Ovde se nismo toliko bavili mitologijom koliko rasprostranjenošću pojedinih priča, anegdota ili dosetki koje se već dugo bezrezervno uzimaju kao istine. Često smo i sami svesni da te priče najverovatnije nisu isinite, ali ih navodimo u primerima kao da su se zaista dogodile, a ponekad čak i kao dokaze za neke drugačije ali slične situacije. Ja se javljam iz Saragose kao prijatelj novog i lepog portala Mitoman uz potpunu podršku koncepcije ovog i ovakvog portala. Zato ovo pišem sa puno entuzijazma i ljubavi.
Neka mi čitaoci oproste na tome što ne poznajem dovoljno prilike u Srbiji u kojoj sam živela svega (ili čak) dve i po godine, ali po mom mišljenju sasvim dovoljno da razumem kako Srbi iz Srbije gledaju na svet i kako svet gleda na njih. Onako kako me Pavle zamolio, baš tako ću vam iz svog ugla rasvetliti mitove koji su me kroz ceo život najviše okupirali i zanimali. Odavno smo se nas dvoje prepoznali kao pravdoljubive osobe, još od žurke kod Baneta tamo iznad Autokomande. I bilo mi je jako drago kad me se setio da i ja doprinesem nešto ovoj ideji. Štaviše, uvredila bih se da me se nije setio.
Počnimo od ove za koju svi znamo.
Ajde da krenemo od Marije Antoanete i njenih čuvenih kolača.
1) Marija Antoaneta. Od svih rečenica koje su “pojele” jednu istorijsku ličnost, nijedna nije imala takav apetit kao: „Neka jedu kolače.”
Ta rečenica je postala univerzalni simbol: elita je slepa, narod je gladan, a između je samo cinizam. Toliko je savršena da je gotovo svejedno da li je istinita, a upravo je u tome trik mita.
Ipak, ako se priča ispriča pošteno, ispod slogana se ukaže nešto mnogo složenije: jedna mlada žena koja nije razumela zemlju u kojoj je završila, politički sistem koji je decenijama trulio, mašina javne mržnje koja je tek učila kako se pravi „viral“, i Revolucija koja je, u ime razuma, umela da bude zastrašujuće nerazumna.
Govori vam Špankinja iz Saragose, sa italijanskim korenima i jednom profesionalnom deformacijom: kad čujem rečenicu koja “objašnjava sve”, odmah znam da ne objašnjava ništa — nego da je dobar plakat.
(Barbara je inače dizajnerka pa mi nije sasvim jasno o kojoj profesionalnoj deformaciji govori, ali to ćemo ostaviti zasad kao nešto nerazjašnjeno, prim. ur. P. Ć.)
a) Rečenica koja je bolja od istine
U stvarnosti, nema istorijskog dokaza da je Marija Antoaneta ikada izgovorila “Qu’ils mangent de la brioche” (“neka jedu brioš”), niti bilo šta slično. Encyclopaedia Britannica to kaže bez uvijanja: nema dokaza da je to rekla.
Najpoznatiji trag vodi do Rusoovih Ispovesti (Confessions): u knjizi se javlja anonimna “velika princeza” koja kaže nešto u tom stilu, ali nije imenovana; a tekst je nastao pre Revolucije, i pre nego što je Antoaneta uopšte mogla biti logičan kandidat za tu repliku.
Drugim rečima: rečenica je postojala kao anegdota, kao literarni primer, pre nego što je dobila svoje najpoznatije ime.
A kad jednom dobije ime više se nikad ne vraća u anonimnost.
b) Zašto je baš ona postala savršena meta
Ovo je ključno: mit se nije zalepio za Antoanetu zato što je bila najgora, nego zato što je bila najpogodnija.
(b.a.) Bila je strankinja — i to “pogrešna” strankinja
U Francuskoj 18. veka, austrijska princeza na dvoru nije bila “egzotika” nego politika. Došla je kao deo velikog diplomatskog dogovora između Habsburgovaca i Francuske. Brak je bio spektakl moći. Versaj čak i danas beleži ceremonijalni okvir tog venčanja i njen dolazak.
Ali politika se brzo pretvori u sumnju. Kad država uđe u krizu, strankinja postaje idealna figura za projekciju:
ako nam ide loše — neko mora da je kriv, a krivac je lepši kad je tuđ.
(b.b.) Bila je mlada, razigrana, i nije razumela koliko su oči okrutne
Antoaneta je u Francusku došla kao tinejdžerka. Dvor je očekivao da se ponaša kao simbol režima; ona je, bar neko vreme, pokušavala da živi kao mlada osoba koja hoće disanje, privatnost, zabavu.
To je u Versaju uvek bila opasna kombinacija:
privatnost + dvorska politika = sumnja.
c) „Trošadžija” i „Madame Déficit”: kako nastaje etiketa
Narod ne mrzi matematiku. Mrzi osećaj nepravde.
Finansijska kriza Francuske je bila ogromna i višeslojna, ali za javnost je trebalo lice koje se pamti. Tokom Revolucije Antoanetu su prozvali „Madame Déficit”, jer se krivica za budžetsku rupu rado lepila za njenu (stvarnu i izmišljenu) raskoš.
Da li je ona stvarno trošila? Jeste. Dvor je trošio. Versaj je bio sistem trošenja.
Ali je razlika između „trošenja” i „krivice za propast države” ogromna i mit je tu razliku obrisao gumicom.
Posebno je poguban bio skandal koji je bio kao stvoren za tabloide: Afera dijamantske ogrlice (1784–1785). Antoaneta u suštini nije bila kriva za prevaru, ali je javnost verovala da jeste i njena reputacija se više nije oporavila niti se mogla oporaviti jer je jednom pokrenut mit o krivici zacemantiran za sva vremena.
d) Libelle: pornografija, politika i prvi „viral“
Kad danas kažemo „propaganda“, zvuči moderno. Ali Antoaneta je živela u vremenu kad se razvijala brutalno efikasna medijska forma: libelles — pamfleti puni ogovaranja, karikatura, opscenosti, “dokaza” i insinuacija.
U njima nije napadana samo kao politička figura, nego kao žena: moralno, seksualno, nacionalno. Jedan savremeni pregled baš naglašava da su libelles često bili pornografski i trovački, i da je ona bila glavna meta.
To je važan momenat:
mit „neka jedu kolače” opstaje zato što je „jedna rečenica”. A „jedna rečenica” opstaje zato što je već postojala mašina koja je učila narod da priču pamti kao slogan.
e) Uvod u “monstruozni” 17. i 18. vek: kad sistem napravi Revoluciju
Da bismo razumeli Antoanetu, moramo razumeti i pozornicu.
Francuska je već dugo imala model koji je spolja delovao sjajno, a iznutra bio pun pukotina: privilegije, ogromne razlike u oporezivanju, raskoš dvora, ratovi, dugovi, i društvo u kojem se nezadovoljstvo gomila, a ventili su slabi.
Revolucija ne nastaje samo zbog jedne kraljice, a još manje zbog jedne rečenice. Nastaje kad se previše stvari pokvari odjednom, a ljudi dobiju jezik da to imenuju.
I onda dolazimo do simbola Revolucije koji je danas skoro estetski predmet, a tada je bio čist mehanizam smrti: giljotina.
Britannica je opisuje kao instrument uveden u Francuskoj 1792.
Ta mašina je bila zamišljena kao “jednakost u smrti” i “humaniji” metod — ali je u praksi postala zaštitni znak jedne epohe u kojoj je moralna sigurnost često bila obrnuto proporcionalna moralnom rezultatu.
f) Da li je Antoaneta zaslužila giljotinu?
Ovo je pitanje koje se, verovatno, ne može završiti jednom rečenicom. I dobro je što ne može.
Njeno suđenje je počelo 14. oktobra 1793, a pogubljena je 16. oktobra 1793.
Optužbe su bile političke, ratno-paranoične, a deo njih i moralno odvratan (uključujući i krajnje prljave insinuacije koje su služile kao javno poniženje).
Da li je bila nevina “svetica”? Ne. Bila je deo režima.
Da li je bila jedini uzrok propasti? Naravno da ne.
Da li je kazna bila proporcionalna? Teško je braniti ideju da je giljotina “pravedna mera” za simboličnu krivicu.
Revolucije umeju da traže “žrtvu koja sve objašnjava”. Antoaneta je bila idealna: žena, strankinja, kraljica, skandal, stil, priče. Sve u jednom.
g) Zašto je i danas toliko upamćena?
Možda najzanimljiviji deo mita nije “da li je rekla”, nego “zašto pamtimo”.
Marija Antoaneta je postala istorijska ikona iz nekoliko razloga:
- Estetika i moda: portreti, frizure, dvorski stil — ona je savršena slika epohe koja se pamti po raskoši.
- Tragična dramaturgija: priča ima luk — od oduševljenog dočeka do javne mržnje i kraja na trgu. Takve priče kultura ne pušta.
- Propaganda kao narativ: njena biografija je već “napisana” pamfletima pre nego što je završena životom.
- Ambivalencija: moguće je istovremeno osećati i odbojnost (zbog slepila privilegije) i sažaljenje (zbog mašine mržnje koja je postala jača od činjenica).
A što se tiče inteligencije i lucidnosti: njen problem nije bio manjak “pametnih trenutaka”, nego manjak političkog prostora. Bila je figura u sistemu koji se rušio; a kad se sistem ruši, figure se ne pitaju da li su šarmantne.
Zaključak za Mitoman (sa „Kori Udovički” paralelom)
„Neka jedu kolače” nije Antoanetina rečenica, nego savršena replika koju istorija (i propaganda) obožava: jedna jedina rečenica koja “objašnjava” čitav poredak. Antoaneta je postala idealna meta jer je bila strankinja, žena i kraljica u trenutku kad je Francuska tražila lice za svoj bes; njena reputacija je razarana pamfletima i skandalima, a Revolucija koja je obećala razum završila je u doba giljotine. I zato je i danas pamtimo: ne samo kao osobu, nego kao simbol načina na koji mit može da bude jači od dokaza.
A taj mehanizam nije mrtav i ja se vrlo dobor sećam, jer baš tada sam tada živela u Srbiji, pamtim kako je Kori Udovički, u kontekstu poskupljenja struje i priče o velikim stanovima, izrekla rečenicu koja zvuči kao srpska verzija „kolača”: „Neka prodaju stanove pa će imati za struju.”
Da li je to bila namerna aluzija na Mariju Antoanetu ili samo nespretna (i politički pogubna) formulacija — ne znamo; ali upravo tu se vidi kako nastaje legenda: jedna rečenica, jednom izgovorena (ili prepričana), dobije život veći od konteksta, i postane moralna parabola koja se citira decenijama. Ne bih ni ja to upamtila da nisam tada naivno mislila da je Kori jedna sjajna osoba koja garantuje da tadašnja Vučićeva vlada i nije baš tako strašna. Kad ono baš se ona među prvima izlajala i odala.
2) Ajnštajn je pao iz matematike!
Ja imam naviku koja me često spašava od glupih zaključaka: kad čujem priču koja je “previše inspirativna da bi bila tačna”, prvo proverim mehaniku njenog nastanka.A mit „Ajnštajn je bio loš iz matematike / pao iz matematike” je upravo takav: savršeno služi da u jednoj rečenici poruči “škola je besmislena, geniji ne treba da uče, ocene ne znače ništa”. Problem je samo što — nije istina.
– Šta mit tvrdi, a šta istorija zapravo kaže
Mit (popularna verzija)
- “Ajnštajn je pao iz matematike.”
- “Bio je užasan đak.”
- “Bio je dokaz da škole ne prepoznaju genije.”
Ono što je pouzdano (i mnogo manje filmski)
- Ne postoji dokaz da je Ajnštajn bio „loš iz matematike”. Naprotiv, izvori o njegovom školovanju naglašavaju da je bio jak u matematici i fizici, dok je slabije prolazio u nekim drugim predmetima.
- Sa 16 godina jeste pao prijemni za tadašnju Cirišku politehniku (današnji ETH), ali ne zbog matematike i fizike (tu je bio odličan), nego zbog „opštih” oblasti i naročito jezika — u popularnim prepričavanjima često se pominje francuski.
- Posle tog neuspeha je otišao u Aarau (kantonalna škola u Aargau), završio školu i potom uredno nastavio put ka studijama.
Dakle: nije “pao iz matematike”, nego je “pao prijemni jer je bio slabiji u delovima koji nisu bili matematika/fizika”.
Kako se onda rodio mit „pao iz matematike”?
Mit je verovatno nastao iz kombinacije nekoliko potpuno običnih nesporazuma:
(a) „Pao je prijemni” → „pao je matematiku”
Ljudi čuju da je pao prijemni za prestižnu školu, pa automatski zaključe da je pao “glavni predmet”. A kod Ajnštajna su “glavni predmeti” u našoj glavi matematika i fizika — pa eto ga.
Samo što dokumentovani opisi kažu suprotno: u naučnim delovima je bio odličan, u jezičko-humanističkim slabiji.
(b) Školske skale (1–6) i „prevrnuta” intuicija
U švajcarskom sistemu (i danas, a pogotovo tada) često važi logika gde je 6 najbolje, a 1 najgore. To je suprotno od načina na koji neki drugi sistemi intuitivno čitaju ocene, pa se starim svedočanstvima i indeksima ponekad manipuliše — namerno ili nenamerno. (Zato na internetu obožavaju da pokažu “3” i kažu “eto, bio je slab”, a ne objasne skalu.)
(c) „Nije bio dobar učenik” ne znači „bio je loš iz matematike”
Ovo je važno: moguće je da neko bude konfliktan đak, nezainteresovan za deo nastave, alergičan na autoritet, pa čak i u sukobu s nastavnicima — i da pritom bude odličan u matematici. Taj deo mita (“škola ga nije volela”) lako sklizne u pogrešan zaključak (“bio je loš u matematici”).
Za Aarau čak imamo i Ajnštajnovu sopstvenu uspomenu: opisuje školu kao liberalnu i ozbiljnu, sa nastavnicima koji misle svojom glavom — i kaže da je to na njega ostavilo trajan utisak.
(d) A šta je sa tezom „možda je imao loše učitelje”?
Tu se Mitoman mora ponašati pošteno: to je moguće, ali je teško svesti na jednu rečenicu.
- Ajnštajn je menjao sredine (Nemačka/Švajcarska), temperament mu je bio takav da mu je autoritarna nastava smetala, a neki predmeti ga nisu zanimali.
- U Aarau je očigledno doživeo školu kao “normalniju” i plodniju.
To je dobra, zdrava poenta za čitaoce: ne moramo izmišljati da je bio loš iz matematike da bismo rekli da školstvo ponekad promaši čoveka.
(f) U priču ulazi Milena… zapravo Mileva (Marić): srpska senka jednog „genija”
E sad dolazimo do dela koji je za Mitoman posebno zanimljiv: kako nastaju mitovi o „geniju koji je sam” i kako se u tim mitovima žene često pojavljuju kao fusnota — čak i kad su bile vidljivo prisutne u intelektualnom životu.
Ko je bila Mileva Marić?
Mileva Marić (Titel, današnja Srbija) bila je jedna od retkih žena koja je krajem 19. veka uspela da studira fiziku i matematiku na Ciriškoj politehnici (današnji ETH Zürich). Britannica naglašava da je bila među malobrojnim ženama primljenim na taj program.
U istom programu je studirao i Ajnštajn — tu su se i upoznali.
Da li je bila „priznata fizičarka”?
Ovo je tačka gde Mitoman mora biti precizan: Mileva je bila talentovana studentkinja fizike i matematike u okruženju koje ženama nije bilo naklonjeno, ali njena formalna akademska putanja je bila teška i nedovršena (nije završila završni nastavnički diplomni ispit; detalji o ocenama i neuspehu na završnom ispitu su u dostupnim biografskim pregledima).
Drugim rečima: nije “priznata fizičarka” u smislu javno kanonizovanog naučnog opusa i publikacija pod njenim imenom — ali jeste izuzetna pojava za svoje poreklo, vreme i put koji je prešla.
I upravo zato je važna za ovu priču.
(g) Najklizavije pitanje: da li je Mileva doprinela Ajnštajnovim ranim radovima?
Ovo je mesto gde internet obožava da napravi novi mit kao kontramit:
„Ajnštajn je sve prepisao od Mileve.”
To je jednako “film” kao i “Ajnštajn je pao iz matematike”.
Ozbiljniji, pošten okvir izgleda ovako:
- Postoji duga rasprava o tome da li je Mileva bila saradnica, “tiha koautorka”, ili pre svega intelektualna saputnica i prvi čitalac, uz emocionalnu i organizacionu podršku. Britannica to formuliše vrlo jasno: debate postoje, neki se pozivaju na fraze tipa “naš rad” u pismima, drugi tvrde da to ne dokazuje koautorstvo; njen tačan doprinos ostaje nejasan.
- Analize istorije dokaza (npr. Martínez) naglašavaju da sačuvana pisma i tragovi nisu dovoljni da se sigurno zaključi da je bila koautorka ključnih radova, i da su “dokazi” često previše rastegljivi.
- Sa druge strane, iz perspektive istorije žena u nauci, postoji potpuno legitimno pitanje: koliko je njen intelektualni život bio potisnut brakom, trudnoćama, očekivanjima epohe, i činjenicom da je bila žena u sistemu koji ženama nije lako davao prostor. (To je tema koju popularno-istorijski tekstovi često ističu.)
Mitoman poenta: ne moramo dokazati koautorstvo da bismo priznali da je „genije” često rezultat mreže odnosa, razgovora, domaćih uslova, emotivne stabilnosti i zajedničkog intelektualnog života.
(h) Zašto je ovaj mit toliko tvrdoglav?
Zato što radi dve stvari koje ljudi vole:
- Terapija za školu
Svako ko je imao lošu ocenu želi da veruje da ocene ništa ne znače.
“Ajnštajn je bio loš iz matematike” zvuči kao oslobađajuća bajka. - Romantika genija
Genije mora da bude “neshvaćen” u mladosti. To je deo scenarija.
A onda realnost (prijemni, jezici, ocene, školske skale) samo smeta priči.
Mitoman zaključak
Ajnštajn nije “pao iz matematike”: kada je kao šesnaestogodišnjak pao prijemni za Cirišku politehniku, bio je jak u matematici i fizici, a slabiji u opštim predmetima (posebno jezicima), posle čega je otišao u Aarau i nastavio školovanje.
A mit je preživeo jer je savršen kao motivacioni poster. U istu priču vredi uvesti i Milevu Marić: ne kao senzacionalističku “tajnu autorku relativnosti”, nego kao retku i sposobnu studentkinju fizike i matematike iz tadašnje Srbije, čija je uloga u Ajnštajnovom ranom intelektualnom životu predmet rasprava i nedovoljno jasnih dokaza — ali i odličan podsetnik da se iza mita o “usamljenom geniju” često krije složenija, ljudska i mnogo zanimljivija stvarnost.
3) Kolumbo je dokazao da je Zemlja okrugla
Od detinjstva sam slušala dve verzije iste priče.
Jednu u školi u Španiji, gde je Kristofor Kolumbo bio skoro romantični heroj epohe, i drugu kod bake, Italijanke iz Ligurije, koja bi uvek dodala:
„Sí, hija, ali nije on išao da dokaže da je Zemlja okrugla. To su gluposti za decu.”
I bila je u pravu.
To je jedna od najupornijih istorijskih bajki.
Priča obično ide ovako: u mračnom srednjem veku svi su verovali da je Zemlja ravna ploča, Kolumbo je hrabro krenuo na zapad da dokaže da je okrugla, i time je promenio istoriju.
Problem je samo što… niko, ali zaista niko ozbiljan u 15. veku nije mislio da je Zemlja ravna. Evo uzmimo primera radi ljude u Srbiji tog vremena. Zemlja koja je od ozbijlne i velike carevine stradala pod najezdom Osmanlija, u borbi za opstanak i naroda i države, sasvim sigurno nije mnogo marila za pitanje da li je Zemlja okrugla ili ravna ploča, ali i oni koji su se čisto ljudski pitali, kao što su to radili ljudi kroz čitavu istoriju čovečanstva, gledali su u nebo noću i tamo videli zvezde i Mesec, a taj Mesec je bio okrugao i stalno je menjao svoj položaj. Da li je tu zaista bilo mesta verovanju da je mesto sa kog posmatramo Svemir bilo prostora za mišljenje da mi živimo na nečemu sasvim ravnom (pritom okruženi planinama) i drugačijem od svega što vidimo?
Još od antičke Grčke obrazovani ljudi su znali da je Zemlja sfera. Eratosten je čak u 3. veku p.n.e. izračunao njen obim prilično precizno. U srednjovekovnim univerzitetskim tekstovima, kosmologija je podrazumevala sfernu Zemlju. Crkveni učenjaci su to prihvatali bez drame.
Dakle, Kolumbo nije imao protiv sebe “ravnozemljaški lobi”.
Imao je protiv sebe matematičare.
Stvarna rasprava: Koliko je Zemlja velika?
Kolumbov problem nije bio oblik planete nego njena veličina.
On je verovao da je Azija mnogo bliža nego što su govorili tadašnji autoriteti. Kombinovao je pogrešne mape, optimistične procene i arapske milje pretvarao u italijanske, što je dodatno smanjilo broj kilometara.
Stručnjaci na dvoru Izabela I od Kastilje i Fernando II Aragonski nisu govorili:
„Ne možeš jer je Zemlja ravna.”
Govorili su:
„Ne možeš jer je Zemlja prevelika, a brodovi premali.”
I, ironično, oni su bili bliži istini od Kolumba.
Politika, ne kosmologija
Kao Španjolka ili Špankinja što još uvek ne znam, moram da dodam i ovo: odluka da se finansira ekspedicija nije bila romantična potraga za znanjem, nego geopolitički potez.
1492. godina:
Granada je pala, Rekonkista je završena, kruna želi nove trgovačke rute i prednost nad Portugalom, koji već plovi oko Afrike. Kolumbo je bio karta u velikoj partiji šaha.
Ako stigne do Azije zapadnim putem — Španija dobija trgovačku revoluciju.
Ako ne stigne – izgubljeni su brodovi, ali ne i kraljevstvo.
To je bila računica.
Na ovom mestu, posebno zanimljivo mesto zauzma Kolumbovo jaje 🥚: kako se rađa mit!
Jedna od najlepših legendi o Kolumbu nema veze sa geografijom, nego sa psihologijom genija.
Na nekoj večeri (naravno, posle uspeha) gosti su tvrdili da je “svako mogao da otkrije Novi svet”. Kolumbo je navodno uzeo jaje i izazvao ih da ga postave uspravno. Niko nije uspeo. On je lupnuo dno jajeta o sto, spljoštio ga i postavio.
Poruka:
Kad vidiš rešenje, izgleda jednostavno. Pre toga, izgleda nemoguće.
Lepa priča. Problem: vrlo verovatno nije njegova. Slična anegdota se ranije vezivala za Bruneleskija, arhitektu kupole firentinske katedrale.
Ali legenda je preživela jer je savršena metafora, i jer ljudi vole genije koji “pokazuju kako se to radi”.
I još nešto treba dodati za svaki slučaj. Danas kad kažemo jaje onda pre svega mislimo na sirovo jaje, ali u 15. veku, a naročito na brodu koji putuje mesecima, sirovih jaja nije bilo. Kuvala su se u ogromnim količinama pred put jer su dugo mogla da stoje, bila kalorična, hranljiva i ukusna. Dakle, to čuveno Kolumbovo jaje, kao i ovo Bruneleskijevo, bez sumnje je bilo skuvano, tvrdo kuvano.
A gde je tu ravna Zemlja u celoj priči?
Tek mnogo kasnije, u 19. veku, romantičarski pisci su stvorili sliku Kolumba kao usamljene svetlosti razuma u moru srednjovekovnog neznanja.
To je bilo literarno zgodno, ali istorijski pogrešno.
U toj verziji, njegov dolazak do Kariba postaje dokaz protiv “ravnozemljaša”, iako u realnosti, da ponovim:
- niko ozbiljan u njegovom vremenu nije tvrdio da je Zemlja ravna
- spor je bio o udaljenosti, ne o obliku
Čak su se kasnije pojavljivale i apsurdne obrnute interpretacije: pošto nije stigao do Azije nego do “nečeg drugog”, neki su to koristili kao “dokaz” da je Zemlja ravna i da je negde “ivica sveta”. To su već bile romantičarske konstrukcije, ne ozbiljne geografske rasprave.
Šta je, dakle, Kolumbo stvarno uradio?
Nije dokazao da je Zemlja okrugla.
Nije ni shvatio gde je stigao.
Ali je pokrenuo trajnu vezu između dva sveta i otvorio eru globalne istorije.
Mit je od njega napravio kosmološkog revolucionara.
Istorija ga vidi kao tvrdoglavog moreplovca koji je pogrešno procenio razmere planete — i imao neverovatnu sreću što je između Evrope i Azije stajao još jedan kontinent.
Zaključak za moj dragi Mitoman:Kolumbo nije plovio da dokaže da je Zemlja okrugla, jer je obrazovani svet to već znao. Plovio je da dokaže da je Zemlja manja nego što su drugi mislili. I u tome je pogrešio. Mit o „dokazivanju oblika planete” nastao je vekovima kasnije, jer je jednostavniji, dramatičniji i bolje zvuči u udžbeniku nego stvarna priča o pogrešnim proračunima, politici i trgovini. Znači, nemojte mi dirati u istorijske činjenice kako biste ružili poimanje srednjeg veka na račun svog današnjeg pragmatičnog i čisto materijalnog razumevanja stvarnosti oko sebe. Budite dobri i razmišljajte svojom glavom umesto tabloidima koji se bave istorijom.
zvučala mi je kao ona španska verzija o Kolumbu koji je „dokazao da je Zemlja okrugla” — zgodna, kratka i potpuno pogrešno pojednostavljena.
4) Kad sam prvi put čula rečenicu
„Ma svi Australijanci su potomci robijaša”
Govori vam Špankinja s italijanskim korenima, odrasla na dve stvari: porodičnim mitovima i istorijskim korekcijama tih istih mitova. I ova priča o Australiji je školski primer kako se istorija pretvori u slogan.
Šta je tačno: postojala je ogromna kaznena kolonizacija
Od 1787. do 1868. Velika Britanija je slala osuđenike u Australiju.
To je 81 godina, ali se u popularnim tekstovima često zaokružuje kao „vek transportacija”.
Ukupno je poslato oko 160.000 zatvorenika.
To zvuči ogromno, što i jeste bilo ogromno u odnosu na tadašnje stanovništvo kolonije.
Ali mit počinje kad se iz toga izvuče zaključak:
„Znači svi Australijanci danas potiču od tih robijaša.”
Tu priča sklizne u karikaturu.
Koliko današnjih Australijanaca ima „convict ancestry”?
Procene se razlikuju, ali se često navodi da oko 20% Australijanaca ima bar jednog pretka među transportovanim osuđenicima.
To je:
- značajan deo istorije
- ali daleko od “skoro svi”
Jer se dešava sledeće:
- U 19. veku u Australiju dolaze ogromni talasi slobodnih doseljenika
- Zlato, stočarstvo, trgovina — Australija postaje privlačna i bez prisile
- Do kraja 19. veka broj slobodnih doseljenika višestruko nadmašuje broj nekadašnjih osuđenika
Dakle:
da, robijaši su deo priče ali nisu cela priča, a pogotovo nisu jedini preci današnjih Australijanaca.
„Ali čekaj — jesu li to bili mešoviti muško-ženski zatvori?“
Evo jednog mesta gde mit postaje gotovo komičan.
Kad neko kaže:
„Svi su potomci zatvorenika”,
to podrazumeva sliku zatvora punih ljudi koji su se tamo lepo razmnožavali.
Realnost je mnogo manje filmska.
- Muškarci i žene su transportovani odvojeno
- Bili su smešteni u različite ustanove ili domaćinstva
- Mnogi osuđenici su dodeljivani farmerima i poslodavcima kao radna snaga, ne baš i kao robovi, mada su ih neki farmeri i tako tretirali pošto je kontrola bila slaba, a i sami zatvorenici prepušteni sopstvenoj sudbini i snaleželjivosti.
- Posle odslužene kazne mnogi su dobijali zemlju i osnivali porodice kao slobodni ljudi.
Znači:
nije bilo „romantičnih robijaških kolonija”
nego težak rad, kontrola, kazne, ali i postepena integracija
Žene su činile manji procenat transportovanih, ali su bile ključne za formiranje porodica u kolonijama — često u veoma teškim i nesigurnim uslovima.
Kakav je bio život u Sidneju i Melburnu tada?
Mit često preskače najvažniju stvar:
Australija nije bila jedan veliki zatvor.
Sidnej je počeo kao kaznena kolonija, ali se vrlo brzo razvija u trgovački i administrativni centar.
Melburn je još izraženiji primer: nastaje kasnije, u periodu kada je transportacija već bila u opadanju, i eksplodira tokom zlatne groznice.
U tim gradovima su živeli:
- bivši zatvorenici
- slobodni doseljenici
- vojnici
- trgovci
- službenici krune
Gradovi su rasli kao kolonijalna društva, ne kao zatvorske barake.
A gde su u svemu tome Aboridžini?
Tu mit o “veselim robijaškim precima” postaje nepristojan.
Britanska kolonizacija je imala katastrofalne posledice po starosedeoce:
- oduzimanje zemlje
- bolesti
- nasilje
- raseljavanje
Odnos kolonista i Aboridžina bio je najčešće obeležen sukobima i nepravdom, a ne nekakvom romantičnom pričom o “novom početku”.
Kad se kaže “Australija je zemlja robijaša”, time se često briše činjenica da je to pre svega zemlja starosedelaca koji su tu živeli desetinama hiljada godina pre dolaska Evropljana. Mnogi ne znaju da je Austalija mnogo duže bila naseljena ljudskom vrstom od cele Amerike (oba kontinenta) jer su u dalekoj prošlosti razvoja homo sapiensa australijski i indonežanski kontinent bili povezani kopnom i tek manjim delom morem koje se lako moglo preći tadašnjim čamcima.
Tasmanija: gde mit dobija zube (i rogove)
E sad dolazimo do Tasmanije.
Tasmanija (nekada Van Diemen’s Land) jeste imala veći udeo zatvorenika u populaciji nego kopnena Australija. Tamo su kaznene kolonije bile posebno surove i izolovane.
Zato je lakše da se tamo pojavi utisak da je “sve poteklo iz zatvora”.
Ali ni tamo stvar nije bila tako jednostavna, jer su kasnije stigli i slobodni doseljenici.
Ako hoćete slikovitu paralelu:
mit o Tasmaniji je kao tasmanijski đavo — mali, glasan i sa zastrašujućom reputacijom.
Ali nije cela fauna Australije.
Zašto je mit o „svima robijašima” tako popularan?
Zato što je:
✔ lako pamtljiv
✔ duhovit
✔ daje “drama-poreklo” jednoj naciji
I zvuči kao istorijski trač.
Ali istorija retko funkcioniše kao trač.
Zaključak za Mitomana
Australija jeste izgrađena delom na kaznenim kolonijama, ali nije nastala kao jedna velika robijašnica čiji su današnji stanovnici isključivo potomci zatvorenika. Transportovani osuđenici su važan deo istorije, ali su ih ubrzo brojčano nadmašili slobodni doseljenici, dok je priča o „svima robijašima” pojednostavljena legenda koja više govori o našem smislu za dramatične narative nego o stvarnoj demografiji Australije.
A ako baš tražite mesto gde je ta priča bila najglasnija —
potražite ga tamo gde vrišti tasmanijski đavo.
5) Ravnozemljaši: koliko ih realno ima?
Otkud sad opet priča o ravnoj i okrugloj Zemlji umesto da sam je smestila u ono poglavlje kod Kolumba? To je isprva i bilo isto poglavlje, a ona sam se dosetila da malo oladim pošto je Australija ionako bila u planu, a ona je otrivena dosta dugo posle Amerike, kao neki poslednji isprdak kopna na kom je moguć život. A i da ne bih ugušila logičnim sledom, rešila sam da napravim jedan brejk, tajm-aut i tek onda se vratim na pitanje orkuglosti Zemlje pošto mu ovde ionako pristupam na drugačiji, sasvim drugačiji način. Ajmo ovako. Za početak istraživanja i ankete.
- YouGov (SAD, 2018): u njihovom tekstu stoji da 2% “rezolutno kaže da je Zemlja ravna”, a još ~5% kaže “ranije sam verovao da je okrugla, sad sumnjam”.
- Scientific American je baš problematizovao isti taj YouGov: navode da se broj “uvek ravna” u dobijenim podacima pojavljuje kao ~1.28%, i da YouGov nije razjasnio neslaganje (što je odličan primer kako lako nastane “napumpan” procenat i konfuzija oko interpretacije).
Zaključak: Realan “tvrdi” broj je verovatno ~1–2%, dok širi krug “sumnjičavih/zezanja/niske pažnje” može naduvati broj na više procente. Zbog toga nastaju famozne cifre tipa 10% po nekim istraživanjima, a često se u prepričavanjima bez izvora navode i puno veći procenti koji vode i do celih 50%, posebno za neke zemlje. U stvarnosti je mnogo više onih koji su agresivni branitelji stava da je Zemlja okrugla koji zarad sopstvenog dokazivanja verovana u nauku „pumpaju“ broj „ravnozemljaša“ pa čak često umesto njih samih izmišljaju argumente koji navodno dokazuju da je Zemlja ravna ploča.
Bitno (zašto 10% deluje naduvano i u to imamo pravo da sumnjamo):
U Carsey/POLES istraživanju tih ~10% je “agree” na setu tvrdnji, i autori sami naglašavaju da je to nisko ukupno, ali je osetljivo na formulaciju i na grupu “unsure”.
Praktično: deo tih “agree” su često mischievous/nezainteresovani ispitanici ili ljudi koji “kliknu” bez razmišljanja. Zato je korisnije gledati i koliko je “disagree” (što je kod njih vrlo visoko).
Evropa: da li je “manje/više” nego u SAD?
- UK (YouGov 2019): mediji prenose “3 u 100 Britanaca” da je ravna Zemlja “verovatno ili sigurno tačna”.
- Scientific American (komentar na UK podatke): pominje procenu oko 1% u UK (opet zavisi da li brojiš “definitely” ili “probably”).
Evropa u celini: ono što se vidi iz ovih fragmenata je da je tvrdo jezgro obično 1–3%, a ostatak razlike prave “unsure” i način postavljanja pitanja.
“A šta je sa siromašnijim/nižim obrazovanjem (Afrika)?”
Ovde pošteno moramo priznati da nemamo dovoljno proverljivih podataka: nismo našli pouzdano, široko citirano, reprezentativno istraživanje po afričkim zemljama koje direktno pita “Zemlja je ravna/okrugla” (kao YouGov/POLES/Datafolha). Bez takvog izvora nema smisla uopšte razmišljati o procentima.
Ali evo jedne korisne, proverene analogije kako to obično ide: u populacijama sa slabijom naučnom pismenošću češće raste „nisam siguran” nego „čvrsto verujem u ravnu Zemlju”. To se vidi i u primerima gde je „unsure” velika kategorija (npr. POLES/Carsey i bugarski primer ispod).
Primer “van SAD/UK” gde broj iskoči: Brazil
- Brazil (Datafolha; prenošeno u medijima): oko 7% veruje da je Zemlja ravna.
Ovo je odličan kontrast: u nekim zemljama brojka može biti realno viša, ali i dalje nije “masovno”, a opet internet stvara osećaj epidemije.
Balkan primer koji je (namerno) oprezan
- Bugarska (Gallup International Balkan, 2019): navode 8% koji se slažu sa tvrdnjom da je Zemlja ravna, 11% “ne zna/teško”, i 81% “odgovara po nauci” — ali eksplicitno kažu da su pitanja “eksperimentalna” i da formulacija može da menja rezultate. Drugim rečima, i ovo istraživanje se ne može uzimati zaozbiljno jer postavlja pitanja na sugestivan način.
Na kraju, da to u stilu Mitomana sažmemo ovako:
- Tvrdo jezgro ravnozemljaša u anglo-sferi: često 1–3% (zavisno od pitanja).
- Širi oblak (sumnja/sprdnja/niska pažnja): tu nastaju “veće” cifre (tipa ~10%).
- “Okoreli protivnici” su ogromna većina: u POLES/Carsey 71–80% eksplicitno odbacuje takve tvrdnje.
- Regionalno: ima mesta gde je veće (Brazil ~7%; Bugarska ~8% uz velika upozorenja), ali ključna razlika je često “unsure”, ne fanatična vera.
U suštini se cela priča sa ravnozemljašima zapravo svodi na agresivne „okruglozemljaše“ koji vode neki nepostojeći rat sa „ravnozemljašima“ koji su to često iz neke vrste inata, a često i samo da bi na sebe skrenuli pažnju pošto primećuju o koliko se osetljivom pitanju radi. A otkud se ova rasprava koja je suštinski potpuno besmislene prenela baš na oblik Zemlje? Zato što po mišljenju najvećeg broja onih koji su navodni protivnici teorije zavere smatraju da se srž teorija zavere okuplja baš oko ovog pitanja, a zapravo se radi o jednom velikom nesporazumu budući da svi pokazatelji govore da je onih koji zaista veruju da je zemlja ravna ploča zanemarljiv.
6) „Čovek nije bio na Mesecu”: koliko ih ima i kakvi su argumenti?
- C-SPAN / Ipsos (2019): “moon landing was staged” prihvata oko 6% ukupno, a kod milenijalaca je veće (navode ~11%).
- YouGov / Economist (2021): u njihovim rezultatima se pojavljuje da oko 12% kaže da su “moon landings were staged”, uz veliki procenat “not sure” u nekim podgrupama (zavisno od formulacije i ponude odgovora).
Najčešći “hoax” argumenti:
- „Zastava se vijori”
- 2Nema zvezda na fotografijama”
- „Senke su pogrešne”
- „Van Alenovi pojasevi bi ubili astronaute”
- „Niko nije mogao tehnički tada da realizuje taj poduhvat i još napravi direktan prenos”
- „Ko je snimao izlazak Nila Armstronga iz letelice sa površine Meseca?“
Kratki, jaki kontraargumenti (bez preterane fizike)
- Nezavisno praćenje misije (ne samo od NASA; pratile su i druge zemlje / radio-amaterske mreže), teško je “lažirati globalno” bez curenja.
- Retroreflektori ostavljeni na Mesecu se koriste za lasersko merenje udaljenosti Zemlja–Mesec (dokaz fizičkog prisustva opreme).
- “Zvezde ne postoje na fotkama” jer su ekspozicije podešene za osvetljene pejzaža (isto kao kad slikaš danju zvezde se ne vide).
- “Zastava” izgleda kao da se miče jer ima horizontalnu šipku i jer se pomera usled rukovanja; u vakuumu nema prigušenja kao u vazduhu, pa se “talas” duže vidi.
Treba reći i da je i samo postavljanje ovog pitanja u suštini mit. Budući da je iz današnjeg ugla nemoguće u jednostavnom izlaganju ili razgovoru pouzdano potvrditi ni da je čovek bio na Mesecu ni da nije bio, onda se sve rasprave na tu temu zapravo svode na šalu. A to će reći da su retki i oni koji apsolutno veruju da je čovek bio na Mesecu isto onoliko koliko su retki oni koji apsolutno veruju da nije bilo sledanja na Mesec. Dodatno je čitava ta priča intrigantna upravo zato što je očigledna isto kao što je očigledno da je Zemlja okrugla. Koliko god argumentovali nešto što je nepobitna činjenica, uvek će se naći neko da se nepobitnim činjenicama suprotstavi floskulama i frazama koje ove druge nerviraju i tako ih dovode u situaciju da zbog toga što se toliko nerviraju izgledaju kao da s njima nešto nije u redu, pa tako i da samim tim ne vladaju situacijom, a to ostavlja utisak da nisu u pravu. Ovaj mehanizam je vrlo čest i funcioniše u svim sferama borbi i ratova istine protiv neistine i obratno.
7) Tortelini, monasi i „kinesko poreklo paste”: gde prestaje istorija, a gde počinje legenda
Da, dobro ste čuli. Prelazimo na nešto sasvim drugačije, ali na teren koji svakako zanima moje drage čitaoce na sprskohrvatskom jeziku i šire, pošto čujem da ga čitaju s lakoćom i ostali južnoslovenski narodi pa da tako ima dosta poseta ovom portalu i iz Slovenije, Makedonije, Bugarske pa čak i Albanije i Grčke.
Dakle, postoje dve vrste priča o hrani: one koje su tačne, ali dosadne, i one koje su sjajne, ali sumnjive. Tortelini spadaju u drugu grupu: oko njih se već vekovima plete mitologija koja je (1) zabavna, (2) marketinški genijalna i (3) najčešće – istorijski neuhvatljiva.
Ovo je pokušaj da se razdvoje tri sloja:
- crkveno-monastički „trik” sa mesom u testu (da li to ima veze s tortelinima?)
- emilijanska legenda o “pupku Venere” (zašto tortelini baš tako izgledaju?)
- „Marko Polo doneo testeninu iz Kine” (da li su i tortelini, i špageti, i uopšte pasta – kineskog porekla?)
a) „Monasi su sakrili meso u testu da Bog ne vidi”: odličan vic, ali loš izvor
Priča u crkvenoj verziji obično ide ovako: u vreme posta monasi su “želeli da jedu meso”, pa su ga zamotali u testo da spolja izgleda kao obična testenina. Time su, navodno, “prevarili Boga”.
Problem je očigledan: u hrišćanskoj teologiji poenta posta nije da se Bog prevari nego da vernik svesno odustane od nečega. Zato ova priča zvuči kao narodni humor koji imitira pobožnost.
Ova legenda je mnogo čvršće vezana za jedno drugo jelo – nemačke maultaschen – nego za torteline. Maultaschen čak imaju i nadimak tipa “mali varalice Boga” (Herrgottsbescheißerle), a u regionalnim prikazima se direktno kaže da je poenta bila “sakriti meso od Boga” ili “od braće monaha”. (Atlas Obscura ; Kloster Maulbronn )
Šta to znači za torteline?
Najpoštenije: “monasi varaju Boga testom” je šablon-legenda koja lako putuje i lepi se za razna punjena jela. Kad narod vidi “meso u testu”, vrlo prirodno nastaje dosetka: „eto, sakrili su ga.” Nije dokaz porekla tortelina; više je dokaz da ljudi vole priče koje zvuče kao greh sa happy endom.
b) Mnogo “italijanskija” legenda: pupak Venere i ključanica
Ako neko u Italiji traži “priču o nastanku tortelina”, najčešće dobije ovu:
U Castelfranco Emilia (mesto između Bolonje i Modene, taman geografski kompromis), gostioničar navodno kroz ključanicu vidi Venerin pupak i napravi pastu baš u tom obliku – “pupak Venere”. Ta legenda je toliko popularna da se tortelini i nazivaju ombelico di Venere u folklornom ključu. (Ovakve varijante navode i pregledni izvori.)
Za nas je važno: to je već otvoreno mit (boginja, ključanica, inspiracija), niko ozbiljan ne tvrdi da je to “stvarna istorija”. Ali legenda savršeno objašnjava oblik, i zato opstaje.
A šta kaže “hladna” istorija?
Kad se skine mitološki sloj, ostane običnija priča:
- punjena testenina je praktična tehnologija: u testo može da se upakuje malo skupog punjenja (meso, sir), da se “razvuče” obrok, da se iskoriste ostaci;
- u severnoj Italiji punjenja od mesa/sira su prirodna tradicija;
- tortelini su se standardizovali kao regionalni identitet.
Čak i popularni sažeci istorijata navode da se u izvorima pojavljuju termini poput tortelletti već u 16. veku (npr. kod Bartolomea Scappija, 1570), a kasnije se ime i forma kristališu u „tortellini”. Danas postoje i „tortelloni“ koji najmlađi potomci tortelina, ali ujedno i marketinški očekivani jer i oni koji ne znaju italijanski dovoljno poznaju italijansu morfologiju da prepoznaju da se ovde radi o velikim, džinovskim tortelinima.
I onda dolazi moderna epoha: “ako se svađamo čije je – hajde da bar zaključamo recept”. Dotta Confraternita del Tortellino je registrovala zvaničnu recepturu/punjenje kod Privredne komore u Bolonji (registrovanje je 1974 za punjenje; kasnije su postojala i dopunska evidentiranja).
c) „U Kini postoji testenina slična tortelinima” — da, i to nije dokaz da su tortelini kineski.
Ovde vredi biti fer: postoji kineska tradicija testa punjenog nadevom koja je starija od mnogih evropskih pisanih kulinarskih izvora. Najpoznatiji oblik su jiaozi (knedle/dumplings) – testo + nadev, kuvano/pareno/prženo.
Na nivou “gledaš i kažeš: liči”, jiaozi mogu ličiti na razne evropske punjene testene oblike. Ali to je najčešće primer konvergentne kulinarske evolucije:
Kad imaš (a) brašno + voda/jaja i (b) nadev od mesa ili povrća, najlogičnije je da napraviš “džep” od testa. Taj džep se pojavljuje svuda: od jiaozija, wonton varijanti, do raviola, pelmena itd.
Dakle, “liči” je zanimljivo za priču, ali nije dokaz porekla.
d) “Marko Polo doneo špagete iz Kine”: najpoznatija prehrambena legenda 20. veka
Ovo je mit koji se toliko ponavlja da deluje kao školska činjenica. Ali čak i institucije koje se bave pastom ga eksplicitno navode kao mit – i objašnjavaju zašto je postao popularan: pomogla mu je pop-kultura (npr. film iz 1938. godine koji je romantizovao Pola kao “donosioca špageta”).
SBS (australijski javni servis) isto otvoreno kaže da Polo “nije bio pionir paste” u tom smislu.
Šta je onda realniji okvir?
- U različitim krajevima sveta nezavisno nastaju testenine i “noodle” oblici.
- U Italiji postoji vrlo važan trag pre Marka Pola: Sicilija i arapski svet.
Često citirana tačka je 1154. godina i opis proizvodnje nečega nalik sušenoj “žičastoj” testeni u Siciliji (Trabia), u kontekstu arapsko-normanskog Mediterana. To se u savremenim prikazima obično vezuje za geografa al-Idrisija i njegov opis lokalne proizvodnje/izvoza.
To ne znači da je “pasta izmišljena u Siciliji”, ali znači ovo: Italija ima jasne tragove paste pre Marka Pola, pa “Polo doneo” ne može biti objašnjenje.
A šta je sa Kinom i “pravim” rezancima?
U Kini postoje izuzetno stari tragovi rezanaca/noodles: najpoznatiji arheološki nalaz je u Lajia (oko 4.000 godina), često navođen kao najstariji fizički dokaz “noodle” oblika.
I tu imamo dodatni šlag: čak i oko tog nalaza postoje stručne rasprave (npr. od čega su tačno bili i da li su “millet noodles” tehnološki baš tako jednostavni). Ali poenta ostaje: Azija ima veoma staru tradiciju rezanaca.
Zaključak ovog dela:
- Kina ima drevne rezance.
- Mediteran (uključujući Siciliju) ima rane tragove sušene paste.
- A Marko Polo je odličan junak za priču, ali loš kandidat za izumitelja.
e) Kako sve to povezati sa tortelinima (i onom monaškom pričom)?
- Monaška priča o “skrivenom mesu” najverovatnije nije izvor tortelina; mnogo bolje leži uz maultaschen i slične “džepove” od testa.
- Tortelini imaju svoju lokalnu mitologiju (Venerin pupak) koja služi da objasni oblik i da reši večitu svađu “Bolonja ili Modena”.
- Kineske knedle i italijanska punjena testenina liče jer je to univerzalna ideja (testo + nadev), ne zato što je jedna “kopija” druge.
- Marco Polo-spaghetti je globalno najpoznatiji mit, ali ga ozbiljni izvori tretiraju kao mit, jer postoje tragovi paste u Italiji pre njegovih putovanja.
f) Mitoman-zaključak
Tortelini nisu nastali tako što su monasi “prevarili Boga”, niti ih je Marko Polo doneo iz Kine: monaška priča je pre svega folklorni vic koji bolje pripada drugim jelima, Venerin pupak je emilijanska mitologija koja objašnjava oblik, a sličnost sa kineskim knedlama je univerzalna logika testa i nadeva — dok je “Polo doneo pastu” kulturni mit koji pada čim se pogleda da su u Italiji postojali tragovi paste pre njega.
Za Mitoman iz Saragose Bárbara Navarro
(Sa italijansko-špansko-englesko-srpskog na srpskoengleski preveo Pavle Ćosić)