Ево нас најзад и код једног од оних вечних питања. По граматичким правилима, облик „за понети“ није исправан зато што уз глагол не може да стоји предлог. Из истих разлога није исправно ни за не веровати, за полудети. Предлози у српском иду уз именице односно уз именске речи, тако да би исправни облици били за ношење, не неверовање, за полуђивање/излуђивање/лудило. Неки нормативисти предлажу и природније обраћање као што би било: „Хоћете ли ову кафу на понесете/носите или пијете овде?“ (Каније ћемо се осврнути и на облик за овде). У објашњењима зашто не може за понети се обично износи поједностављена и нејасна формулација да предлог не може ићи уз инфинитив и то је тачно, али то је зато што предлог не може ићи ни уз који облик глагола него само уз именске речи.
Због тога не би могло ни оно што сви добро осећамо као неправилно (нека ми нормативисти не замере што користим глагол осећати и именицу осећај док говорим о језику), као што би на пример било: *„Може ли ова кафа за да носим?“. Упркос томе што је овде употребљена конструкција да+презент која у српском често замењује инфинитив, опет нам је јасно да је ова реченица неграматична. А како то да нам онда „за понети“ и „за полудети“ не смета? Одговор је врло једноставан, а крије се у томе што често облике инфинитива доживљавамо као именске речи. Да ли је до тога дошло под утицајем страних језика или самосталним развојем, не можемо бити сигурни, али лако би могло бити да се ради и о једном и о другом. Ако се ради о утицају енглеског у коме се инфинитиви граде најчешће тако што се именици дода предлог „to“ па тако од тог предлога и именице „work“ што значи рад, добијамо инфинитив „радити“. Разлози би могли бити и унутрашњи. Ако се сетимо реченица типа „учити, учити и само учити“ или „живети, живети, лепо је живети“ уочићемо да се ови инфинитиви заправо налазе у именичкој служби и да значе „учење, учење и само учење“ и „живот, живот, живот је леп!“. Стога не треба да чуди што је облик „за понети“ потпуно потиснуо све остале покушаје који су често умели да буду и смешни. Сетимо се кад су нас још тамо негде крајем осамдесетих у Мекдоналдсу стидљиво питали: „Носите ли или овде…?“ користећи крњу, али граматички исправну реченицу. Граматички исправну, али језички натегнуту јер се коси са нашим осећајем, да, осећајем за језик, док се „за понети“ уопште не буни.
Исто важи и за облик „за овде“. Као што смо већ констатовали, предлози иду само уз именичке речи, а прилог за место овде то никако није. Али је опет због тога што је за место по нашем осећају близак именичким речима. „Остајте овдје!… Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.“
Каже Алекса Шантић. Овдје значи у својој земљи, на свом огњишту, ту где сте, у дому своме… све је то именички. Па ако већ остајемо овде онда можемо и да једемо овде па ћемо тако питати и да ли је та кафа за овде или за понети? Можда још не би било лоше додати да се потреба за овим ношењем кафе и осталих производа јавила релативно скоро. Рекосмо крајем осамдесетих или почетком деведесетих, мада смо и раније могли да бирамо хоћемо ли бурек да једемо у пекари или ћемо га носити, али и то ретко. Много чешће се подразумевало да бурек купимо и само га понесемо са собом. Макар је тако било у Србији. Не сећам се да је било оних малих као за шанком столова крај прозора или уза зид где смо могли да једемо бурек, а још мање чак и у пекари Спасовић у Скадарлији, цела она лепиња са гулашем па још и кајмаком… носило се. Није било опције да се тамо једе. Тога се сећам врло добро јер сам онолико пута тај гулаш морао да једем на оном зидићу изнад чесми у Скадарлији испод оне тужне врбе.
Сад наилазимо на веома популарну тезу коју често чујем од данашњих језикословаца а то је да живимо у временима када су главни аргументи: „Сви тако кажу“ и „Нико тако не каже“. И онда се као с неким подсмехом односе према њима. Али чекајте, зашто то не би били аргументи? Која је дефиниција језика? Која је дефиниција језичке норме?
„Сви тако кажу” и “Нико тако не каже” су лаички аргументи!” Да ли су?
Нормативна лингвистика их обично одбацује као лаички аргумент. Међутим, ако се пође од основних лингвистичких дефиниција, испоставља се да ти аргументи уопште нису бесмислени. Шта је језик? У лингвистици се језик обично дефинише као друштвени систем знакова који служи за комуникацију међу припадницима једне заједнице. Кључна ствар у овој дефиницији је да је језик друштвена појава, средство комуникације, систем који постоји у употреби говорника. То значи да језик не постоји у граматикама и правописима, него у говорној пракси људи који га користе.
С друге стране, шта је језичка норма и како се она дефинише? Она је скуп кодификованих правила која прописују пожељан облик употребе језика у стандардној комуникацији. Норма, дакле није сам језик него договорена и кодификована варијанта језика. Она служи да уједначи јавну употребу језика, омогући стабилност писмене комуникације, олакша образовање и службену употребу језика. Другим речима, норма је регулативни механизам, а не природно стање језика.
Када неко каже „Сви тако кажу“ он заправо указује на нешто што је у лингвистици врло важно, он говори о употреби. Језик се мења управо кроз употребу. Тако да ако нека конструкција, широко постоји у говору, то значи да је она стабилна и да је сви разумеју. То онда да она фактички припада језику, чак и ако је норма још није прихватила. Историја језика је пуна таквих примера. Многе данас потпуно нормалне конструкције некада су биле проглашаване „неправилним“. Обрнут случај је када норма прописује нешто што у стварности не постоји у живом говору. Ако говорници масовно избегавају неки облик, онда се дешава једно од два: или је облик неприродан за језички систем или је у супротности са осећајем говорника. У таквим случајевима аргумент „Нико тако не каже“није антинаучан, него описује стварно стање језика.Норма може нешто прописати, али ако се то у пракси не користи, онда је норма у раскораку са језиком. Из овога следи једна важна ствар: Аргументи „сви тако кажу“ и „нико тако не каже“ нису бесмислени. Они указују на стварно функционисање језика. Норма може нешто прописати, али језик на крају увек одлучује кроз употребу говорника.
Зато се често дешава да норма касни за живим језиком, и да оно што је данас „неправилно“ сутра постане потпуно нормално.
Управо то се дешава и са облицима за понети и за овде. Иако се супротстављају валидном и актуелном граматичком систему, за њих важи аргумент „сви тако кажу“, а за облике „за ношење“ и „у објекту ћемо“ важи аргумент „нико тако не каже“.
Овде смо изнели и аргументе зашто би облици за понети и за овде норма могла да прихвати као правилне, а дотле ћемо морати и сами да се повинујемо томе да су ти облици неправилни.
За крај, да издвојимо нешто са језичног портала „Писменица“. Тамо, након првог дела у коме се објашњава зашто је „за понети“ граматички и нормативно неприхватљиво, пише тачно овако:
„Са друге стране, има оних који сматрају да су овакви и слични устаљени изрази одраз спонтане тежње да се попуни недостатaк у језичком систему, да је овде реч о језичкој економији, а не о неписмености као таквој, и да овакве конструкције не треба окарактерисати као неписмене нити их одбацити по сваку цену.
„За понети” и сличне конструкције, наравно, неће нестати зато што је овај текст написан нити зато што се један део (већина) језичких стручњака не слаже са његовом употребом. Можда ће, са временом, бити нормиран, ко зна… Кафа „да понесем”, „за успут”, „за ношење” – можда рогобатно звучи, утолико више јер смо навикли на „за понети”, али је – исправно. Кафу ћемо добити и у једном и у другом случају.“
„Писменица“ не наводи извор за ово што ту пише па можемо само закључити да је то став редакције. Какогод, сличан је ставу који и ми овде износимо.
Из књиге „Језичке заблуде и митови – школско издање” Павле Ћосића (књига је још у припреми) (Обрада Митоман.орг)
