„Nije vest kad pas ujede čoveka, nego kad čovek ujede psa“, reči koje se najčešće pripisuju Čarlsu Denu medijskom magnatu, uredniku New York Suna još u 19. veku, ali ponekad i Marku Tvenu i njegovim urednicima jer pravi autor ove izjave nije poznat, Po ovoj čuvenoj izjavi za koju nisu svi čuli je snimljen i film „Čovek ujeo psa“ koji je upravo tako i preveden, ali pošto se i tada kad je snimljen našlo iznenađujuće mnogo ljudi koji kao da nikada nisu videli novinski naslov, tako se taj film u kasnijim navođenjima i prikazivanjima najčešće zove: *„Čovek je ujeo psa“ ili, još neverovatnije, kao *„Čovek koji je ujeo psa“. Inače, to je direktan prevod već izmenjenog naslova „Man bites dog“ sa engleskog, dok je originalni naslov na francuskom ovog belgijskog crnohumornog filma „C’est arrivé près de chez vous“ što je isto aluzija na tipičan naslov iz crne hronike („Desilo se (tu) blizu vas / u vašem komšiluku”), ali da je prevedeno doslovno, prosečni američki gledalac to ne bi razumeo, ali ovako razume jer za ovu izjavu znaju svi ili skoro svi Amerikanci, ali i izgleda ne i naši ljudi (ili se makar tako nadao distributer pošto se ispostavilo da baš i nije tako).
To spada u onu vrstu iznenađenja sa kojom smo se susreli kad je započela masovna komunikacija preko interneta i kad smo se uverili da postoji iznenađujuće velik broj ljudi koji ne prave razmak posle znakova interpunkcije, iz čega izvodimo pogrešan zaključak da nikada nisu videli napisan tekst. A nije to nego jednostavno ne primećuju. Tako i sad, iako ceo život čitaju naslove sa krnjim perfektom, ako izdvojiš jedan i pitaš “Šta ovde nije u redu”, reći će: “Gde je ovde pomoćni glagol? U poslednje vreme ga svi izostavljaju”.
I opet analogija sa čuvenim RTS akcentima: “U poslednjih dve godine odjednom svi spikeri govore konTInent,aUstralija,laborAtorija a ranije su svi govorili normalno”. (O tome opširnije ovde)
Taj fenomen se u psihologiji zove recency illusion (recencijska iluzija): uverenje da je pojava „nova“ samo zato što si je ti tek skoro primetio. Termin je uveo lingvista Arnold Zviki (Zwicky) i eksplicitno ga vezuje za selektivnu pažnju (pojavu kad počneš da obraćaš pažnju, pa ti deluje kao novost).
Zablude nastale vezivanjem za stare i napuštene tehnologije su veoma česta pojava. Neki izum prevaziđe slabosti starog, ali ostane rašireno uverenje da je još uvek tako. Evo primera
1. „Isprazni bateriju do kraja, pa tek onda puni“
Važilo (donekle) za NiCd (memory effect). Za litijum-jonske baterije danas je uglavnom suprotno: duboko pražnjenje je nepoželjno, a dopunjavanje je normalno. Drugim rečima, ako to primenimo na mobilne telefone i laptope, staro pravilo da je bolje pustiti da se baterija što više isprazni do 0% odavno više ne važi. Štaviše, to ubrzava proces „habanja“, trošenja baterije i može joj skratiti ukupan životni vek. Punjenje preko noći nije problem i staro pravilo da je bolje skloniti telefon s punjenja kad dođe do 100% uglavnom isto ne važi. Novije litijumske baterije vole dopunjavanje i optimalna napunjenost je između ~20% i ~80%. Stariji punjači i lošije baterije su izazivale pregrevanje posle 100% i zbog toga je bilo preporučljivo isključivati ih. Savremeni punjači usporavaju punjenje kad baterije stigne do 80%.
2. „Magnet će ti obrisati hard disk / USB/ čip na kartici“
Bilo realno za flopi diskove i neke magnetne trake. Današnji SSD/USB (flash) nije “magnetno” skladište, pa magnet tu ne radi ništa (osim ako ne napravi fizičku štetu). Ukoliko imate bankovnu karticu sa starom magnetnom trakom, što je danas sve ređe, ali neki korisnici insistiraju samo na takvom zapisu, a ne i na čipu, rizikuju da im se i kartice razmagnetišu jer ta magnetna memorija funkcioniše slično flopi disku. Međutim, čip (EMV) se ne može razmagnetisati. Čip na kartici je elektronski (integrisano kolo), ne magnetni zapis. Magnet na njega praktično nema efekta (osim ekstremno jakih industrijskih magneta), tako da sa karticama sa čipom možete biti mirni. Za kraj, i sasvim moderne kartice još uvek imaju tu magnetnu traku, ali se ona izuzetno retko koristi i tu je zbog kompatibilnosti sa starim POS sistemima i zbog nekih zemalja koje još uvek većinom nemaju beskontaktno povezivanje sa sistemom. Te se trake su i dalje vrlo osetljive i na vrlo slabe magnete, tako da se ipak pričuvajte za svaki slučaj.
3. „Posle kupanja ili pranja kose čovek će se prehladiti ako bude izložen klima uređaju koji hladi, čak i kada je kosa suva“.
Ono što je tačno je da mokra kosa i vlažna koža mogu ubrzati hlađenje tela, a zabluda se prenela iz starije zablude da izlazak napolje nakon kupanja i pranje kose može izazvati prehladu, naročito ako ima vetra, klime ili naglog pada temperature, pa osoba može osetiti jezu, nelagodnost ili ukočenost, a rashlađivanje može pogoršati opšti osećaj slabosti ako je već umorna ili izložena virusu. Ono što nije tačno je da mokra ili suva kosa sama po sebi izaziva prehladu, jer prehladu uzrokuju virusi, a ne izlazak napolje posle kupanja, čak ni zimi, osim ako ne dođe do stvarnog i dužeg pothlađivanja organizma što je i zimi praktično nemoguće, pogotovo ako je čovek zdrav. Drugim rečima, izlazak na hladan vazduh sa tek osušenom i mokrom kosom ne izaziva prehladu. Ova jako raspostranjena zabluda o mokroj kosi i osetljivom telu posle kupnja je naročito rasprostranjena na Balkanu i uopšte u jugoistočnoj Evropi (mada ne i u Grčkoj i uopšte na Mediteranu) dok severnije ili u Americi ljudi uglavnom nisu ni čuli za tu mogućnost pa onda na zaprepašćenje Balkanaca i zimi na ulicu izlaze direktno ispod tuša.
Zašto je baš kod nas često jače? kombinacija klime (nagle promene, vetar), kućne mikroklime (pregrijane prostorije zimi, hladna stubišta), i lokalne „narodne etiologije“ bolesti gde se „hladno“ tretira kao uzročnik infekcije, a virusi kao sporedna stvar.
Zapamtite: mokra kosa i kupanje sa izlaskom napolje nemaju nikakve veze i ne izazivaju prehladu!
4. „Ako sediš blizu TV-a, pokvarićeš oči”.
Krenulo s ranijim CRT televizorima (drugačiji flicker/rezolucija, briga oko zračenja i naprezanja). Danas je više stvar umora i distance, ne “oštećenja očiju” kao pravilo. Zabluda da će se vid “pokvariti” ako se sedi blizu televizora potiče pre svega iz doba CRT (katodnih cevi) televizora i monitora, ali ni tada nije bila sasvim precizna u medicinskom smislu. CRT uređaji nisu trajno oštećivali vid samim gledanjem iz blizine, ali su imali tehničke osobine koje su mogle da izazovu znatan zamor očiju: nižu rezoluciju, primetno treperenje slike, nižu frekvenciju osvežavanja i veće varijacije u oštrini i kontrastu. Oko je moralo stalno da se prilagođava takvoj slici, pa su se javljali simptomi poput peckanja, suvoće, glavobolje i zamora, što su roditelji često tumačili kao „kvarenje vida“. Dodatno, u ranijim decenijama postojala je i javna zabrinutost zbog zračenja CRT ekrana, ali su merenja pokazala da su nivoi elektromagnetnog zračenja kod kućnih uređaja bili preniski da bi oštetili vid.
Kod starih CRT kompjuterskih monitora efekat zamora bio je često još izraženiji nego kod televizora, jer su ljudi sedeli bliže ekranu, duže gledali u tekst sitnog fonta i radili u statičnom fokusu bez čestog skretanja pogleda. Niska frekvencija osvežavanja (npr. 60 Hz) i titranje slike zahtevali su stalnu mikroadaptaciju oka, što je povećavalo vizuelni stres. Ipak, ni tu nije dokazano trajno oštećenje vida usled samog gledanja u ekran; radilo se o funkcionalnom zamoru, a ne o organskom oštećenju oka.
Sa prelaskom na LCD, LED i OLED ekrane (savremeni televizori, desktop monitori i laptopovi), nestao je problem treperenja u klasičnom CRT smislu, slika je stabilnija, oštrija i sa višom rezolucijom, pa je naprezanje očiju generalno manje. Međutim, pojavio se drugi faktor: dugotrajno fokusiranje na blisku udaljenost i smanjeno treptanje pri radu za ekranom, što dovodi do suvoće oka i digitalnog zamora (tzv. digital eye strain). Kod laptopova je to često izraženije nego kod desktop monitora jer su ekrani manji, bliži očima i koriste se u dužim neprekidnim intervalima, često u lošijem položaju tela i sa manjim razmakom od očiju.
Ključno je da ni televizori, ni stari CRT monitori, ni savremeni ekrani ne “kvare vid” u smislu trajnog oštećenja oka ili dioptrije samim gledanjem iz blizine. Ono što mogu izazvati jeste zamor očiju, privremeno zamućenje vida, suvoću i glavobolju, naročito pri dugom neprekidnom gledanju bez pauza. Razdaljina od ekrana danas ima više veze sa ergonomijom i komforom nego sa zaštitom od oštećenja vida: preblizu sedenje povećava naprezanje fokusa i zamor, ali ne dovodi automatski do trajnog pogoršanja vida, čak ni kod dece, osim ako se radi o opštem obrascu dugotrajnog rada na blizinu koji može doprineti razvoju kratkovidosti kao širem životnom faktoru, a ne kao posledici samog televizora.
5. „Ne sipaj hladnu vodu u vreo motor odmah — popucaće blok”.
To je imalo smisla kod nekih starijih materijala/temperaturnih šokova i načina hlađenja; danas je “folk pravilo” koje ljudi šire i kad kontekst nije isti (mada ekstremni termički šok i dalje može praviti probleme — samo nije univerzalno kao što se priča). Ovo “pravilo” potiče iz vrlo konkretne, stare situacije sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem — dakle, automobilskim motorima koji su se pregrejali i izgubili rashladnu tečnost (vodu ili antifriz).
Nekada su vozači, kad bi se motor pregrejao (kazaljka temperature u crvenom, para iz haube), otvarali hladnjak ili ekspanzionu posudu i dolivali hladnu vodu u već užaren sistem hlađenja da bi “spasili motor” i nastavili vožnju. Tu nastaje izvor upozorenja.
Ono što je u tom starom savetu tačno jeste da nagli termički šok zaista može biti problem: blok motora i glava motora (posebno od livenog gvožđa ili aluminijuma) mogu biti ekstremno zagrejani, a ako se u takav sistem naglo doda hladna voda, dolazi do brzog i neravnomernog hlađenja materijala. Materijal se ne hladi ravnomerno — spolja naglo, iznutra sporije — pa nastaju naprezanja koja u ekstremnim slučajevima mogu dovesti do:
- deformacije glave motora
- oštećenja zaptivke (dihtunga glave)
- mikro-pukotina
- u retkim slučajevima i ozbiljnog pucanja delova (što je u narodnom govoru pojednostavljeno kao “pukao blok”)
Međutim, ono što je netačno ili preuveličano u folklornoj verziji jeste univerzalnost tog rizika. Ljudi često zamišljaju da će “svaka hladna voda u vreo motor” automatski izazvati pucanje, što nije realno. Stvarni rizik zavisi od konteksta: koliko je motor pregrejan, da li je potpuno ostao bez rashladne tečnosti, da li se voda sipa naglo i direktno u vreli metal ili se dodaje postepeno u sistem koji već ima tečnost, i od konstrukcije samog motora. Moderni motori i rashladni sistemi su zatvoreni, pod pritiskom i projektovani da ravnomernije raspodeljuju temperaturu, pa je scenario iz starijih vremena ređi.
Važno je i razjasniti zašto bi neko uopšte sipao vodu: to se radilo kao hitna mera hlađenja kada motor izgubi rashladnu tečnost zbog curenja ili pregrevanja, naročito pre nego što su antifrizi i pouzdaniji sistemi postali standard. Danas se preporuka razlikuje: ako se motor pregreje, bezbednije je prvo ga ugasiti i pustiti da se postepeno ohladi, pa tek onda dolivati tečnost (i to polako), jer otvaranje sistema dok je vreo može izazvati i naglo izbacivanje pare i ključale tečnosti pod pritiskom. Uopšteno gledano, opasnost od prokuvavanja motora je danas znatno manja nego pre 30–50 godina, ali nije nestala. To su dva razloga zašto je ova zabluda još uvek veoma vitalna, čak i kod mlađih vozača.
Dakle, „narodno pravilo” nije nastalo bez osnova, ali je pojednostavljeno: problem nije sama voda, nego naglo hlađenje ekstremno zagrejanog motora i sistema pod pritiskom. U umerenim uslovima i uz postepeno dolivanje nakon delimičnog hlađenja, rizik je znatno manji nego što to zvuči u folklornoj verziji upozorenja.
6. „Pre kupanja morate ugasiti bojler da vas ne bi ubila struja.“
Iz ugla elektrotehnike, ova tvrdnja potiče iz realnih iskustava sa starim instalacijama, ali se danas često pogrešno prenosi kao univerzalno pravilo, iako tehnički više ne važi u istom obliku.
U starijim kupatilima, naročito u objektima građenim pre savremenih standarda, instalacije su često bile bez pravog uzemljenja ili sa tzv. nulovanjem, a zaštita od strujnog udara svedena na klasične osigurače. U takvim sistemima kvar na bojleru (npr. probijanje grejača) mogao je dovesti do pojave napona na metalnim delovima instalacije, cevi ili vodi. Pošto voda i mokra koža značajno smanjuju električni otpor tela, osoba koja se tušira ili kupa mogla je postati deo strujnog kola između faze i uzemljenja. U tim uslovima savet da se bojler isključi pre kupanja imao je određeni preventivni smisao, jer je smanjivao jedan od mogućih izvora napona u kupatilu.
Međutim, ključno je naglasiti da u takvim lošim instalacijama opasnost ne zavisi presudno od toga da li je bojler uključen ili isključen, već od stanja električne instalacije. Ako postoji loše ili nepostojeće uzemljenje, oštećena izolacija, faza na metalnoj konstrukciji ili curenje struje kroz instalaciju, opasan napon može biti prisutan i kada je bojler ugašen, jer bojler nije jedini izvor električne energije u kupatilu. Drugim rečima, uzrok rizika je kvar sistema, a ne sam uključen bojler.
Savremene instalacije u kupatilima projektuju se po bitno strožim bezbednosnim standardima i podrazumevaju zaštitni provodnik (uzemljenje), diferencijalnu zaštitu (FID/RCD sklopku, tipično 30 mA) i pravilno razdvojene strujne krugove. Diferencijalna sklopka ne reaguje na preopterećenje, već na curenje struje, odnosno razliku između ulazne i izlazne struje u kolu. Ako deo struje „pobegne” kroz vodu, metal ili ljudsko telo, FID sklopka automatski isključuje napajanje u deliću sekunde (tipično 20–40 ms), što je projektovano upravo da spreči opasan strujni udar.
Zbog toga savremeni standardi elektrozaštite u kupatilima polaze od pretpostavke da se bojler koristi u normalnom režimu rada, bez potrebe za ručnim isključivanjem tokom kupanja. Bojler je konstruisan kao stalno priključen uređaj, nikada ni u jednom uputstvu za bojler nije pisalo da je predviđen za gašenje tokom praženjenja tople vode, sa termostatom, zaštitom od pregrevanja i izolovanim grejačem. Stručna elektroinstalaciona praksa naglašava da je ključ bezbednosti ispravna instalacija, a ne operativno gašenje uređaja.
Sa fizičkog stanovišta, smrtonosni strujni udar nastaje tek kada kroz telo, posebno kroz srce, protekne dovoljno jaka struja (približno 50–100 mA ili više) tokom određenog vremena. Presudni faktori su jačina struje kroz telo, putanja struje (npr. kroz grudni koš), trajanje kontakta i otpor tela, koji je znatno manji kada je koža mokra. Kratkotrajna curenja struje manjeg intenziteta najčešće izazivaju neprijatno peckanje ili trzaj, ali ne i teške posledice. Upravo zato se koristi FID zaštita od 30 mA, koja ograničava opasno trajanje struje kroz telo.
U najgorim tehničkim uslovima, dakle u kupatilu sa neispravnim uzemljenjem, bez diferencijalne zaštite, uz kvar na bojleru ili instalaciji i uz istovremeni kontakt tela sa vodom i provodnim delovima pod naponom, postoji realna mogućnost teškog, pa i smrtonosnog strujnog udara. Ipak, čak i tada smrtonosni ishodi su vezani za kombinaciju više nepovoljnih faktora, a ne za sam uključen bojler kao izolovani uzrok.
U savremenim instalacijama sa ispravnim uzemljenjem i FID sklopkom od 30 mA, kakve se danas standardno ugrađuju u renovirana kupatila, rizik smrtonosnog strujnog udara tokom kupanja postaje izuzetno nizak. Ne može se opisati kao apsolutna nula, jer nijedan elektroenergetski sistem nema matematički nultu verovatnoću kvara, ali u inženjerskom smislu spada u kategoriju zanemarljivog rizika.
Ključni zaključak iz elektrotehničkog ugla glasi: bojler sam po sebi nije tipičan uzrok smrtonosnog strujnog udara u kupatilu; presudni faktor je kvalitet instalacije i postojanje zaštitnih sistema. U starim instalacijama bez uzemljenja i bez FID zaštite rizik je bio mali, ali realan. U savremenim instalacijama sa pravilnim uzemljenjem i diferencijalnom zaštitom, verovatnoća smrtnog ishoda usled rada bojlera tokom kupanja je ekstremno bliska nuli i praktično zanemarljiva u normalnim uslovima eksploatacije.
Napomena uz formulaciju: izraz „ubije” je ovde korišćen u doslovnom, tehničkom smislu smrtonosnog strujnog udara, a ne metaforički; u elektrotehničkoj terminologiji govori se o smrtonosnom električnom udaru, što je precizniji stručni izraz za isti fenomen.
7. „Ako pukne sajla, lift će pasti i svi u njemu će poginuti ili ćemo se svi pogušiti ako se zaglavi“
Strah od lifta je široko rasprostranjen i treba ga najpre razdvojiti na dve različite pojave: fobijski strah od zatvorenog prostora (često povezan sa klaustrofobijom, ali ne nužno) i tehnički strah od pada lifta usled pucanja sajle. U javnoj percepciji upravo ova druga predstava dominira, iako je sa stanovišta savremene elektromašinske bezbednosti ona u velikoj meri zasnovana na zastarelim predstavama o radu liftova.
Kod vrlo starih liftova, naročito u predratnim zgradama, zaista su postojali sistemi koji su bili tehnički jednostavniji, sa manje automatike, slabijim nadzorom rada i često neredovnim održavanjem. U takvim uslovima najčešći kvar nije bio „pad lifta“, već zaglavljivanje između spratova, otkazivanje komandnog sistema ili problema sa nivelacijom. To se poklapa i sa realnim iskustvima korisnika iz starijih objekata: lift stane, ali ne pada. Razlog je konstrukciona fizika lifta.
Savremeni, ali i većina starijih liftova, ne vise o jednoj sajli, već o više čeličnih nosivih sajli (najčešće 4–8), od kojih svaka pojedinačno ima nosivost veću od težine kabine sa putnicima. Drugim rečima, sistem je projektovan sa višestrukim sigurnosnim faktorom. Čak i u hipotetičkom slučaju oštećenja jedne sajle, preostale sajle preuzimaju opterećenje i lift ne pada slobodnim padom.
Pored toga, ključni element bezbednosti lifta je sigurnosna kočnica (safety gear) koja je mehanički nezavisna od pogonskog sistema. Ona se aktivira automatski ako brzina kabine pređe dozvoljenu vrednost ili ako dođe do nenormalnog ubrzanja naniže. Ovaj princip je standardizovan još od 19. veka (Otisov sigurnosni sistem) i predstavlja osnovu moderne bezbednosti liftova. To znači da čak i u slučaju ozbiljnog kvara pogona ili gubitka kontrole, kabina se mehanički blokira na vođicama, a ne pada u slobodnom padu.
Još jedna česta zabluda odnosi se na „pad zbog nestanka struje“. U praksi, nestanak napajanja najčešće dovodi do zaustavljanja lifta, a ne do pada. Elektromehaničke kočnice u liftovima su konstruisane tako da su normalno zatvorene i otvaraju se tek kada ima napona. Kada struja nestane, kočnica se automatski aktivira i drži kabinu na mestu.
Razlika između starih i savremenih liftova postoji, ali je pre svega u nivou automatike, senzora i sistema nadzora, a ne u osnovnoj bezbednosnoj logici. Stari liftovi se češće zaglavljuju zbog istrošenosti, loše regulacije ili zapuštenog održavanja, ali i dalje poseduju osnovne mehaničke zaštite protiv pada. Savremeni liftovi dodatno imaju elektronske nadzorne sisteme, limitatore brzine, redundantne kočnice i senzore položaja, što rizik ozbiljne nezgode čini izuzetno malim.
Poseban strah vezan je i za „gušenje u zaglavljenom liftu“. U stvarnosti, kabine liftova nisu hermetički zatvorene. One imaju ventilacione otvore i prirodnu razmenu vazduha kroz konstrukcione zazore i šaht, pa je rizik od nedostatka kiseonika u normalnim okolnostima praktično zanemarljiv. Mnogo je realniji osećaj nelagodnosti zbog stresa i ustajalog vazduha nego stvarna hipoksija.
Sa inženjerskog stanovišta, statistički najčešći incident sa liftovima nije pad, već privremeno zaglavljivanje uz kasnije bezbedno oslobađanje putnika. Ozbiljne nesreće sa padom kabine spadaju u ekstremno retke događaje i gotovo uvek su povezane sa kombinacijom teškog tehničkog kvara, grubog zanemarivanja održavanja i višestrukog otkaza bezbednosnih sistema istovremeno.
Ključni zaključak iz tehničke perspektive glasi: lift je konstruisan kao višestruko osiguran sistem, u kome otkaz jednog elementa ne dovodi do katastrofalnog ishoda. Zbog višestrukih sajli, mehaničkih kočnica, limitatora brzine i konstrukcionih sigurnosnih faktora, scenarij slobodnog pada lifta zbog „pucanja sajle“ u realnim uslovima je izuzetno malo verovatan i tehnički gotovo zanemarljiv. Strah od otkidanja sajle potiče iz intuitivne predstave o jednom užetu koje drži kabinu, dok stvarni lift funkcioniše kao redundantan bezbednosni sistem projektovan upravo protiv takvog scenarija.
Za Mitoman iz Dubaija Milan Zonić, februara 2026.
