У Србију сам стигао на студентску размену. Добио сам стипендију програма Еразмус и на тај начин прилику да годину дана студирам у Новом Саду.Мој долазак као држављанина Пољске у Србију, почео је на необичан начин. Објаснити породици зашто одлазим у земљу за чији назив пре неколико година нису ни чули, није било уопште лако.
– Бако, идем за Србију
– Шта?! Гдеее?! Шта то причаш, каква бре Сирија?!
– Ма не. Није Сирија него Србија.
– У чему је разлика? Зар тамо није рат?
– Није, одавно се завршио. Мирно је исто као овде.
– Држ’те ме. У Сирију иде!
– У Србију.
– Нигде ти не идеш!
– Већ сам одлучио.
– Аххх…
Ето, тако је почео мој долазак. И да нагласим већ на самом почетку, било је предобро. Но, ипак сам се морао растати с породицом. Неће ме бити у Пољској најмање до Божића. И изгледа да је мени тај растанак најлакше пао. У Србији сам се осећао као код куће. У почетку ипак није било тако лако као што сви мисле и као што су и мени говорили да ће бити. Пре свега мислим на административни поступак.
„То је само неколико докумената.“ – Чуо сам више пута пре поласка за Србију. Мислим ипак да за остале Пољаке „неколико докумената“ има сасвим другачије значење од оног шта ја сматрам под „неколико докумената“.
Стигавши у Нови Сад, почео сам с процесом добијања привременог боравка у Србији. То је документ који је потребан да би се остало у Србији више од три месеца – ја сам остајао девет, тако да су ми га морали залепити у пасош.
– Шта ти је у овој фасцикли?
– То су документи које МУП Србије тражи од мене да бих добио привремени боравак.
– Толико?!
– Да.
– Зар ти ниси само студент?
– Па, јесам. Али поступак је скоро исти за све људе.
– Ма, видиш ти сад каква је код нас у Србији бирократија. Ви то немате. Навићи ћеш се. Него, реци ми шта је то у оној другој фасцикли. Она је још дебља.
– А то су документи који су тражили Пољаци и Европска унија.
– Молим?!
– Неких стотинак страница. Шта ћу, мора.
Да кажем који је поступак био лакши – онај у Пољској, одакле су ме слали, или онај у Србији, где сам морао добити привремени боравак – не бих знао.
„Неколико докумената.“
Да. Сигурно. 🙂
Време за које се добија у Србији тај један папирић у пасошу ми је прешло преко главе. Већ првог дана.
Изнајмио сам стан у Новом Саду. Или, боље рећи, УСПЕО сам изнајмити стан у Новом Саду, јер то није уопште тако лако. После неколико дана у Србији, отишао сам у МУП да бих започео поступак добијања привременог боравка. Замислите – то није иста зграда у којој сам извадио бели картон неколико дана раније. Како?!
Нема везе, ушао сам у зграду и питао где могу предати документе и захтев.
– Морате прво заказати састанак.
– Па, добро… могу ли заказати састанак?
– Не, састанак можете заказати једино путем интернета.
(Зашто?!)
Вратио сам се у стан, отворио страницу, прочитао све информације. (Све је на сајту, само не то што је потребно.) И гледам, могу ли заказати термин за сутра, а тамо – најближи термин – следећег месеца. Месец дана морам чекати! Па, добро, шта да се ради. Заказао сам термин. Једног дана ћу тај привремени боравак добити.
Проблем је једино што без тог једног документа у Србији не можеш ништа.
У стану сам имао скоро све. Скоро. Морам сам да купим кућни интернет. И ту су почели проблеми.
Отишао сам у једну телекомуникациону мрежу.
– Здраво, потребан ми је кућни интернет.
– Имате ли привремени боравак?
– Још увек не.
– Дођите онда када га будете добили.
– Без њега не могу купити кућни интернет?
– Па, не можемо ништа, ако немате привремени боравак.
Ништа, свратио сам у другу телекомуникациону мрежу.
– Здраво, потребан ми је кућни интернет.
– Имате ли привремени боравак?
Полудећу.
Идем код трећег оператера.
– Здраво, кућни интернет молим.
– Имате ли привремени боравак?
Да ли је ово могуће? Само желим да имам интернет код куће.
Стварно, од овог документа, било ми је свега преко главе. Буквално.
(У продавници)
– Само чоколадно млеко, молим.
– Имате ли…
(НЕЕЕ, немам још увек привремени боравак!)
– …Имате ли суперкартицу?
– Добро је! Само суперкартица. Макар могу храну да купим.
На крају, одлучио сам ипак захтев за привремени боравак попунити преко интернет обрасца МУП-а Србије. И успело је! Мада, не баш тако брзо. Јер морао сам да чекам још месец дана да МУП прихвати мој захтев.
И коначно, после два месеца, стиже ми мејл: Ваш захтев је прихваћен. Дођите јуче у МУП. Да, добро сте прочитали: ЈУЧЕ. ЈУЧЕ! Како да дођем јуче?
Раније сам мислио да је у Пољској тешко с администрацијом, али овде…
Отишао сам дакле у МУП истог дана. И питам, шта је. Кажу ми: то је само нека грешка, само ви оставите пасош и дођите сутра.
„Па, зар не може одмах него морам овде опет доћи?“
Ништа. Дошао сам следећег дана и коначно: Добио сам привремени боравак у Србији! Ура! Сада могу чак и кућни интернет купити!
Баш привилегија.
Нема везе, сада сам се с интернетом одавно снашао. Једноставно, користо сам пакет интернета с телефона. Мада, кућни нет би био јефтинији, ваљда. Је ли?
Одлазим дакле у телекомуникациону мрежу у којој имам број телефона. (Ваљда ће бити јефтиније.) И кажем:
– Потребан ми је кућни интернет.
Поносно додајем: „Имам привремени боравак.“
Уследио је ипак још један хладан туш:
– Имамо само кућни интернет с уговором на две године.
(Шта ће ми кућни нет на две године? Остајем овде девет месец – а сада већ само седам)
– Има ли нешто краћих уговора?
– Не.
И да скратим причу. Код свих осталих оператера била је иста прича. Осим код једног:
– Имамо кућни интернет без уговора.
– Сјајно!
– Уз кућни нет плаћа се и оджавање тог интернета и провизија приликом плаћања.
– Па, то је више него што сада плаћам интернет у телефону…
За те паре бих у Пољској имао интернет без лимита и то сто пута бржи.
Шта да се ради… На крају се испоставило да ми тај кућни интернет уопште није потребан. Довољан ми је интернет с телефона.
Србија.
С породицом сам причао преко друштвених мрежа. Видео позив је нешто најлепше што можете имати ако сте далеко од својих.
Наравно, свашта су ме питали.
(С баком:)
– Имаш ли ти тамо уопште неке продавнице или немаш шта да једеш?
– Ово је исто цивилизована земља. Има штагод пожелиш.
– Ја сам мислила да тамо ништа нема.
– Ех…
и даље:
– Али они су тамо сиромашни…
– Нису. Није то велика разлика. У Европи смо.
Најтеже је било (и дан данас је) објаснити шта значи појам времена на Балкану.
– У колико сати почињеш сутра?
– Не знам, тек је 19 сати.
– Ваљда имате неки распоред?
– Видећу касније.
– Али у 8? У 9? У 10?
– Не сећам се, нисам у Пољској да бих сваког тренутка гледао на сат.
Ето тако. Објаснити Пољацима како се рачуна време на Балкану је скоро немогуће. Не због тога што је друга временска зона, јер смо у истој, него због тога што у централној Европи… (Ни у шали да нисте рекли да је Пољска у источној Европи, не воле то Пољаци, баш не воле, мада мене баш брига.) Дакле у централној Европи ако ти месец раније кажу да треба да дођеш у 8 сати, то значи да треба да дођеш ТАЧНО у 8 сати. И да ниси каснио ни секунд, јер ће тада очигледно уследити смак света.
Мора да су чистилиште измислили Пољаци – за оне који су каснили један минут на ручак код баке. Ма какав један минут. Ако касниш 10 секунди, одмах те зову:
– Где си? Што те нема?
– Ево ме, долазим.
– Одмах да си ту! Сместа да се појавиш на вратима!
Ето, није лако. Овде је то боље. Сиђеш до микромаркета. Затворено. Само ти пише на прозору “Враћам се за пет минута”. У Пољској незамисливо. А овде само чекаш. У Пољској би одмах неко викао: Можете ли да отворите другу касууу?!
Ја овде чекам ВЕЋ ДВА МИНУТА!
Овде, у Србији, време тече некако другачије. Чак и фудбалске утакмице касне неколико минута. Пише да почиње у 16 часова, а у ствари – почеће тек у 16:04. “Скандалозно” – рекли би код мене. Мада мени то итекако одговара.
Ипак, постоји нешто што ме у Србији јако нервира.
Пушење!
Унутра, напољу, у кафићу, у ресторану, на стадиону, испред цркве (Како?!), ујутру, увече, пре подне, после подне. Где год и кад год.
Једноставно, мени је то превише. Знао сам и раније да је пушење у Србији национални спорт (поред кошарке, дословно – један гледа кошарку, други пуши), али се ово испоставило још јаче.
Кол’ко можеш пушити?!
Једном сам отишао на утакмицу – Човек два реда испред мене успео је током утакмице да „поједе“ паковање цигарета. Десет цигарета! Ало бре, јеси ли дошао да навијаш за свој тим или да пушиш?
Оно што је у Србији одлично – то је храна. То ће вам сви рећи. Наравно, није то Италија или Чешка, али је баш укусно. С тим што има и ту неколико мана.
Не волим баш доручак у Пољској. Хлеб са сиром или са шунком. Ужас. Више сам “француски тип” по питању доручка. Али на Балкану – типичан доручак је катасторофа. За организам наравно. Јер не знаш пијеш ли кафу или пушиш цигаре. У Пољској се уз кафу сервира кекс. У Србији цигаре.
Добро је што не пушим.
(пре ручка)
– Хоћеш ћевапе?
– Нећу, појешћу бурек са сиром.
– Само немој да ми говориш да не једеш месо.
– Не волим баш месо.
– Како ви тамо у Пољској живите? Сви који долазе из Пољске не једу месо.
– Та животиња је још пре неколико дана скакала по ливади и играла се с другим животињама и онда…
– Ма, дај…
– Шалим се, једноставно не волим месо.
Једном се на факултету после часова спрема дан домаће хране за студенте са размене. Свако треба да донесе неку храну из своје земље. Наравно, нису то могли рећи раније да понесем нешто из Пољске, него то кажу сад. Размишљам шта могу донети. Знам – скуваћу баршч. Никада га до сада нисам кувао, али некад мора бити први пут. Хтео сам купити бујон од цвекле, али купио сам у продавници сок од цвекле (јер ништа друго није било, а и то је било тешко наћи) и кувам. И размишљам: То је већ сутра, шта ако ово не успе? Сва срећа, успело је. И не само да је било јестиво, него је било као у Пољској. Доносим сутрадан баршч:
– Зар није то руска кухиња?
– Шта си рекао!?
– Добро, добро… пољска је, пољска…
На неке ствари у Србији морао сам се навикнути. На неке навићи поново.
Вратио сам се из продавнице. Отварам воду. Наравно, полио сам се том водом. Чеп ми је остао у руци. Дословно сам заборавио да овде не важе закони ЕУ, те чеп није причвршћен за боцу.
У Пољској су прошла та стара времена када смо сви скупљали чепове у хуманитарне срхе. Сада чепови остају на боцама. Ваљда због неке еколошке кризе. Говоре да тако треба. Само фали да ти напишу казну ако којим случајем откинеш чеп. Од сада нас зовите “спасиоци планете”. Планете која почиње у Шведској, а завршава се на Кипру, уз рупу између Мађарске и Грчке, наравно. Кажу да је тамо нека “Сирија” и још нешто ваљда. Велики познаваоци географије.
– Вама је сигурно боље тамо у Пољској.
– Па, што се тиче стандарда живота, сигурно је већи. Бољи посао, стабилност.
– И мора да су вам и плате веће. У еврима све је веће.
– Па и није у еврима. Веће су плате, али ми немамо евро. Валута нам је пољски злот.
– А кол’ко дође средња плата у еврима.
– Како да знам. Ви имате динаре и ти ме питаш колико је то у еврима… И није сад Пољска као Данска или Норвешка (Да, евро немају ни Данска ни Норвешка која чак није ни у ЕУ) да имамо не знам сад како велике плате, али за неки нормалан живот сасвим је довољно.
Понекад се осећам као да сам једина особа која кад дође у другу државу уопште не рачуна “кол’ко то дође у нашој валути”. Али морам. Сви за то питају. Понекад не знам ни шта да одговорим. Питају ме колико кошта млеко у Србији (наравно у противвредности), а ја сам после доласка у Србију престао да пијем обично млеко. Сада пијем само чоколадно.
Опет у продавници.
Ожеднео сам, па купујем само једно чоколадно млеко (иначе национално благо Србије – барем ја тако сматрам):
– Хоћеш кесу?
Гледам у касирку и не знам шта одговорим. Ово је само једно чоколадно млеко. Шта ће ми кеса?
Врло брзо сам схватио да ако те касирка пита за кесу, у ствари пита хоћеш ли једну или две. Да, чак и за једно чоколадно млеко. По навици, зато што се у Србији још увек толеришу најлонске кесе. Чак и у продавницама (најчешће страим) које продају искључиво еколошке паприне кесе свеједно због те исте традиције и тамо питају да ли ти треба кеса, макар купио само жвакаће гуме.
Дошао сам у Београд. Пролазим Немањину код Мањежа. У ствари – не. Не пролазим. Чекам, само ја, један једини, зелено светло. Кол’ко можеш чекати зелено светло на пешачком прелазу?! И у Пољској чекам, није то проблем. Него како то да кад прођем један семафор, одмах морам чекати на другом само стотинак метара даље? У Пољској сам навикнут на то да треба чекати зелено. Дакле, чекам.
Уђем у аутобус. Замисли – бесплатно је. Да то кажем мојима – не верују ми! (У Београду је од средине 2025. године под притиском студентских и грађанских демнонстрација уведен бесплатан превоз и то је нешто на шта у целој Европи гледа као на нешто невероватно јер се свуда добро контролише плаћена карта, али у Београду је неплаћање градског превоза одавно нека врста прећутне традиције старе барем 50 година, тако да су се градске власти под управом Вучићевог градоначелника Шапића просто досетиле да то и озваниче – прим ур. П. Ћ.) А ни ја сад не верујем што овај бус чека зелено светло. Дође до следеће раскрснице и опет мора да чека. И на наредној опет исто. Ко је програмирао ове семафоре?! Да се ја питам, укинуо бих већину тих семафора. Није да ми у Пољској немамо таквих семафора. Више пута ми се дешавало у Познању да чекам поприлично дуго на семафору, али ово је просто невероватно.
Враћам се једном из Београда за Нови Сад. Воз касни сат времена. Одмах сви: “То има само код нас.” Ја само стојим и гледам. Мени је сасвим нормално да сваки други воз касни сат времена. Овде касни један воз и одмах сви почну да се нервирају. Возови су иначе једина ситуација кад “правило времена” не важи у Пољској. Али зато важи у Србији. То све показује колико је време релативно.
– Аха, Пољска! Роберт Левандовски, Лех Валенса, Јован Павле II
– Аха, Србија! Алексан…
Александар Митровић, Никола Јокић, Новак Ђоковић.
Одувек ме је фасцинирало како је Србија одлична у спорту. Злато у ватерполу – изволите, и то не једно. Сјајни у кошарци – ма, наравно. Добри у одбојци – што да не. Земља спорта.
Јако ми је драго кад видим да се у Србији омладина окупља на кошаркашким теренима. У Пољској би одмах тамо неко дошао и рекао деци “Мрш кући!“, јер је прегласно. А и ми немамо у Пољској толико кошаркашких терена.
Штета што су сада у Србији стадиони скоро празни. Једино се за кошарку тражи карта више.
И кад смо већ код гледања утакмица. Колико пута сам чуо од Срба „Не ваља овај коментатор“. Не знам ни шта бих одговорио на то. Ви мислите да су у Европи бољи коментатори? Просечан пољски коментатор не зна ни да изговори најлакше страно презиме и прича глупости свих 90 минута, а ви се жалите на своје коментаторе? Увек кад сам у Пољској имам мисао „Могу ли да гледам на српском?“ И не, не због тога што хоћу да научим српски (тако је било на почетку), већ зато што не могу да издржим да пољски коментатор не види разлику између Канаде и САД-а (Да, аутентичан пример). Ето, видите, има горих ствари од викања “ПЕНАЛ!” у завршници утакмице Србија – Данска.
Ето, за сада толико, до неког наредног виђења.
За Митоман из Познања Пиотр Кучињски
Многи занимљив текст!