročito zato što se i tada očekivao pad posećenosti. Ne zaboravimo, istog dana je Vučić ispred Skupštine držao svoj kontramiting koji je nazvao “KNJIŽEVNO VEČE” aludirajući na tada udarnu snagu režima, a to su bili STUDENTI KOJI ŽELE DA UČE, stanovnici Ćacilenda. Za taj isti Vidovdan je još u februaru te godina na jednom od kontramitinga u Kikindi najavio da će završiti bestseler “Kako samo pobedio obojenu revoluciju”. (Opšrinije o tome na ovom linku koji vodi na kratki istioimeni film). Ne zaboravimo, osim što su tada dovođeni pristalice režima autobusima iz cele Srbije i osim što su po starom receptu dobijali sendviče, sokove i dnevnice, ovaj put ih je na platou ispred Skupštine čekao i besplatan roštilj, pečenje i svakojake đakonije, po ugledu na ono što su prethodnih meseci studenti dobijali od građana širom Srbije. Ovaj put nije bilo ni Ćacilenda, ni kontramitinga ni naročito organizovanog skupa, a ipak se dogodilo okupljanje razmera koje je zateklo i iznenadilo sve, pa i same organizatore. Čak je i zabrana kretanja vozova nespretno izrečena tek tog dana ujutru, a ne dan-dva unapred kako se to ranije dešavalo. U toj žurbi, vlasti nisu saopštile ni razlog zašto se železnički saobraćaj obustavlja. Tek nekoliko sati kasnije izmišljen je stari mehanizam o dojavama o postavljenim bombama.

MEMORANDUM

Ne možemo a da ne razmotrimo pitanje Memoranduma s kojim su studenti izašli samo nekoliko dan pred početak ovog okupljanja. Nazoviopozicioni mediji na čelu sa N1 i Danasom upregli su svoju mašineriju da nas ubede da su studenti tim potezom izgubili velik broj simpatizera. I sami simpatizeri koji su sa oduševljenjem dočekali to što je Žaklina Tatalović, oličenje upravo tog N1 medija, postala iznenada deo studentske liste, sve su učinili da preko društvenih mreža objasne ljudima da je taj Memorandum isto što i onaj ozloglašeni kakav je pokranula SANU davne 1986. godine, dok je komunizam u Jugoslaviji i Srbiji i dalje bio dominantna i jedina dozvoljena ideologija. Ipak, već tada je tadašnji memorandum ne samo od strane režima KPJ nego i od nezavisnih intelektualaca u Srbiji, a naročito izvan nje, dočekan na nož. Iz današnjeg ugla, taj Memorandum je običan spisak lepih želja o demokratiji u kom se, istina, spominje često i neravnopravan odnos Srbije u odnosu na ostale socijalističke repbublike. Ali ta neravnopravnost je nešto što niko danas ne spori. Zaista, zašto je Ustavom iz 1974. Srbija podeljena na tri dela? Zašto su Kosovo i Vojvodina stekle autonomiju, a Istra na primer nije? Ta pitanja su se i onda postavljala, ali udružene snage srpskih komunista i njihovih kvazidisidenata, zajedno sa ogromnom podrškom iz ostalih socijalističkih republika, ali najviše baš iz SR Hrvatske, označili su taj Memorandum kao oličenje nacionalizma i kao takav slovi i dan-danas u glavama onih koji su čitali nepisano uputstvo za razmišljanje o Srbiji i Jugoslaviji 1990. godine i koje su plasirali krugovi bliski onome što se od naredne 1991. godine počelo i zvanično nazivati Druga Srbija.

A kako to da su studenti, na tačno 40 godina od tog memoranduma izabrali da se njihovo saopštenje vezano za teritoritorijalnu celovitost Srbije i poštovanje Ustava, rešili da se takođe nazove memorandum? A nije moralo. To je moglo da se zove bilo kako. Mogao je biti i neki proglas i saopštenje i objava ili proklamacija. Moglo je da se zove i obznana pa da se onda piše Obznana, što bi takođe probudilo razne političke uspomene i isto bi u skladu s prilikama i pravopisom moralo da se piše velikim slovom, baš kao i Memorandum. Dakle, zaista je teško pomisliti da je naziv memorandum slučajan. A otkud onda toliko ljudi kad su baš ti najveći mediji na razne načine obznanili da taj Memorandum predstavlja početak kraja autentičnog studentksog pokreta?

Budimo relani, ovaj skup je zaista bio puno manji od onoga od 15. marta prošle godine. Tada su, da se podsetimo, sve ulice u centru Beograda ceo dan bile zatvorene za saobraćaj, a gužva je bila tako velika na celom potezu od Trga Republike preko Trga Nikole Pašića, Ćacilenda pa sve do Slavije, uključujući Terazije, ulicu Kralja Milana i ostale, da su delovi tog područja tokom celog dana bili teško prohodni, a neki i neprohodni. Broj od tada spominjanih 350.000 do 500.000 uopšte ne zvuči nerealno. Ali bogami ne zvuči ni nerealno broj od 190.000 ljudi koliko se sad spominje za ove od 23. maja, uprkos tome što ovog puta nije bilo organizovanog dolaska pešice iz svih krajeva Srbije, a ni organizovanog dočeka dan ranije na Terazijama. Ko bi tada, 15. marta prošle godine, uopšte mogao pretpostaviti da će Vučićev režim i dalje biti netaknut na vlasti i kroz 14 meseci!? A to se ipak dogodilo. Ko bi mogao da pretpostavi da će uprkos tome studenti ponovo uspeti da animiraju veliku količinu ljudi i u slučaju neuspeha? A to se ipak dogodilo. Znači da su čuda u zemlji Srbiji uvek moguća i nikad ih ne treba zanemarivati.

Dobra zabava i poneki strani novinar

Postoji velika razlika između 15. marta 2025. i 23. maja 2026. Najpre, razlika je u očekivanjima. Tada smo svi očekivali da je to završni skup koji će simbolično obeležiti kraj jednog zločinačkog režima, ali već uveče, nakon eksplozije zvučnog topa osetio se neki talas opšteg razočaranja i uprkos tome što je masa bila tako ogromna, veća nego ikada, i što je toga bio svestan i režim do mere da je to i sam priznao i to na Informeru, odmah smo osetili gorki ukus pilule očaja da se ništa nije promenilo i da ćemo se sutradan probuditi sa saznanjem da kao da ničeg nije ni bilo i da ćemo, shodno tome, borbu morati da nastavimo ispočetka.
Ovaj put je bilo sasvim suprotno. Niko ništa ozbiljno nije očekivao, nismo osetili nikakvu gorku pililu uveče, a sutradan se još kako osetilo da je nečega bilo. Ovome su naročito doprineli strani mediji. Isprva su oni, kao i prošle godine, ostali nemi na veliki skup u Beogradu. Ali sutradan ujutru, kao po nekoj komandi, ti strani mediji gde pre svega mislimo na one zapadnjačke, odjednom su se trgli i zdušno stali na stranu demonstranata. Naravno, glavna vest su bili nemiri jer ovaj put je zaista bilo i nekih malih nemira i ćuškanja sa kordonima policije, a pojavili su se i demonstranti kakve smo navikli da viđamo upravo u izveštajima sa demonstracija u tim istim zapadnim zemljama, a to su oni maskirani sa kapuljačama i povezima oko lica. Takvi se prošle godine nisu mogli ni zamisliti, a naročito zato što su nas režimski mediji mesecima unapred plašili da će tog dana biti krvoprolića. I sada su, ali puno manje. Jeste bilo hapšenja i privođenja osumnjičenih za podsticanje nereda ali to je u paketu sa neprijatnim zbivanjima po ovaj režim vezanih za umešanost samog vrha policije u klasično mafijaško ubistvo koje je kulminiralo pokušajem prebacivanja krivice na blokadere bacilo u senku aktivnosti režima vezane za još jedan veliki i po ovaj režim neprijatan skup. Ovo je možda prvi put da je Vučić samo odmahnuo rukom i rekao “Baš me briga i za njih i njihove skkupove, koliko god da ih bude, recite da je tačkastim softevrom utvrđeno da se radi o šačici slučajnih prolaznika, a Vučko neka napravi šou na Informeru. Ja ču ionako u to vreme biti u Kini i šetati se po crvenom tepisima”.

Stranim medijima ne bi bilo dovoljno ni dva miliona okupljenih u gradu koji ima manje od dva miliona stanovnika bez makar nekih nemira. Ali i ovi mali su bili dovoljni da se od toga upakuje senzacionalistička vest. Najpre nemile scene sa ulica, a zatim i slike ogromne mase iz vazduha. Samog 23. maja skoro nijedan strani medij nije objavio sliku iz drona, ali već od sutradan ujutru, pored ovih slika “nasilja na ulicama” pojavile su se i slike velike mase pa je čak i nekoliko desetina hiljada tokom 24. maja poraslo na skoro 200.000 ljudi. U tim medijima je sve uvek crno-belo pa je tako i Vučićev poslušni režim svuda predstavljen kao ultradesničarski, isti onaj koji je prošle godine nazivan proevropskim. A zašto su mediji na zapadu odlučili da to postane vest? Nemam pojma. Nemam predstavu, ali neki razlog sigurno postoji. A kad iz Srbije postane vest u tim stranim medijima tako postane i u Srbiji.

Ali nemojmo zaboraviti da su se mladi ljudi uželeli i zabave i slikanja za društvene mreže, da su mnogi spremili i javne nastupe koje su počeli da smišljaju još pre godinu i po dana pa smo tako sad videli puno više organizovanih nastupa za TikTok nego što ih je bilo lani.
Ovde ću preneti deo objave koju je napisao Marko Oljača koji je objavio na svom FB profilu pre, kako trenutno piše, 14 časova. Ne znam tačno ko je to, ali nailazio sam na to ime od početka protesta i ti statusi su obično vrlo posećeni, on ima onu krvavu ruku na profilnoj, a vidim i po tome što piše i po svemu da imamo mnogo zajedničkih frendoava. Pa kaže on:
“​Pred protest, znani i neznani ljudi su analizirali 23. maj koji tek treba da se desi. Videli smo razne teze i razmišljanja koja nemaju teorijsku, iskustvenu, praktičnu ni saznajnu sadržinu. Logično, najuporniji su oni koji ništa ne znaju, a svoje neznanje nadomešćuju agresivnošću.
Prvo su sa analizama i stavovima pre protesta počeli oni koji ne samo što ništa ne znaju, već ni vesti ne čitaju pažljivo i u celini, već se sukcesivno uključe kad završe sa poslovima i eskapizmom.
Na njih su se tokom protesta nadovezali analitičari opšteg usmerenja koji nisu bili na protestu. Oni koji ne znaju šta se na protestu dešava, ali misle da znaju da tumače ono u čemu ne učestvuju i što ne vide, i da su njihova tumačenja tačna i relevantna.
Onda su se javili dušebrižnici iz dijaspore koji su prethodni vikend uživali u čarima neoliberalnih demokratskih sistema da nam zamere i iskažu bojazan zbog nacionalizma (kojeg, uzgred budi rečeno, ovaj put nije bilo) dok plove morima i slade se kulinarskim specijalitetima, a mi se trudimo da naše saborce i prijatelje sakrijemo u ulaze, haustore, kafiće i stanove po centru Beograda.
Ima tih ljudi koji su sa razlogom otišli iz Srbije i dan-danas je se gade, žive lepe živote, i to je potpuno u redu, ali nije u redu da sa bezbedne udaljenosti drže vakelu nama koji se trudimo da sačuvamo živu glavu i od ovog društva nešto napravimo. Ako ne možete i ne želite da pomognete, što je takođe u redu, nemojte nas ni savetovati.”

A taj post se završava ilustracijom knjižice “Kako smo pobedili – Udžbenik za sve uzraste” koju potpisuje izdavačka kuća Kornet, a sve je to splet raznih okolnosti u koje sad nema potrebe ulaziti, ali u svakom slučaju, to je sve išlo preko Radivoja Raše Andrića, a knjižicu je osmislio moj brat Vuk Ćosić, još onda oko 15. marta prošle godine, uostalom istovremeno kad je izašla i druga knjiga Korneta, onaj veliki hit Sajma knjiga u Beogradu “Kako sam pobedio obojenu revoluciju”. Ovu potonju nisam ni nosio na ovaj skup (uostalom, nisam ni bio na njemu) jer se poruka koju ta knjiga-sveska izlizala i postala je sama sebi ironija. Ispade da je on zaista pobedio Obojenu revoluciju, u svojoj glavi, ali i u glavama mnogih drugih, kao što je na primer Zoran Ćirjaković. Iako tu knjigu onaj čije ime nismo ni spomenuli nije napisao i iako sam to znao vrlo dobro istog dana kad ju je najavio, ono što je ona tada naumio mu je u najvećem delu zaista pošlo za rukom. Iako ti protesti nisu nikakva revolucija a još manje obojena, i iako je to naziv koji je izmislila njegova propaganda za potrebe gušenja studentskog protesta, zaista, evo do danas, on je još uvek na vlasti i još uvek čvrsto drži skoro sve poluge i deluje kao da mu niko ništa ne može. Naravno, u tome su mu mnogo pomogli njegovi zapadni saveznici koji su ga u krajnjem i doveli na vlast da glumi nacionalistu, a da zapravo bude poslušno kučence, ali svejedno, pametno organizovani studentski pokret je od početka bio svestan toga, rukovodio se time, balansirao pametno, a on i dalje na vlasti i još uvek ni izbore nije raspisao. Može mu se.

Ali kad već prenosim tuđe objave, odnosno njihove delove, preneću i ovu Luke Radonjića, kog takođe ne poznajem lično, ali su i njegovi postovi već dugo vidljivi javno i prisutni na društvenim mrežama, odnosno Fejsbuku. Biće dovoljan ovaj uvod teksta koji sastoji od tri tačke, ali biće za ovo priliku dostatma samo prva:

“Nastavlja se opšta paljba brojnih drugosrbijanskih opozicionih stranica, aktivista, i dijela medija (temu predvode Peščanik i Danas) na studentski pokret zbog memoranduma o Kosovu i Metohiji.
1) Kada su studenti optuživali Vučića i SNS za kršenje Ustava, bili su oduševljeni. A sad, kada su studenti pozvali na poštovanje Ustava i suvereniteta, za tu javnost je Ustav preko noći postao ,,bajka”, ,,nebitan papir”, a Memorandum “uspavanka”, dok za jedan broj njih to više nije lijepa i pametna omladina koja obećava. Iako u studentskom memorandumu nema ni najave rata, ni prekida odnosa sa EU, Rusijom, SAD, uzalud je sve, ovi ,,opozicionari” čim su pročitali Kosovo kao moralni imperativ i neotuđivi dio, pali su u delirijum.”

Dve Srbije od kojih je jedna ovakva a druga onakva i slučaj Vučićević

Jer u suštini, a to vidimo i prostim poređenjem ova dva statusa, sukob unutar srpskog društva se ne odvija između onih koji su za režim, odnosno SNS i Vučića i onih koji su protiv. Taj sukob je fingiran i planiran sa jasnim ciljem režima da izazove što veće podele i po mogućstvu što veće fizičke sukobe, nerede i haos na ulicama. To nije sukob mišljenja jer se on odvija na dnevom planu i po dnevnom rasporedu i komandama koje potiču iz glavnog štaba SNS-a pa su tako studenti čak plaćenici stranih agentura, čas su bogati sloj društva koji jede prasiće dok oni siroti moraju sendviče, čas su ustaše a čas četnici, pa su onda jako obrazovani i arogantni, a već u sledećem segmentu neobrazovani blokaderi s kojima se ne može ni razgovarati. Za ovu priliku su bili standardni obožavaoci Hrvatske tajne službe. Tako je ovaj put dunuo vetar jer nisu mogli da budu plaćenici ni Amerike ni EU kad se Vučić svakodnevno sastaje i sa Ursulom i sa američkim diplomatama.

Ovi koji su na strani vlasti danas u momentu kad ta vlast padne će nestati. Isto kao što su nestali onda kad je Milošević napokon zbačen. Iako je na tim izborima oktobra 2000. godine Sloba zajedno sa svojim satelitima dobio skoro 40% glasova, svi ti ljudi su se još malo koprcali do 5. oktobra a onda ih već sutradan, tog danas čuvenog 6. oktobra, odjednom nigde nije bilo. Kao da nisu ni postojali. Bukvalno su u zemlju propali. Tako će biti i sad. Samo naivni misle da će Informer nastaviti da izlazi kad Vučić padne. I televizija i novine i ne znam šta još postoji pod tim imenom. Radio sigurno ne postoji jer na televiziji nema ni muzike ni reklama nego samo konstantnog povraćanja ispred kamera. Na šta bi ličio taj radio bez ijedne muzičke numere ili makar džingla? Onog momenta kad bude sigurno da je to stvorenje bude stvar prošlosti, tada će pasti i mrak preko TV Informera. Zauvek, nadajmo se, a onaj… pa kako bismo nazvali tog čoveka koji je svoje postojanje na ovom svetu podredio samo pljuvanju po svemu što je na ovom svetu iole normalno… evo da pogledamo u Rečnik sinonima pod ђубре, ali u značenju đubre od čoveka, ali potražiću oznaku euf. pa ćemo onda tako, što eufemističnije. Dakle, Dragan J. Vučićević, odnosno морално смеће еуф. će istog momenta nestati bez traga. Priča se da ima neko imanje u unutrašnjosti na kom će uzgajati maline ili tako nešto. Ali on je posebna vrsta čoveka. Sve to što on radi sada ne radi toliko zbog para i moći i to se jako dobro vidi. On to radi zbog neke lične frustracije koja je izgleda pogolema. On u tome uživa, naslađuje se, na isti onaj način na koji su se oni najozloglašeniji nacisti naslađivali nad Holokaustom. Bilo je i među njima onih koji su tu ideologiju iskoristili za lično bogaćenje, kao što je slučaj i kod najvećeg broja današnjih srpskih naprednjaka, ali poznati su nam i slučajevi onih koji tu nisu bili zbog para nego iz sadizma u svom najčistijem vidu. Takav je i ovaj nesrećnik. Dok ostali kao što je na primer Siniša Mali bez sumnje imaju neki plan bekstva i nestanka u nepoznato sa svim onim što je pokrao, ovaj verovatno nema ništa konkretno na umu. Štaviše, on je sigurno uveren da će vladati večno. On će zajedno sa tom mašinerijom jednostavno nestati jer njegov smisao postojanja onaj suštinski raison d’être su vezani samo za Vučića na vlasti i to je nešto za šta je živeo otkako se osvestio kao biće. Šta taj da radi kad ovog na vlasti više ne bude? Ništa.
Ovde samo treba dodati još nešto za svaki slučaj. Ima i onih koji se u politiku slabo razumeju pa će reći: Pa priključiće se on svakoj drugoj vlasti. To su oni koji su svojim očima gledali kako neko u njihohovoj opštini preleće iz jedne u drugu stranku kako je koja kad na vlasti, a ne umeju da razlikuju specifičnosti i razlike, odnosno ogromne razlike. Ovo moralno smeće je bespovratno vezano za jednog jedinog čoveka i uvezan je za njega kao pupčanom vrpcom, a tu ima i još nečega što takvi ljudi izgleda ne razumeju. Nije Vučić običan političar koji na izborima pobedi i onda ode kad izgubi. Niti je on na vlast došao tako što je na izborima pobedio niti će sa vlasti otiči na nekim normalnim izborima. Radi se o modernoj vrsti diktatora iz ere postkumunističke Evrope. Takvi najpre ni u ludilu ne bi dopustili iole normalne izbore, a i kad izgube onda ne priznaju izborni poraz. To je suštinska razlika između Miloševića i Vučića s jedne i Koštunice i Tadića sa druge strane. Znači, ko je ikada bio blizak Vučiću, njemu nikakvog preletanja nema od momenta kad izgubi vlast. Zasad još uvek ima i to je još jedna Vučićeva slaba tačka. Svako ko sad ode, a pogotovo ako ode neko sa makar nekim ugledom, em će se spasiti, em će ga neko možda rado i primiti. Isto kao što u suštini niko iz starog SPS-a nije uspeo ni na koji način da nastavi političku karijeru posle 5. oktobra unutar stranaka DOS-a. A mogao je, kao Čović na primer, da napusti brod koji tone dok je još bio na vlasti i da mu se ništa ne desi. A ima ih i koji su se jednostavno ubili.

Dakle, suštinska podela među Srbima je na one koji su obojeni u građanske boje i one koji su obojeni u nacionalne boje. Znači ne građanističke i ne nacionalističke kako umeju jedni drugima da spočitavaju kad su mnogo ljuti. Ovo prvi nisu oni građani, pripadnici građanske klase kako se ona nazivala pre 2. Svetskog rata, a označavala je sloj koji je verovao u tradicionalne vrednosti, nego građanske kao suprotnost od narodne, a to znači da oni sebe smatraju antinacionalistima i specifičnim delom građana Srbije koji u svojoj dubokoj suštini ne pripada srpskom narodu, a oni malo ekstremniji koji zapravo čine okosnicu i glasnogovornike tog dela stanovništva, sve što iole miriše na srpsko smatraju negativnim i to suprotstavljaju tome što oni zovu građanskim. To je kao iz onog nepisanog priručnika za upotrebu Srbije iz 1990. s početka teksta i svodi se na to da i oni koji su srpski patriote da su automatski fašisti. Neofašisti, klerofašisti, nacisti, neonacisti, neokleronacisti, SS turbodesničari itd. (oni su mnogo jaki u etiketiranju). To ponekad ide tako daleko da je i sama upotreba ћирлице znak tog posebnog vida fašizma svojstvenog samo Srbima. Oni su proistekli iz načina razmišljanja uloge Bate Stojkovića u filmu “Ko to tamo peva”, a njihovo naličje se danas svodi na obožavanje socijalističke Jugoslavije pre svega zbog njenog jednopartijskog sistema, a manje zbog zajedničke države. Oni i dalje smatraju da je Ivan Stambolić, venčani kum Slobodana Miloševića i čovek koga je isti taj Milošević dao ubiti, bio sjajan političar. S druge strane su oni koji se isto spominju na početku ovog teksta, a to su oni koji su podržali napisani Memorandum SANU iz 1986. i koji nije u svojoj osnovi ono kako ga oni i danas prikazuju – nacionalni zbornik. Taj Memorandum je pre svega jedan demokratski priručnik i za cilj nije imao rušenje Jugoslavije nego naprotiv, njeno očuvanje samo na temeljima drugačijeg sistema koji se bazira na demokratskim postulatima. A demokratija među osnovnih pet sloboda koje propoveda i među kojima je sloboda okupljanja i koja je u SFRJ takođe bila zabranjena, sadrži i slobodu veroispovesti. A ta sloboda te građaniste najviše boli jer se oni i zvanično zalažu za društvo bez religije, a naročito bez pravoslavne religije. To bi se mnogo uopšteno moglo nazvati na podelu na leve i desne, ali je ta podela suviše relativizovana i netačna već jako dugo i nije primenljiva ni na jedno društvo današnjice, a tako je već barem pola veka. Tako da i te oznake levo i desno zapravo i same služe kao etikete. Da ne bude zabune, među te građaniste ipak ne spadaju ekstremističke grupe kao što su povampireni Skojevci, a među ove druge ne spadaju ni povampireni nacionalisti, a to su zapravo oni koji su činili okosnicu Srpske radikalne stranke devedesetih, dakle čak ne ni one kakva je bila pred rascep i dok je Šešelj bio u Hagu, nego baš ona Srbija sa zarđalom kašikom od Karlobaga do Virovitice. Mada bi naravno i jedni i drugi u momentima kad su u najvećem sukobu da smeste jedni drugima i takve u njihove redove, to u realnosti ipak nije slučaj. Niti bi oni koje danas predstavlja neko poput Milana St. Protića baš da se bore za boljševičku verziju Srbije u kojoj nema mesta za slobodu mišljenja i političkog udruživanja i slavljenje krsne slave, tako ni ovi drugi koje predstavlja neko poput Mila Lompara ne bi baš da tvrde da su Srbi narod najstariji, da nema nijedne reči u japanskom koja nije srpska ili da se dižu na oružje i crtaju granice Velike Srbije.

A šta je zapravo Studentski pokret, ko su oni i šta hoće?

I taj sukob sve vreme tinja, a što su jasniji obrisi nestajanja ovog režima i njegoovg odlaska u đubrište istorije, tako su ti sukobi sve vidljiviji i jasnijij. I tu dolazimo do Studentskog pokreta bez atributa. Oni retki koji nemaju loše pamćenje i koji čine apsolutnu manjinu u Srbiji budući da zaista zabrinjavajuće visok procenat ove nacije ima pomaćenje kao zlatna ribica, možda se sećaju da se sve do tog 15. marta 2025. to pitanje o razlikama nije praktično uopšte ni spominjalo. Upravo je ta heterogenost tadašnjeg studentskog pokreta koji je kao i danas bio anoniman, ali je tada bio mnogo anonimniji, činio mogućim da cela Srbija ustane na noge i da se ljudi koji se prvi put vide grle i ljube kao rod rođeni koji se godinama nije sreo. Toga danas više nema kao što nema ni onoga što je taj pokret činilo tako jakim, a to je nepisano, ali obećanje koje se stalno spominjalo, da će taj pokret postojati onoliko dugo koliko bude bilo potrebno, a to znači dok se ne uspostavi normalan rad institucija. Drugim rečima, taj pokret se unapred odricao bilo kakvog učešća u vlasti. Zalagao sa za temeljne promene koje bi trebalo da rezultiraju raspisivanjem slobodnih, fer i poštenih izbora. Znajući da je to temeljni stav tok pokreta, Vučić je nesmotreno nekolko puta na svojim kontramitinzima rekao: “Hoćete izbore? Dobićete ih već sutra!”.

Međutim, izgleda da su apetiti porasli otkako se ipsostavilo da je Studentski pokret najvitalnija i najmnogobrojnija politička snaga u Srbiji. A da li je i ona koja je i ta koja sama može da savlada ovaj režim? Jako teško. Čak i ako se vrati na prvobitne pozicije heterogenosti na čemu se očigledno radi jer nije taj Memorandum napisan bez veze baš pred ove proteste i nije džaba baš pred ove proteste u taj pokret primeljena i Žaki. Napori da se taj pokret vrati na početne pozicije su očigledni ali nisu mogući u očima onih koji bi za taj pokret glasali. Možda i bi ako bi jasno i glasno ispred njega stala neka ličnost koja je neuprljana i od svih veoma obožavana ili makar cenjena, ali takvih je malo ili ima samo jedan i zove se Novak Đoković, ali to je nemoguće iz mnogo razloga. Moguće je da on delegira nekoga za koga bi rekao “Njemu verujem i glasajte za njega”, i tako nešto je relativno moguće, ali ne bi imalo toliku težinu. Bilo bi sve puno lakše ako bi taj pokret pokrenuo dijalog sa svim opozicionim strankama, ali veoma je snažan taj početni impuls koji je za cilj očigledno imao potpunu diskvalifikaciju i eliminaciju celokupne srpske opozicije. Neki članovi i naročito simpatizeri tog pokreta se time čak i hvale i smatraju to velikom pobedom. Znači, pre nego što smo pobedili Vučića, mi smo prvo pobedili njegove protivnike, a njega ćemo da probamo. To je logika. A ta logika je mnogo sumnjiva i ostavlja puno prostora za razmišljanje i spekulisanje o čemu se tu zapravo radi. A među opcijama kojima se spekuliše lebdi i ona najgora, a to je da je Vučić uspeo da preuzme kontrolu nad tim pokretom, da ubedi njegove nevidljive vođe da je ono što su postigli ogromna stvar i da je sasvim realno da se zadovolje drugim mestom na tim izborima koje toliko traže. To drugim rečima znači da dobiju oko 100 ili nešto više poslanika u Skupštini i možda neko mesto potpredsednika i zamenika potpredsednika pa po prilici i vlast u pojedinim opštinama, a naročito gradskim u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.

Zaista, šta ako su se oni baš tako dogovorili? Ne bi valjalo, zaista ne bi valjalo! A sasvim je moguće. Jer šta fali? Oni koji do pre manje od dve godine nisu imali ništa, odjednom postaju ubedljivo najjača opoziciona snaga.

Ipak, da ne završim ovaj tekst uz ovu najstrašniju pesimističku predikciju, mnogo je izvesnije da ovom režimu nema spasa uz samo jedan mali, elementarni dogovor među važnim političkim činiocima. I da izađemo na jedne male, najobičnije male izbore, što bi rekao žvalavi Vučić pred parlamentarne i predsedničke izbore 2012. godine. Što se mene tiče, bez Đilasa, jer on je najsumnjiviji, ali ako baš mora, ajde i sa njim.

Za Mitoman Pavle Ćosić 26. maja 2026

“