Oglas iz naslova ove reportaže stigao nam je na odobrenje na Fejsbuk grupu Naš jezik. Tu je pisalo još i ovo:
Pisanje sastava na bilo koju temu.
Za lektiru je cena viša i najavljuje se ranije!
Sastav je pisan isključivo za vas i ne može se nači na Google-u
Odlučio sam da se javim na oglas
Reklamu smo morali odbiti iz dva razloga. Prvo zato što po pravilima grupe reklamiranje nije dozvoljeno, a drugo, zato što je ova delatnost ilegalna. Upravo to što je ilegalno mi je posebno skrenulo pažnju. Neko na javnoj grupi objavljuje reklamu za ilegalnu delatnost. Pre nego što pređem na pravnu regulativu, da se samo prisetim kako je to izgledalo kad sam ja nekada davno išao u osnovnu školu.
Najpre, nikada i doslovno nikada niko od roditelja mi nije pomagao u pisanju domaćih zadataka, osim na moje izričito insistiranje kada mi nešto nije bilo jasno, a i tada mi je bilo neprijatno što gnjavim majku. Ponekad bi se tu zatekao i neko od komšija ili prijatelja pa bi mi onda oni pomogli. Već dugo dugo dugo vremena se podrazumeva da od prvog osnovne, najčešće majka, deci u potpunosti radi domaće zadatke. Prećutno se podrazumeva. To po svoj prilici dovodi i do nekih nezgodnih situacija ako na primer roditelji smatraju da deca sama treba da pišu domaće zadatke. Na taj način ta deca, upravo zato što se njihovi roditelji drže i zakonskih i moralnih načela, postaju diskriminisana. Naravno, snaći će se i roditelji i deca u tim situacijama, ali čisto teorijski gledano, stvari stoje tako da se nešto što je ilegalno i protivzakonito smatra normalnim, a ono što je i moralno i zakonski ispravno se smatra nenormalnim.
Odlučio sam da se javim na ovaj oglas pa da ceo slučaj ispitamo do kraja. Oglasivačici sam se javio porukom u mesindžer gde sam napisao:
„Poštovani, ja sam admin grupe Naš jezik. Vaš oglas nismo mogli da objavimo jer je protiv pravila grupe, ali je jedna moja prijateljica koja ima ćerku i sina školskog uzrasta zainteresovana za vaše usluge. Najpre je prilično hitno za ćerku koja je šesti razred i ima vrlo nezgodnu nastavnicu srpskog i koja je za sledeći ponedeljak najavila pismeni zadatak i čak otprilike najavila teme. Ona uvek zada jednu temu iz gramatike i dve teme za pismeni koje su uvek neke apstraktne ili autorefleksivne, kako ih ona zove. Uglavnom, ta moja prijateljica kaže da je prošli put jedna od tema bila “Zašto ja postojim za druge”. Na nju je njena ćerka Anja i odgovorila i dobila četvorku uz obrazloženje da je rad dobar ali da nije odgovorila na temu jer se u radu ne spominju drugi nego samo ona sama. U ponedeljak će sigurno biti neka slična tema, a nastavnica im u petak uvek već nagovesti teme, a ponekad im tačno i kaže koje će biti teme. Ona pita koliko to košta i kako da se povežete. Kaže da će u petak popodne znati sve tri teme jer čak i kad nastavnica ne kaže deci šta će biti, ona to javi roditeljima. Treba reći i da je jako stroga i da proverava i stil i upoređuje ga ne samo sa postojećim radovima na internetu nego i sa AI pisanim zadacima.“
Ovo sam ovako sklepao tako što sam se prethodno na grupi Profesori srpskog jezika pitao da li svojim učenicima daju teme za pismene unapred. Tamo sam odavno upisan jer iako ne predajem u školi, i ja sam profesor srpskog jezika po zvanju pa me shodno tome zanima šta se događa u školama i kakvu muku muče profesori. Osim toga, i sam povremeno držim gostujuća predavanja u školama pa onda moram biti u toku. Dobio sam gotovo unison odgovor da daju teme ili makar vrlo precizno najave i takođe unison stav da tako ne bi trebalo da bude. Pošto me tamo uglavnom znaju u smislu da znaju ko sam ja, odlučio sam se da pitanje postavim anonimno. To na toj grupi može uprkos tome što se mnogi članovi tome opiru. Admini su mogli da vide ko stoji iza pitanja, ali ne i članovi. Evo kako je tačno glasilo pitanje:
Драги колеге, да ли ученицима од шестог до осмог разреда најављујете које би теме могле бити на писменом? Да ли ваша деца унапред знају о чему ће писати на том писменом макар отприлике, јер једна моја колегиница каже да им да и списак тема на претходном часу са тачним називима да би стигли да размисле. И мени се чини да је тако боље.
Pitanje ćirilice i latinice je nešto što takođe smatram bitnim u kontekstu časova srpskog za osnovnu školu, ali neću o tome ovom prilikom. Evo dva tipična odgovora na to pitanje sa najviše lajkova.
Мени је боље да не знају, онда је то сигурно њихов рад, није вештачка интелигенција, родитељи и остали. Децу треба научити како да пишу, не да имају писмени само због форме. Пре бих дозволила да користе читанку и свеску, али да пишу самостално на часу. Пре је било много више писмених вежби на часу, па су могли и да науче да буду неспутано креативни , да стварају и песме и приче и путописе и драме, да се играју и траже свој израз и стил.
To je stav, da ne bude zabune, ali ne piše da profesorka koja to kaže ne daje svojim đacima teme unapred. Ovaj odgovor je ujedno dobio najviše lajkova i komentara. No, mnogo je indikativniji ovaj naredni sa takođe velikim brojem lajkova.
Никако. Већ двадесет година радим и кажем им оквирно о чему да размисле, из којих дела бих могла неки мотив да уобличим у тему. Тему никада нисам рекла унапред. Нажалост, већина колега даје теме унапред.
Meni je to bilo sasvim dovoljno da zaključim da zapravo svi na ovaj ili onaj način nagoveste teme i da deca vrlo dobro znaju šta će biti tema, možda ne baš od slova od slova, ali da vrlo dobro mogu da se pripreme. A kad sam ja išao u školu, teme ne samo da se nisu znale ni okvirno, nego se podrazumevalo da ih profesor, nastavnik, učitelj skriva samo za sebe. Ali ne da bi na taj način sprečio da umesto učenika pismeni napišu roditelji ili, što reče neko od profesora u grupi – tetke, nego samo da bismo mi razmišljali na času o tome o čemu ćemo da pišemo. Zato što se u to vreme smatralo da i to ulazi u tih 45 minuta koliko smo imali vremena da napišemo rad – da ga prvo dobro osmislimo (čak su nam govorili da prvo napravimo skicu običnom olovkom u svesci pa da tek onda prepišemo hemijskom u vežbanku). Da nam to neko piše se ni teorijski nije razmatralo, čak ne ni zato što su stvari zakonski ili moralno drugačije stajale nego zato što je pristup školskom sistemu bio sasvim drugačiji. Zašto da ti mama piše pismeni kad ti to bolje znaš? Ti si taj koji ide na časove, koji komunicira sa nastavnikom, ko zna šta on voli i kako voli i ko, uostalom, najbolje znaš kako se pišu pismeni. Šta ima neko drugi da ti ga piše kada si ti u tome najbolji? Inače, da ne bude zabune, ni taj sistem nije dobar. Verovatno se na kraju i raspao upravo zato što đaci nisu imali dovoljno vremena da za tih kratkih 45 minuta izaberu temu, porazmisle o njoj, slože strukturu rada i na kraju sve to uredno i čitko prepišu u vežbanku. Biće da je to jedan od razloga zašto sam ja vazda iz tih pismenih vukao trojku.
– Da, totalno drukčiji majndset – rekla mi je na to Ivana Andrić, koleginica adminka na grupi Naš jezik koja mi je i dala ideju preko svoje ćerke Kate za ovaj pismeni. Njena ćerka odavno nije u tom uzrastu, ali me zanimalo šta je ona upamtila jer ako je to upamtila znači da je to upečatljivo. Tako smo došli do knjige Agi i Ema.
A šta kažu zakoni?
Oglas koji kruži društvenim mrežama se tiče Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i ovo podleže Povrede pravila obrazovanja.
1. Suština: obrazovanje podrazumeva lični rad i sticanje znanja učenika; cilj sistema je razvoj kompetencija, a ne “nabavljanje gotovih radova”. Ako neko drugi piše sastav: učenik ne ostvaruje obrazovne ishode, nastaje lažno prikazivanje znanja. To je direktno protivno cilju zakona (čl. 2, 8, 9 – ishodi i kompetencije).
2. Disciplinska odgovornost učenika (varanje). Isti zakon + pravilnici škole: škole su dužne da sankcionišu prepisivanje i lažno predstavljanje tuđeg rada kao svog. Na engleskom se to zove “ghostwriting” i u izdavaštvu je legitimno i vrlo se često i primenjuje. Naime, ako neko ko želi da napiše neko literarno delo i ima šta da kaže, a nije za to dovoljno obučen ili ne smatra sebe dovoljno kompetentnim ili veštim, tada angažuje profesionalnog pisca. Sve to potpada pod:povredu obaveza učenika i nepošteno ocenjivanje. Ovo se u praksi tretira kao:disciplinski prekršaj, iz toga sledi poništavanje rada i ocene.
3. Odgovornost roditelja. Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju. Roditelj je dužan da obezbedi da dete redovno pohađa i učestvuje u obrazovanju. Ako roditelj: piše domaće zadatke, naručuje sastave faktički onemogućava obrazovanje deteta. To može biti tumačeno kao: zanemarivanje obrazovne obaveze.
4. Obmana (šira pravna logika). Ovo je važno za tekst: učenik predaje rad kao svoj, nastavnik ga ocenjuje kao njegov, a to je lažno predstavljanje autorstva. To nije krivično delo u ovom kontekstu, ali jeste oblik obmane u obrazovnom procesu.
5. Zašto je ova konkretna usluga problematična?
“Sastav je pisan isključivo za vas i ne može se naći na Google-u”
Time se eksplicitno nudi zaobilaženje kontrole i prevara sistema ocenjivanja. Dakle: podstiče varanje, omogućava prikrivanje, poništava školsku obavezu, što znači da je to suštinski podsticanje na povredu školskih pravila. Za kraj pravnog dela priče, oglašivač se nalazi u pravno spornoj zoni jer podstiče kršenje obrazovnih pravila i potencijalno obmanjujuće oglašava takvu uslugu, učenik snosi neposredne disciplinske posledice zbog lažnog predstavljanja tuđeg rada kao svog, dok roditelj time krši svoju zakonsku obavezu da obezbedi detetu stvarno učešće u obrazovanju i može biti predmet pedagoških mera škole. Što znači da u teoriji najmanje tri osobe moraju snositi odgovornost zbog onoga što u ovom slučaju nije učinjeno, ali je moglo biti. Od stvarnih ličnosti u ovoj priči je samo oglašivač. Ostali se lažno predstavljaju, što je takođe zakonom kažnjivo, ali nadajmo se da će nas tužilaštvo poštedeti odgovornosti u ovom slučaju.
Agi i Ema
Da se vratimo na priču. Kata se sećala da su tad obrađivali roman „Agi i Ema“ Igora Kolarova koji se ne nalazi na obaveznom spisku lektire za šesti razred, ali se nalazi među izbornim delima (po nekim spiskovima je u lektiri za 5. razred). Nastavnici ga često biraju jer je kratak (56 strana), po njemu je snimljen film (snimio ga je Milutin Petrović) i zato što se deci sviđa. Iz istih razloga sam se i ja odlučio za taj roman. O čemu se radi u romanu, ovde prepisujem sa Vikipedije, a ostavio sam i hiperlinkove za one koji slučajno ne znaju šta su žmurke, sladoled i plivanje. A ispravio sam i neke slovne i gramatičke greške. Ipak je to Vikipedija.
U romanu Agi i Ema se govori jednom devetogodišnjem dečaku čiji su roditelji stalno zauzeti poslom i nemaju vremena da se posvete njemu u svakom smislu. On je usamljen i željan društva i pažnje. Mnogo puta se on i njegovi roditelji sele i kada je došao u Ulicu hrastova, otkrio je da u kući preko puta njegove živi jedna starica po imenu Ema, koja će mu postati prijateljica. Zbog stalnih selidbi i menjanja škole, on ne može da nađe prijatelje. Željan je da sa nekim igra žmurke, jede sladoled, uči da pliva. Kada je upoznao staricu Emu, koja je veoma brzo shvatila šta dečaku nedostaje, oni su se sprijateljili, počeli su da idu u bioskop, na pecanje, ali ga je i branila kada su ga deca nazivala ružnim imenima. Njegovim najbližima, ocu, majci, ujaku sve je bilo bitnije i važnije nego on sam. Kada je Ema otišla na Agijev roditeljski sastanak, dečak je počeo da se menja. Bio je slobodniji i hrabriji. Jednog dana otac je rekao Agiju da se ponovo sele, on se baš rastužio ali mu je Ema rekla da se ne brine i da ide. Ali kada se preselio desilo se iznenađenje, u kuću preko puta Agijeve se doselila i Ema. Dečakovoj sreći nije bilo kraja.
Zbog toga što je oglašivačica (zovimo je Mira, iako se tako ne zove, da ne bi bila oglašivačica) dala AI generisan oglas, posumnjali smo (ovde se radi o internom razgovoru na adminskoj grupi Naš jezik) s razlogom da ni ona sama ne piše te radove nego da temu zada veštačkoj inteligenciji, u ovom slučaju ChatGPT-u koji je tu odmah bio glavnoosumjičeni jer je prepoznat njegov stil pravljenja reklame, ali i greške pošto je umesto ć napisao č. Ja sam odmah pretpostavio i da taj prompt za oglas nije zadala ona. Prvo zato što sam joj pogledao profil na Fejsu iz čega se videlo da ona nije naročito upoznata sa novim tehnologijama, ali i zato što čak ni tu minimalnu ispravku nije uradila u Fotošopu. Uostalom, ono što mi je dodatno bilo sumnjivo je to što je pisala ošišanom latinicom.
Na poruku koju sam Miri poslao na mesindžer, odgovorila mi je:
– Naravno, moze mi se javiti na broj 06XXXXXXXXXX putem vibera i whatsappa
Na to sam joj odgovorio da sam se dogovorio sa Anjinom mamom da sve ide preko mene.
Budući da je ChatGPT već bio viđen kao krivac, obratio sam mu se da ga pitam koje teme najčešće zadaju učenicima kad obrađuju ovu knjigu. Između ostalog, predložio mi je temu “Da sam Agi, kakvo bih pismo napisao Emi posle selidbe”. To mi se učinilo zgodnim. Kako bih se uverio da li se ta tema zaista zadaje, malo sam pročačkao po internetu i zaista je ima i to dosta često.
To je bila sreda i sutradan, u četvrtak, sam Miri poslao poruku na Vajber:
– Imamo temu. Nastavnica je zapravo najavila tri teme od kojih će jedna biti slobodna. Pismeni je u ponedeljak. Tema je: „Da sam Agi, kakvo bih pismo napisao Emi posle selidbe“.
(Ovo je sve samo prenosim ono što mi je majka poslala, a još mi je rekla i da će ona svakako upotrebiti to što vi napišete i verovatno izmeniti malo i prilagoditi onome kako ona doživljava taj odnos… Devojčica je bistra i lepo piše i zaista ni meni nije jasno zašto uvek dobija četvornku. Nisam čitao ono što piše, ali poznajem je i pretpostavljam da piše lepo, a sigurno ne pravi ni greške, ni gramatičke ni pravopisne)
Isti prompt za AI i za Miru oglašivačicu
U sledećoj poruci sam Miri napisao:
„Molim vas, napišete to u formi pismenog zadatka koji piše devojčica koja voli da čita i sklona pisanju i koja ima strogu nastavnicu koja joj uvek daje četvorku iako ona smatra (a smatra i njena majka) da zaslužuje peticu. Ona i sad hoće da dobije peticu najzad. Po mom mišljenju, pošto je i knjiga kratka, i to pismo treba da bude relativno kratko, ali da ispunjava normu koja je obično strana i po ili dve. Zbog prijateljstva i ranijeg dopisivanja Agi i Eme, ovo pismo treba da bude i jako emotivno ali da ne prelazi u patetiku.
Ovaj roman nije u obaveznoj nego u izbornoj literaturi za 6. razred, ali nastavnici se sviđa, a roman se dopao i deci, a Anji (tako se zove devojčica) naročito i zato je ona već odlučila da piše na tu temu.“
– Za kada Vam je potreban sastav?☺️
– Tek za nedelju tako da ima vremena, ali bilo bi bolje ako je u nedelju da bude pre podne da bi Anja stigla da pregleda i izmeni. Nisam nigde napisao. Knjiga se zove Agi i Ema. Ima i film snimljen po knjizi, a knjige ima na netu u pdf-u.
– Da, nasla sam. Mi tu literaturu nismo radili u osnovnoj skoli ali svakako cu je procitati i krecem sutra sa pisanjem☺️
Potpuno isti prompt sam zadao i ChatGPT-u. On me nije pitao za kad mi to treba, ali sam morao da mu istovarim roman u pdf-u. Evo koji i kakav rad je napisao robot u roku od pet sekundi.
Да сам ја Аги – писмо Еми после селидбе
Драга Ема,
Пишем ти из нове куће. Мама и тата кажу да је лепа и пространа, али мени изгледа као и све остале куће у које смо се селили. Има прозоре, врата и степениште, али нема тебе. Зато ми се чини да је мало празна, чак и кад је пуна намештаја.
Када сам први пут ушао у своју нову собу, сетио сам се прозора у Улици храстова. Сећаш се како сам стајао крај њега и гледао твој Зачарани замак? Тада сам мислио да је то само стара кућа. Сада знам да је то било најзанимљивије место на свету, јер си ти живела у њему.
Недостају ми наше шетње, наше чудне приче и све оне ствари које су изгледале бесмислено, а у ствари су биле најважније. Недостаје ми када кажеш нешто што у први мах не разумем, па тек касније схватим да је то истина. На пример, кад си рекла да човек мора да научи да је живот диван и бескрајан. Овде понекад покушавам да се сетим тих твојих реченица, као да су неке мале лампе које се упале кад постане мрачно.
У школи је све скоро исто као и раније. И овде има деце која мисле да је најважније да се некој другој особи смеју. Али сада ме то мање погађа. Можда зато што знам да постоји неко ко би у таквој ситуацији махао метлом и викао: „Аги, геније!“
Понекад седим на степеништу и пишем у своју свеску коју си ми поклонила. Ти си рекла да тако могу да живим два живота. Један је овај обичан, у коме идем у школу и слушам како мама и тата причају о послу. А други је онај у коме се сећам свих наших авантура: пецања, музеја, шаха без табле и фигура, и твојих изума који увек имају мало смисла и мало лудости.
Не знам када ћу те поново видети, али знам да пријатељство није нешто што може да се спакује у кутије за селидбу. Оно остаје негде између људи, као нека невидљива нит. Зато сам сигуран да се наша прича није завршила.
Ако случајно видиш неку мачку са два тела или коња који баца белу сенку, обавезно ми јави. То би значило да је свет и даље исто онако чудан и занимљив као што смо мислили.
Твој Аги.
Sasvim solidan rad. Ja bih za ovo Anji dao peticu ko vrata. Miru sam ipak morao da sačekam malo duže. Nekako sam i dalje verovao da Mira koristi istu alatku pa sam njeno odugovlačenje tumačio kao zavarivanje traga. I tako dođe i ta nedelja i prođe podne, prođe jedan, dva, tri sata i rešim da joj pošaljem poruku:
– Izvinajvam se. Nedelja je uveliko, već je tri popodne, a rad još uvek nisam dobio.
Već posle minut stiže odgovor:
– Dobar dan, nista se ne brinete stize kroz pola sata, doradjujem ga trenutno☺️
A posle 42 minuta i ceo rad. I njega prenosim u celosti:
Draga Ema,
Otvorio sam svesku sa kožnim koricama i uzeo naliv-pero koje si mi poklonila. Polako ću razvezati svoju dušu, kao plavu mašnu kojom si ukrasila ovaj poklon. Razmisljao sam dugo šta da ti napišem, jer neke stvari je lakše osetiti nego izgovoriti. Ipak, znam da ćeš razumeti svaku reč, čak i onu koju možda ne napišem do kraja.
Baš kada sam pomislio da sam prepušten sam sebi bez osnovne pažnje i ljubavi koje roditelji poklanjaju detetu dok trpim nasilje od strane vršnjaka u školi pojavljujes se ti. Simbolizovala si mi kako to izgleda prijateljstvo, kada je nekome stalo do tebe i kada jednostavno vidi i čuje tvoje postojanje. Mamu i tatu kao što već i znaš gledam samo na slikama, a progovorimo najčesće samo u snovima. Preuzela si brigu o meni i na tome ću ti zauvek biti zahvalan. Izlečila si tu prazninu u mojoj duši koja je sve većim zanemarivanjem postajala sve dublja. Od jednog “Agi gluperde” kako su me druga deca u školi zvala uspela si od mene da napraviš “Agi genija” kako bi ti rekla i time zauvek utišaš sve negativno što me je lomilo iz dana u dan. Stalne selidbe, odvajanje od onoga na šta sam se tek privikao i osećaj da nemaš dom i nigde ne pripadaš tvoja prva lekcija iz “Lenčarenje za početnike” gde mi govoris kako je svaki pocetak tezak i da to ne bi trebalo da bude razlog za brigu je savet koji mi je dostao pomogao. Naučila si me kako se vezuje kravata i ako me je to do tada podsećala samo na žurbu i odlazak mojih roditelja na posao, a i ukus jagoda sa šlagom koje si mi krišom donosiladok sam bio bolestan bio je poseban.Svaki dogadjaj koji mi je ranije budio emocije koje bi me naterale da opet odem u ormarić sa cipelama sada su postale novo iskustvo koje si iz korena promenila. Učila si život i proživljavala sve ispočetka sa mnom, zauzela si se za mene i osnovne obaveze roditelja stavila na svoja ledja i ako nisi imala ništa za uzvrat. Kada porastem Ema želim da budem poput tebe. Dobar čovek, pun ljubavi, strpljenja i razumevanja za sve ljude. “Dragi Agi, volim te non-stop!” poruka je u kojoj sam prvi put cuo reci “volim te” a da su meni bile upucene. Zato sam se plašio da će se sve to završiti onog dana kada smo rekli da se selimo. Strah, tuga i bes koji su se spojili i progutiali moje telo na samu pomisao da te vise nikada necu videti. Dovoljan je bio samo jedan kamenċić koji je udario o prozor da bih znao da si opet tu. Tada sam shvatio da, čak i kada nas razdvoje ulice, gradovi ili godine, pravo prijateljstvo uvek pronađe put da ostane i da si možda daleko od očiju ali nikad neces biti od srca.
I šta iz svega ovoga možemo da zaključimo i ja i mi i AI
Prvo što mi je upalo u oči je odsustvo dijakritika, ali nedosledno. Zbog toga sam je zamolio da mi pošalje rad sa dijakritičkim znacima ili, može i ćirilicom. Poslala mi je obe verzije. Jednu latiničnu sa navodno dodatim dijakriticima, a dodala je ih je na samo dva od pet mesta na kojima fale, i potpuno isti tekst ćirilični i još prebačen u pdf format. Za mene je sve to bio krunski dokaz da nije koristila AI jer je uprkos tipično AI formulisanim frazama ipak malo verovatno da je u promptu rekla veštačkoj inteligenciji da ukloni tragove tako što će nedosledno koristiti dijakritičke znake. Dodatno je bilo čudno što je kasnila i, na kraju, zašto bi uopšte imala potrebu da se skriva od mogućnosti da je to pisala AI? Ipak, ChatGPT ne misli tako. Na moje pitanje da li je moguće da je ovaj rad ipak pisala neka AI, ne samo on nego bilo koja, i uz sve dodatna objašnjenja, dobio samo odgovor:
1. Greške u dijakritici nisu dokaz “protiv AI”
- AI može da:
- piše bez dijakritike
- meša (razmisljao / razmišljao)
- naročito ako:
- dobije prompt bez dijakritike
- ili ako korisnik kasnije “ručno” čačka tekst
👉 čak je tipično da AI + ljudska dorada daje baš takav haos
2. Preslovljavanje → ključni trag
To što kažeš:
latinica → ćirilica za 5 minuta, iste greške
👉 ovo ne znači “pisala sama”, nego:
- najverovatnije:
- copy → preslovljavanje alatom → send
➡️ to ide za par sekundi, ne minuta
3. Najjači indikator nije pravopis nego stil
Ovaj tekst ima tipične AI signale:
- hiperemocionalan, ali generički
- niz klišea:
- “praznina u duši”
- “iz korena promenila”
- “pravo prijateljstvo pronađe put”
- narativ “bez otpora” (sve teče, nema stvarne nespretnosti)
👉 ovo je mnogo jači indikator od dijakritike
4. Kombinacija koja bode oči
Imamo:
- solidna struktura i stil ✔️
- ali:
- greške u dijakritici
- poneka gramatička pucanja
- “razlivena” sintaksa
👉 to je klasičan obrazac:
AI tekst + površna ljudska dorada
5. Ono što je malo verovatno
Da učenik:
- napiše stilistički ovako “ispeglan” tekst
- a da pritom:
- pravi banalne greške tipa “razmisljao”
- i ne primeti ih
👉 to je ređa kombinacija nego AI + edit
Konačan zaključak (kratko)
Greške u dijakritici ne oslobađaju sumnje — naprotiv, u kombinaciji sa klišeiziranim stilom i brzom preslovljenom verzijom, više ukazuju na AI tekst koji je naknadno minimalno prerađen nego na potpuno samostalno pisanje.
Eto, nisam pametan. To da je dobila prompt bez dijakritika (koji C-GPT zove bez dijakritike) je moguće jer ih ni sama ne koristi, ali sam zato namerno njoj poslao gotov prompt da može samo da uradi kopipejst a taj je imao dijakritike, ali to opet ne znači da je upotrebila baš taj zato što je moguće da i ona zna da na taj način mogu da je proverim. U svakom slučaju, iz ove reportaže ništa posebno nismo saznali sem da ta usluga košta 1000 dinara i da je ona ko to piše nije siguran da će te pare zaista i da dobije (Mira je dobila), ali ni da ta koja piše može bilo šta da garantuje. Ja sam inače sasvim uveren da Mira nije koristila nikakav AI, a to što ChatGPT uporno tvrdi da jeste ili da verovatno jeste je zato što je tako programiran. Koliko god argumenata i sumnji izneli da se ne radi o korišćenju AI on će nastaviti da tvrdi da je uvek moguće da jeste AI, ne samo on nego bilo koji drugi. On ume da prizna da nije u pravu, ali tek ako mu tako i kažete. Evo da probamo. Na sve ovo ću da mu kažem:
– Dobro, ali ostavi mogućnost i da oglašivačica Mira ipak nije koristila AI. Šta ako se ispostavi da nije i da nisi bio u pravu?
Odgovara:
– Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je tekst generisao AI; može se samo reći da pokazuje više obeležja koja su tipična za AI-generisane ili AI-doterivane sastave, ali da je moguće i da ga je napisala osoba sama, naročito ako i inače piše ošišanom latinicom i sklona je sličnim stilskim klišeima.
Još kraće, u novinarskom tonu:
Tekst nosi neka obeležja karakteristična za AI, ali to samo po sebi nije dokaz da je nastao uz pomoć veštačke inteligencije, jer slične greške, klišei i stilska razvlačenja može proizvesti i čovek.
Za utehu u celom ovom lavirintu i košmaru do koga smo došli zbog haosa u prosveti pomešanog sa tehnološkim napretkom, ostavljam jedan od komentara profesora srpskog jezika na pitanje da li zadaju teme unapred:
Давала сам унапред, онда сам одлучила да више не дајем и сада им је много занимљивије. Сами су ми то рекли. Чак и боље напишу сада кад не знају које теме ће бити.
Za Mitomana 23. marta 2026. Pavle Ćosić
