📡 Telefon ti “zna” gde si i kad je GPS ugašen
GPS je samo jedan izvor lokacije — i to najsporiji. Telefon te mnogo brže „locira“ preko okruženja:
Wi-Fi otisak: telefon vidi koje mreže su oko tebe (čak i ako se ne povezuje). Ta kombinacija mreža je gotovo jedinstvena kao otisak prsta. Google/Apple imaju ogromne mape tih mreža.
Bazne stanice: signal sa više tornjeva → trouglovanje → lokacija u krugu od par desetina metara.
Bluetooth beacons: tržni centri, stanice, aerodromi — mali BT predajnici koji „šapuću“ gde si.
👉 Zato isključen GPS ne znači anonimnost, nego samo: ne koristi se satelit.
📴 A kad je telefon isključen?
Noviji telefoni (npr. iPhone) imaju poseban ultra-low-power čip koji ostaje budan radi:
Find My mreže
plaćanja / bezbednosti
Telefon je „ugašen“, ali nije mrtav — više je u stanju hibernacije.
Lokacija se često izvlači i iz Wi-Fi/BT okoline (lista mreža oko tebe je praktično otisak mesta).
Kako telefon zna gde si i kad je GPS isključen?
(a ponekad i kad misliš da je „ugašen“)
🧠📲 Nomofobija je ozbiljan strah od telefona!
Nomofobija je dobra reč baš zato što je “naopako” napravljena: u ovoj savremenoj upotrebi ona uopšte nije grčka tvorenica, nego engleski skraćeni hibrid od “no mobile (phone) phobia”, dakle bukvalno strah/uznemirenost od toga da nemaš mobilni ili da nemaš vezu i funkcionalan telefon. To “nomo-” tu ne znači ništa grčko; nije od νόμος “zakon”, nego je samo odsečeno “no mo(bile)”. Zato ti deluje kao da je neka pseudo-naučna kovanica. Termin je ušao u javnost preko britanske studije koju je 2008. naručio UK Post Office, a sproveo YouGov, i tada se i pojavljuje u današnjem značenju kao popularna etiketa za anksioznost kad ljudi izgube telefon, ostanu bez mreže/kredita ili im se isprazni baterija
Tu je zanimljiva još jedna jezička zavrzlama: “nomophobia” je mnogo starija reč u engleskom, ali je značila nešto drugo — strah/odbojnost prema zakonima (od grčkog νόμος), pa je zato pojedini rečnici beleže kao staru kovanicu; međutim to je druga priča i nema veze sa telefonima, samo se istim nizom slova “pogodilo” da se 2008. ponovo iskoristi kao nova reč.
Šta je u psihologiji stvarni fenomen iza te etikete? Nije “strah od telefona” nego strah od onoga što telefon danas predstavlja: pristup kontaktima, informacijama, identitetu i navikama samoregulacije. Kad ti nestane telefon, ne gubiš samo uređaj nego kao da ti se odjednom odseče “produžetak mozga”: ne možeš da potvrdiš poruku, da vidiš šta se dešava, da proveriš nešto što te muči, da “ublažiš” nelagodu skrolom, niti da se javiš i dobiješ potvrdu da si povezan. Zato nomofobija u istraživanjima obično ispada mešavina situacione anksioznosti, navike stalne dostupnosti i straha od socijalnog isključenja. U literaturi se često naglašava da se zove “fobija”, ali da nije zvanično priznata kao poseban poremećaj u dijagnostičkim priručnicima (DSM/ICD), već je više opisni termin koji se koristi u okviru širih tema problematične upotrebe telefona/internet.
Da li je toga bilo i sa prvim fiksnim telefonima? Bilo je srodnih pojava, ali ne u istom obliku i ne istim intenzitetom. Sa fiksnim telefonom moglo je da postoji iščekivanje poziva, strah da ćeš “propustiti važnu vest”, navika da se odmah javiš kad zvoni, a naročito nervoza ako si van kuće i nedostupan, ali fiksni nije bio lični “čvor” identiteta: nije nosio tvoje poruke, fotografije, aplikacije, banku, navigaciju, kalendar, društveni život i rituale smirivanja u džepu. Smartfon je taj koji je napravio kvalitativni skok, jer je telefoniju spojio sa internetom, društvenim mrežama, stalnim obaveštenjima i navikom trenutne provere. Zato se upravo u 2010-im, kad smartfon postaje centralni uređaj, nomofobija “prima” kao prepoznatljiva svakodnevna etiketa, a onda ubrzo ulazi u akademske radove i dobija upitnike za merenje. O ovome će posebno biti reči u završnom poglavlju ovog teksta koji je tako benigno počeo, a polako se pretvara u pravi esej.
🔐 Passkeys – svet bez lozinki
🧾 Passkeys polako menjaju lozinke: umesto šifre pamtiš biometriju/uređaj, a sistem koristi kriptografske ključeve (manje phishing-a, manje zaboravljenih lozinki).🔐 Passkeys: zašto su lozinke osuđene na propast
Lozinke su problem jer ih ljudi ponavljaju, kradu se phishingom, baze procure.
Passkeys rešavaju to tako što nema lozinke koju ti znaš, postoji par kriptografskih ključeva:
javni (na serveru), privatni (na tvom uređaju). Kad se prijavljuješ: server pošalje izazov,
tvoj uređaj ga potpiše privatnim ključem, potvrdiš licem, prstom ili PIN-om.
👉 Nema šta da se ukrade, nema šta da se zapamti.
Kako ljudi danas zaista pamte sve naloge
Realnost:
🧠 mentalne šeme (jedna baza + varijacije) → nesigurno
📒 papirne sveske → paradoksalno bezbedne, ali nepraktične
🔑 password manageri (1Password, Bitwarden…) → trenutno najbolje rešenje
☁️ browser storage → OK za osnovno, ali vezano za jedan ekosistem
👉 Passkeys su pokušaj da se cela ta gimnastika ukine.
🌐 Društvene mreže / pažnja!
⏱️🌀 Kratki video format je promenio “ritam mozga” publike: platforme otimaju pažnju mikro-nagradama (scroll, preview, auto-play), pa je “dosada” postala retka, a koncentracija skuplja.
Fenomen društvenih mreža se često opisuje kao tehnološki ili medijski, ali je u svojoj suštini psihološki i kognitivni. Društvene mreže nisu nastale samo da bi povezivale ljude, nego da bi strukturisale pažnju. Njihov osnovni proizvod nisu objave, fotografije ili video-snimci, nego vreme i fokus korisnika. Tek kada se to shvati, postaje jasno zašto su mreže u poslednjih desetak godina toliko duboko promenile način na koji ljudi misle, procenjuju stvarnost i doživljavaju sebe.
Pre pojave društvenih mreža, informacija je imala relativno stabilan tok: čitalo se, gledalo se ili slušalo nešto što je imalo početak, sredinu i kraj. Društvene mreže su taj tok razbile u niz kratkih, fragmentisanih impulsa. Svaka objava, svaki naslov, svaki video funkcioniše kao mali okidač koji obećava nagradu, ali je ne ispunjava do kraja. Upravo u toj neispunjenosti leži mehanizam zavisnosti: korisnik ne ostaje zato što je zadovoljan, nego zato što očekuje sledeći mali „pogodak“.
Psihološki, društvene mreže eksploatišu isti princip koji stoji iza slot-mašina: promenljivi raspored nagrade. Nekad će objava dobiti pažnju, nekad neće; nekad će sledeći video biti zanimljiv, nekad dosadan; ali mozak uči da se nada. Taj mehanizam je daleko jači od predvidive nagrade, jer proizvodi stalno iščekivanje. Zato ljudi ne skroluju da bi nešto videli, nego da bi proverili da li će se „nešto desiti“.
Važna promena dogodila se kada su društvene mreže prestale da budu hronološke. U trenutku kada je algoritam počeo da odlučuje šta će korisnik videti, mreže su prestale da budu ogledalo društva i postale su uređaji za oblikovanje ponašanja. Algoritam ne bira sadržaj koji je tačan, važan ili istinit, nego onaj koji izaziva reakciju. Reakcija je merljiva: zadržavanje pogleda, klik, komentar, deljenje, vraćanje aplikaciji. Sve ostalo je sporedno.
To je razlog zašto se na mrežama ne šire najbolje ideje, nego one koje izazivaju emociju. Posebno su efikasne negativne emocije, jer su kognitivno brže i zahtevaju manje razmišljanja. Bes, podsmeh, moralna indignacija i strah putuju mrežama znatno brže od složenih objašnjenja. Posledica toga je da korisnik vremenom stiče utisak da je svet konfliktniji, gluplji i agresivniji nego što jeste, iako je u pitanju artefakt algoritamske selekcije.
U tom okruženju dolazi do još jedne važne promene: nestaje razlika između javnog mišljenja i ličnog impulsa. Na društvenim mrežama nema vremena za distancu, za proveru, za unutrašnji dijalog. Reaguje se odmah. Lajk, komentar ili deljenje postaju zamena za mišljenje, a ponavljanje za uverenje. Ljudi sve češće ne znaju šta misle dok ne vide kako su reagovali.
Društvene mreže su takođe promenile način na koji ljudi doživljavaju sopstveni identitet. Profil više nije predstavljanje sebe drugima, nego stalni projekat upravljanja utiskom. Čak i kada se tvrdi da je sadržaj spontan ili „autentičan“, on je i dalje deo igre vidljivosti. Identitet postaje nešto što se meri reakcijama drugih, a ne unutrašnjom doslednošću. To je posebno izraženo kod mlađih korisnika, ali nije ograničeno na njih.
Zanimljivo je da se u isto vreme povećava i osećaj usamljenosti. Iako su ljudi tehnički stalno povezani, ta veza je plitka, fragmentisana i često uslovljena performansom. Društvene mreže ne nude stvarnu prisutnost, nego njen simulakrum. Kada ekran nestane, ostaje praznina koja se često pogrešno tumači kao lični problem, a ne kao posledica dizajna sistema.
Zato danas sve više psihologa i istraživača govori ne o „zavisnosti od društvenih mreža“, nego o ekonomiji pažnje. Problem nije u slaboj volji korisnika, nego u tome što su platforme dizajnirane da nadvladaju samokontrolu. U takvom sistemu, individualna disciplina ima ograničen domet, dok kolektivna svest o mehanizmima manipulacije postaje ključna.
Ukratko, društvene mreže nisu samo nova komunikaciona tehnologija, nego okruženje koje sistematski preoblikuje način na koji ljudi opažaju svet, druge i sebe. One ne čine ljude ni pametnijim ni glupljim same po sebi, ali favorizuju brzinu nad razmišljanjem, reakciju nad razumevanjem i vidljivost nad istinom. A to je promena čije posledice tek počinjemo da razumemo.
👶📱🧠 Deca, ekrani i iluzija normalnosti: kako se zavisnost pravi pre nego što dete progovori
Nikada u istoriji čovečanstva deca nisu bila izložena ekranima u periodu kada im se mozak najbrže razvija. Pametni telefoni, tableti i televizori danas ulaze u dečji život pre prvih rečenica, pre igre sa drugom decom i često pre stabilnog kontakta očima sa odraslima. Ono što se pritom stvara nije samo navika, već obrazac funkcionisanja mozga.
Mozak malog deteta se razvija kroz pokret, dodir, imitaciju, dijalog i frustraciju. Ekran nudi suprotnost: pasivnu stimulaciju bez napora, bez čekanja i bez socijalne povratne sprege. Kada dete provede sate gledajući u ekran, ono ne „uči brže“, već preskače ključne faze učenja. Rečnik se ne gradi gledanjem, nego razmenom. Pažnja se ne razvija brzim smenjivanjem slika, nego zadržavanjem na jednoj aktivnosti. Samokontrola se ne uči kad je nagrada trenutna.
U poslednjih desetak godina pedijatri i dečji psiholozi širom sveta primećuju porast dece sa ozbiljnim problemima pažnje, kašnjenjem govora, slabim socijalnim interesovanjem i nemogućnošću da podnesu dosadu ili frustraciju. Ta deca često izgledaju odsutno, povučeno, slabo reaguju na poziv, teško održavaju kontakt očima i pokazuju ponavljajuća ponašanja. Važno je reći jasno: to nije autizam, ali liči na njega.
Zbog te sličnosti nastala je opasna konfuzija. Autizam je neuro-razvojni poremećaj sa snažnom genetskom osnovom; ne nastaje zbog telefona, tableta ili lošeg roditeljstva. Međutim, ekranizam može da proizvede „autizmom sličan“ obrazac ponašanja kod dece koja nemaju autizam. U nekim slučajevima, kada se izloženost ekranima drastično smanji i kada se uvede intenzivna interakcija sa ljudima, ta deca pokazuju značajan oporavak. To samo po sebi govori da uzrok nije isti.
Problem je u tome što dugotrajna i rana izloženost ekranima ne pogađa samo govor ili pažnju, nego arhitekturu mozga. Deca naviknuta na brze, šarene, stalno promenljive sadržaje teže podnose realan svet, koji je sporiji, nepredvidiv i zahteva trud. Škola im postaje nepodnošljiva. Igra bez ekrana im je dosadna. Socijalni odnosi zahtevaju previše energije. Umesto radoznalosti, javlja se razdražljivost; umesto igre, potreba za stimulacijom.
Posebno zabrinjava to što roditelji često koriste ekrane kao sredstvo smirivanja. Telefon postaje digitalna cucla. Dete nauči da se nelagodnost ne prevazilazi, nego gasi. Kasnije se taj obrazac prenosi na sve: čim se pojavi neprijatnost, poseže se za ekranom. Tako se stvara zavisnički odnos koji nije vezan za sadržaj, već za regulaciju emocija.
Najgora posledica ekranizma nije to što dete „previše gleda u telefon“, nego to što propušta ono što je trebalo da izgradi bez njega. Razvoj se ne može premotati unazad. Ono što nije naučeno u pravo vreme, kasnije se uči teže, uz više napora i često uz trajne posledice.
Zato je pogrešno pitanje da li su telefoni „dobri ili loši“. Pravo pitanje je kada, koliko i umesto čega. Ekran koji zameni igru, razgovor i dosadu nije pomoć, nego prepreka. A društvo koje to normalizuje, pravi problem koji će tek kasnije pokušavati da dijagnostikuje, leči i objasni.
Autizam nije prolazno ponašanje, nije stil ličnosti, nije introvertnost i nije reakcija na savremeni svet. Autizam je neuro-razvojni poremećaj koji se ispoljava vrlo rano, ima stabilan obrazac i zahvata više oblasti istovremeno: socijalnu komunikaciju, razumevanje tuđih namera, fleksibilnost mišljenja i obrasce ponašanja. Dete sa autizmom ne „bira“ povlačenje, niti se samo povremeno isključuje iz okoline; kod njega su teškoće prisutne uporno, nezavisno od konteksta, i ne nestaju jednostavnim promenama navika ili okruženja. Introvertno dete može da bude tiho, povučeno ili usmereno na sebe, ali razume socijalne signale, uspostavlja odnose i menja ponašanje kada se okolnosti promene. Kod autizma to nije slučaj. Izjednačavanje autizma sa bilo kakvim odsustvom, ćutanjem ili nelagodom u društvu nije samo netačno, nego i štetno, jer briše razliku između ozbiljnog neurološkog stanja i normalne raznovrsnosti ljudskih temperamenta. Autizam se ne „dobija“ iz spoljašnjih navika, niti se gubi pukim zabranama; on se prepoznaje, razume i podržava – a sve ostalo su pojednostavljenja koja više govore o zbunjenosti odraslih nego o deci. Stoga moramo biti jako oprezni kod upotrebe ovog termina. Zbog pogrešnog shvatanja ovog poremećaja i zbog toga što su mnogi izvrnuli ovo začenje kao da se radi o nečemu što se stiče pogrešnim vaspitanjem ili zloupotrebom mobilnih telefona došlo je do toga da pojedinci ismevaju autističnu decu kao da su roditelji ili ona sama za to kriva.
📡⚡🧬 Zračenje, mitovi i stvarnost: kako su mobilni telefoni promenili svet
Mobilna telefonija nije nastala kao masovna potrošačka tehnologija, nego kao inženjerski odgovor na vrlo konkretan problem: kako omogućiti bežičnu komunikaciju velikom broju korisnika, a da se ograničen radio-spektar ne pretvori u haos. Prvi komercijalni mobilni telefoni, koji su se pojavili krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, bili su fizički veliki, teški i energetski neefikasni, ali su predstavljali ogroman tehnološki iskorak. Radili su na frekvencijama oko 800–900 MHz, u okviru tadašnjih analognih i ranih digitalnih sistema, i koristili su relativno visoke snage prenosa jer je infrastruktura bila retka, a prijem slab.
Ti rani telefoni, popularno opisivani kao „cigle“, nisu bili opasni zato što su emitovali neku misterioznu novu vrstu zračenja, nego zato što su bili tehnički grubi: velika antena, snažan predajnik i loša kontrola snage značili su da je uređaj radio „punom snagom“ i kad nije morao. Upravo u tom periodu javljaju se i prvi strahovi vezani za mobilnu telefoniju, jer je to bio prvi put da ljudi masovno drže radio-predajnik uz glavu. Strah nije bio potpuno iracionalan, ali je bio zasnovan više na nepoznatom nego na dokazima.
Tokom devedesetih i dvehiljaditih godina mobilna telefonija prelazi na digitalne standarde, najpre GSM, zatim 3G i 4G. Svaka nova generacija donosi dve ključne promene: drastično smanjenje snage koju telefon koristi i pametnije upravljanje vezom. Moderni telefon većinu vremena emituje izuzetno slab signal i pojačava ga samo kada je to nužno. Upravo paradoksalno, što je mreža gušća i naprednija, pojedinačni telefon zrači manje, a ne više.
Važno je razjasniti šta to zračenje zapravo jeste. Mobilni telefoni koriste nejonizujuće elektromagnetno zračenje, isto ono koje koriste radio, televizija, Wi-Fi i mikrotalasne komunikacije. To zračenje nema energiju da ošteti DNK ili izazove mutacije, za razliku od jonizujućeg zračenja poput X-zraka ili gama-zraka. Jedini dokazani biološki efekat radio-talasa na visokim nivoima je zagrevanje tkiva, a upravo zato postoje strogi međunarodni standardi koji ograničavaju maksimalnu dozvoljenu apsorpciju energije u telu.
Do danas, posle nekoliko decenija istraživanja i praćenja milijardi korisnika, nije utvrđena pouzdana veza između uobičajene upotrebe mobilnih telefona i pojave raka ili drugih ozbiljnih bolesti. To ne znači da su telefoni „apsolutno bezopasni“, nego da se njihovi fizički efekti nalaze daleko ispod granica za koje bi se očekivala biološka šteta. Strahovi koji se povremeno vraćaju najčešće se oslanjaju na pogrešna tumačenja pojedinačnih studija ili na mešanje pojmova različitih vrsta zračenja.
Kulminacija tih strahova dolazi sa pojavom 5G tehnologije. Razlog nije u tome što je 5G fundamentalno opasniji, nego što uvodi nove pojmove: više frekvencije, više antena i vidljiviju infrastrukturu. Međutim, 5G bazne stanice rade sa još manjim snagama po korisniku i koriste usmerene snopove signala koji su aktivni samo kada postoji saobraćaj. U praksi, to znači da je izloženost prosečnog korisnika često manja nego u prethodnim generacijama mreže, iako je tehnologija naprednija.
Paralelno sa razvojem mobilnih mreža, dogodila se još jedna tiha revolucija: mobilni telefoni su prestali da budu samo telefoni. U trenutku kada su brzine prenosa podataka postale dovoljne za video-komunikaciju, mobilni uređaji su pretekli fiksne telefone ne samo po praktičnosti, nego i po funkcionalnosti. Klasična fiksna telefonija je projektovana za prenos glasa kroz uski frekvencijski opseg, preko bakarnih žica, sa minimalnim kašnjenjem i bez potrebe za velikim količinama podataka. Video-poziv zahteva nešto sasvim drugo: širok propusni opseg, kompresiju slike u realnom vremenu i dvosmerni digitalni prenos velikih količina informacija. To nije nemoguće „preko žice“, ali zahteva potpuno drugačiju infrastrukturu od one koju je imala klasična telefonija.
Zato su mobilni telefoni, spojeni sa internetom, kamerama i moćnim procesorima, postali univerzalni komunikacioni uređaji, dok je fiksni telefon ostao tehnološki relikt. Strahovi koji su nekada pratili „cigle“ danas su se preselili na pametne telefone, ali se fokus promenio. Više se ne plašimo prvenstveno talasa i antena, nego posledica stalne povezanosti, promena pažnje, navika i društvenih obrazaca.
U tom smislu, najveći uticaj mobilne telefonije na zdravlje nije fizički, nego psihološki i socijalni. Tehnologija koja je nastala da povezuje ljude danas oblikuje način na koji misle, komuniciraju i odrastaju. Razumevanje razlike između realnih rizika i popularnih mitova postaje zato jednako važno kao i razumevanje same tehnologije. Jer strah od nevidljivog zračenja često zaklanja ono što je zaista vidljivo – promene u ponašanju, navikama i načinu života koje nijedna antena ne emituje, ali ih svi osećamo.
Tako je bilo s mobilnim telefonima, a strahovi od veštačke inteligencije su tek počeli. I ne samo strahovi nego već postoje i programi za odvikavanje zasnovani na opasnosti od upadanja u svet AI koje je objektivno pun halucinacija, kako se to i stručno zove.
Za Mitoman Milan Zonić iz dopisništva u Dubaiju
Mitoman je novi portal koji se bavi fenomenima današnjice od komercijalizacije veštačke inteligencije i promena u poimanju stvarnosti iz ugla zabave, zanimljivosti i nezanemarivanju naučnog ugla. Fokus ovog portala je na zanimljivostima iz sveta nauke i na razbijanju modernih mitova i bajki kojima smo okruženi. Ovo je nešto kao Politikin Zabavnik, ali za uzrast od 18 do 118 godina.
Koristimo priliku da postanete naš saradnik! Pipšite nam na adresu redakcija@mitoman.org