Rubrika: Proverene neobičnosti i neverovatnosti

Ovaj red zanimljivosti skupljan je za Politikin Zabavnik septembra 2024. godine pa bi moglo da se dogodi da su neki od podataka zastareli. Takođe, redakcija Mitomana nije odgovorna ukoliko je neki od ovih podataka objavljen u Zabavniku jer su sve one redakciji poslate na pregled, a ne na objavljivanje.

• Naš poznati glumac Danilo Bata Stojković nosio je nadimak Bata zato što je odrastao uz 12 godina starijeg brata Živorada Žiku Stojkovića. Osim što je bio stariji, bio je i znatno viši od svog brata i dugo vremena mnogo poznatija javna ličnost od Danila (bio je publicista i veoma uticajan u društvenim institucijama). Danas šira javnost jedva da zna za misterioznog brata Bate Stojkovića.
  
  
• Gluvi i gluvonemi ljudi koriste znakovni jezik i u snu. Ovo istraživačima na polju „čitanja“ snova omogućava da puno lakše odgonetnu šta oni sanjaju nego ljudi koji se u snu služe govorom.
   
• Iako žive u vodi, nilski konji ne umeju da plivaju. Umesto toga, kreću se usporenim galopom po koritu reke ili morskom dnu. Mogu čak i da spavaju pod vodom zahvaljujući urođenom refleksu da se podignu i udahnu vazduh. Zanimljiivo je i da ih zbog gubitka staništa i lova više nema u reci Nil po kojoj su dobili ime. Danas žive samo u zemljama podsaharske Afrike (Zambija, Tanzanija i Uganda).
  
  
• U sazvežđu Raka 2004. godine otkrivena je zvezda čija je površina prekrivena skoro isključivo dijamantima. Ova planeta nazvana „55 Kankri e“ ima dijametar veličine dve Zemlje i udaljena je 40 svetlosnih godina. Novčana vrednost ove nedokučive planete je tolika da se ne može ni izračunati.

• Krompir je dugo u Severnoj Americi posmatran sumnjičavo jer je otrovan u sirovom stanju. Tek krajem 18. veka u Sjedinjenim Američkim Državama krompir je postao jedna od ključnih poljoprivrednih i prehrambenih kultura. Dakle, otprilike istovremeno kada i na području današnje Srbije.

• Poznato je da je paradajz, kao i mnoge druge kulture, stigao u Evropu sa otkrićem Amerike. Doneo ga je Kolumbo iz Južne Amerike. Međutim, u Severnu Ameriku i današnju SAD i Kanadu, paradajz je stigao iz Evrope posredstvom došljaka iz Evrope koji su ga uvezli iz Španije. Isto važi i za krompir. Severnoamerički Indijanci nisu znali za paradajz i krompir pre nego što su ga doneli Evropljani.

• Životinje mogu biti alergične na ljude. Alergiju izazivaju čovekove mrtve ćelije, odnosno perut. Alergijske reakcije su iste kao i kod ljudi – izazivaju poteškoće u disanju i iritaciju kože. Iako se to retko događa, alergični na ljude mogu biti i naši najdraži kućni ljubimci psi i mačke, kojima usled te alergije mogu otpadati dlake.

• Naš istaknuti lekar jevrejskog porekla, psihoanalitičar, dramaturg i šekspirolog Hugo Klajn proveo je ratne godine u Beogradu skrivajući se od nacista pod imenom Uroš Klajić. Tokom rata, njegov otac i tri sestre stradali su u koncentracionim logorima u NDH, a majka mu je umrla dok je imao samo šest godina. Godine 1945. napisao je knjigu „Ratna neuroza Jugoslovena“ kojom se nisu služili samo lekari i psihijatri, već i mnogi filmski autori koji su snimali filmove s ratnom i socijalnom tematikom nakon rata. Njegova knjiga „Osnovni problemi režije“ i danas se koristi kao udžbenik ili priručnik za filmsku i pozorišnu režiju kod nas i širom sveta.

• Lego kocke bolje podnose kompresiju od betona. Obična lego kocka može da izdrži težinu 375.000 drugih kockica pre nego što pukne. Teorijski, ovo bi nam omogućilo da napravimo kulu visine 3500 metara, što bi bila ubedljivo najviša građevina na svetu.

• Suprotno od onog kako se misli, suprotstavljena ogledala jedno drugom ne proizvode beskonačnu refleksiju. Svaki odraz je tamniji od prethodnog i na kraju izbledi u nevidljivost. Zavisno od jačine svetlosti, ogledala mogu proizesti svega oko 200 refleksija.
  
  
• Nijedan slovenski jezik nema originalnu slovensku reč za boju (boja je turcizam, a farba germanizam). U istočnoslovenskim jezicima i bugarskom se koristi reč cvet, koja jeste slovenskog porekla, ali se razvila kasnije prenošenjem značenja, što znači da ima sekundarno značenje, a da je i u svim tim jezicima nekada za boju bila reč mast, odnosno mašč ili *mastь takođe svedoči niz izraza koji i dalje žive u tim jezicima. Praslovenska reč za boju mast (*mastь) i u srpskom joj vidimo tragove u izrazu namazan svim mastima i u reči mastilo. Pojedini naučnici, etimolozi i istoričari pretpostavljaju da je do toga došlo da stari Sloveni nisu imali potrebe za velikim razlikama u boji jer su u svakodnevnom životu koristili samo neke dominantne boje u odeći, materijalima i predmetima, kao što su crvena, zelena i žuta a to potkrepljuju činjenicom da svi ti nazivi fonetski prilagođeni postoje i danas u svim slovenskim jezicima. Ovome treba dodati da nijedan slovenski jezik nema ni domaću, slovensku reč za narandžastu boju, što dovodi do nemale zabune u poimanju ove boje pošto se u svim jezicima oseća njeno strano poreklo (uglavnom se oslanja na naranču, pomoradžu), pa je onda Sloveni doživljavaju kao neku vrstu sporedne boje uprkos tome što se radi o jednoj od najosnovnijih boja i koja se i nalazi u spektru komplementarnih. Međutim, ni jedna ni druga pretpostavka nisu potkrepljene naučno budući da Sloveni nemaju nimalo drugačiju istorijsku vezu od ostalih srodnih naroda, a i što se narandžaste boje tiče, ona je naknadno leksikalizovala u samim jezicima pa gotovo uvek ima u osnovi „narandžu“, odnosno neki „orange“ koren. A do toga je verovatno došlo zbog toga što je narandžasta svoj pravi procvat doživela tek u novom veku kroz komercijalnu upotrebu u boji odeće, nameštaja, farbe, ukrašavanja, keramici i slično, dok je ranije percipirana kao neka varijanta žute budući da je u prirodi nema mnogo. Praktično samo u južnom i mediteranskom voću (pomorandža, mandarina, mango, bundeva, dinja), dok je šargarepa dobila današnju karakterističnu narandžastu boju tek krajem 19. veka kroz razvoj raznih sorti ovog korenastog povrća, pa tako čak ni danas nije svuda šargarepa uvek i svuda narandžasta nego joj se spektar kreće od zagasito bele, preko svetlo ljubičaste i svetlo narandžaste do ove nijanse koja je danas dominantna.

• Svi sisari se ježe. Sićušni mišići se skupljaju u dnu svake dlake i to izobličuje kožu i stvara ježenje. Ovaj proces se naziva piloerekcija i prisutan je kod svih sisara. Kosa ili krzno se koriste za stvaranje izolacionog vazdušnog sloja.

• Fudbaleri toliko pljuju jer trening povećava količinu proteina u pljuvački. Proteinska sluz pod nazivom MUC-5B čini našu pljuvačku gušćom kada naporno treniramo, što otežava gutanje, pa smo skloni da više pljujemo. Tokom vežbanja više dišemo na usta. MUC-5B se aktivira da spreči isušivanje usta.

• Neke životinje pokazuju osobine slične autistima. Autistične osobine kod životinja uključuju sklonost ka ponavljanju radnji i atipične društvene navike. Kućni ljubimci umeju da ponekad ispoljavaju i opsesivno-kompulzivno ponašanje ugledajući se ili imitirajući svoje vlasnike.
  

• Etiopija koristi jedinstveni kalendar koji se razlikuje od svih svetskih kalendara. Etiopski kalendar se zasniva na koptskom kalendaru i ima 13 meseci – 12 meseci sa po 30 dana i dodatni mesec, poznat kao pagume, koji ima pet ili šest dana, zavisno od toga da li je godina prestupna. Ovaj kalendar je otprilike sedam do osam godina iza gregorijanskog kalendara (koji koriste većina zemalja sveta), zbog razlike u izračunavanju godine Hristovog rođenja. Na primer, dok je 2024. godina po gregorijanskom kalendaru, po etiopskom kalendaru bi bila 2016. godina. Etiopljani se služe ovim kalendarom i u svakodnevnom životu, ne samo u prilikom verskih praznika i obreda.
   

• Poznato je da je reč vampir u jezike sveta dospela preko srpskog, ali je manje poznato kako. Legenda datira iz 1725. godine iz mesta Kisiljevo kraj Velike Gradiške, kada je meštanin Petar Blagojević umro, a ubrzo nakon toga, nekoliko ljudi iz sela se razbolelo i umrlo pod misterioznim okolnostima. Stanovnici su tvrdili da su videli Blagojevića kako se pojavljuje u selu nakon svoje smrti i da im je isisavao krv. Ovaj događaj je izazvao strah koji je uzrokovao time da austrougarske vlasti pošalju svoje izaslanike i istraže taj slučaj. Tako je vampir najpre ušao u nemački i mađarski, a zatim i u druge jezike.
  
  

• U filmu Prokletnici (Inglorious Basterds) Kventina Tarantina napravi se ogromna gužva zbog toga što se američki vojnik navodno oda tako što pokaže broj 3 onako kako to rade Amerikaci, ali ne i pravi Nemci (taj oficir glumi da je Nemački oficir, a pravi nemački oficir od početka iz nekih razloga sumnja na njega i druge američke obaveštajce obučene u nemačke uniforme). Dakle, pokazivanjem tri srednja prsta, a ne uz pomoć palca, kažiprsta i srednjeg prsta. Međutim, taj način pokazivanja broja 3 u Americi se raširio tek posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući pop kulturi, a možda ponajviše Diznijevim junacima koji imaju samo četiri prsta, pa drugačije to 3 ne mogu ni da pokažu. Međutim, u dramaturgiji je poznato da dramski zaplet ne mora da poštuje istinite događaje. Ovo ima i širu priču jer se način pokazivanja 3 prstima kakav se koristi i kod nas (a kod nas ne samo u te svrhe) praktično podrazumeva. Najpre zato što je tako lakše, a drugo zato što se uvek koristio u vojskama širom sveta jer je tako vidljivije i jasnije. Onaj drugi način bi se lako mogao pobrkati sa 2 iz daljine.
  Slično je u filmu Lepa sela lepo gore u kom đaci saznaju u školi da je umro Tito, a on umro u nedelju. Reditelj Srđan Dragojević rekao je jednom prilikom kad su mu ukazali na taj “propust” da dok su radili na scenariju za film bio svestan toga, ali da je ovako dramaturški mnogo zanimljivije.
  
  
• A evo jedne suprotne zanimljivosti:
  Džems Džojs je bio veoma opsednut detaljima i želeo je da sve što piše bude autentično. Dok je radio na svom delu Uliks, godinama je istraživao najrazličitije detalje o Dablinu, iako tada više nije živeo tamo (predavao je engleski u Trstu). Džojs je čak i na daljinu tražio od prijatelja koji su bili u Dablinu da mu šalju opise specifičnih mesta, pa čak i mirisa, kako bi mogao da ih prenese u svojoj knjizi. Bio je poznat po tome što je prijateljima slao pisma s pitanjima poput: „Možete li mi tačno reći koliko se vidi svetlost lampi sa mosta Ha’penny?“ Ta njegova posvećenost preciznosti je dovela do toga da Uliks bude pravi ljubavni roman posvećen Dablinu, s neverovatnim detaljima koje možda ni Dablinci ne bi primetili. Uzred, to verovatno ima veze s t tim što se ovaj klasik danas na gotovo svim listama smatra najdosadnijim i najizvikanijim romanom. Naime, u njemu se malo toga dešava, radnja je često razvodnjena opisima, nema čak elemente klasičnog romana toka svesti i fokusira se na zbivanja u Dablinu koja kao da se zbivaju u Trstu.

• Evo još jedna o Džojsu
  Navodno, tokom svojih putovanja po Evropi, Džojs je jednom prilikom greškom izašao iz voza u Ljubljani misleći da je stigao u Trst, gde je često boravio i predavao engleski jezik. Kako se priča, zbunjen zbog greške, kasnije se ponovo ukrcao u drugi voz i stigao do pravog odredišta. Ljubljana je ovu legendu o Džojsovoj zabuni prihvatila kao deo svog kulturnog nasleđa, pa se tabla s natpisom njemu u čast zaista može videti na železničkoj stanici. To je postalo deo lokalnog šarma, iako nema čvrstih dokaza da se ta zabuna dogodila baš na taj način.

• Bolje se sećamo snova kad loše spavamo. Istraživanja sugerišu da ako loše spavamo i budimo se više puta tokom noći, veća je verovatnoća da ćemo se setiti sadržaja svih snova koje smo imali. Takođe je veća verovatnoća da ćemo se setiti sna kad nas probudi.

• Mesec se smanjuje. Ali vrlo malo – za oko 50 m u radijusu tokom poslednjih nekoliko stotina miliona godina. Za to bi mogla biti kriva misteriozna seizmička aktivnost, poznata kao Lunarni potresi.

• Turbine na vetar ubiju između 10.000 i 100.000 ptica svake godine u Velikoj Britaniji. Farbanje zaslona vetroturbine u crno može smanjiti smrtnost ptica i za 70 odsto.

---

---

Rubrika „Ripley’s Believe It or Not!“ nastala je početkom 20. veka, kada je Robert L. Ripley, američki karikaturista iz Santa Rose u Kaliforniji, 19. decembra 1918. godine objavio svoj prvi panel sa neobičnim činjenicama u listu The New York Globe; već 1919. ta rubrika pod nazivom Believe It or Not! postaje svakodnevna i počinje da se širi van sportskih tema, uključujući bizarne i neočekivane fenomene iz čitavog sveta. Uskoro Ripley ne samo da crta i piše, nego i lično putuje po svetu, skuplja i proverava neobične priče i predmete, što će kasnije postati zaštitni znak brenda „Believe It or Not!“ kojem je jedan od ključnih članova tima bio Norbert Pearlroth, koji je 52 godine provodio dane u Njujorškoj javnoj biblioteci tražeći i proveravajući najneverovatnije činjenice za Ripleyjeve panele. U suštini, tekstovi i jesu bili njegovi, ali budući da je Riplijeva ideja i da je sve to bilo oblikovano i dizajnirano njegovim ilustracijama, ova je rubrika i dan danas poznata isključivo kao Riplijev izum pod imenom Verovali ili ne.

Kako je popularnost rasla, rubrika je postala globalni fenomen sindikovana u stotinama novina širom svijeta s desetinama miliona čitalaca, da bi tokom 1930-ih Ripley došao na ideju da te neverovatne priče i predmete iz novina „oživi“ u realnom prostoru — i 1933. je na Svetskoj izložbi u Čikagu otvorio prvi Ripleyjev „Odditorium“, vrstu muzeja čudesa i neobičnosti koji je posetilo više miliona ljudi; taj koncept se proširio u brojne stalne muzeje širom sveta, danas poznate kao Ripley’s Believe It or Not! Museum, gde se čuvaju desetine hiljada fotografija, artefakata i ilustracija koje će izazvati čuđenje i nevericu. Iako je Ripley originalno crtao i ilustrovao prve verzije rubrike i postavio visoke standarde provere, danas se istorija i artefakti čuvaju i prikazuju u mnogim interaktivnim „Odditorium“ muzejima širom planeta, koji nastavljaju nasleđe čoveka koji je ljudima rekao da svet — verovali ili ne — krije neverovatnije stvari nego što bismo ikada mogli da zamislimo.

Mitoman je novi portal fokusiran na nova vremena proizašla iz razvoja novih tehnologija i zanimljivosti vezane za njih i način na koji se one gledaju iz jednog pomerenog ugla zajedno sa veštačkom inteligencijom u kombinaciji sa novim odnosima brzine i aktivnosti, kao i kroz drugačiji način protoka vremena u kome ljudi traže više vremena za premišljanje i razmišljanje, pa tako i čitanje nego u doskorašnjem vremenu koje je odlikovala velika brzina.
Ukoliko se prepoznajete u ovo novom svetu i ako vas zanima fenomen pisanja i učestvovanja u jednom takvom projektu, javite se na redakcija@mitoman.org