Međunarodni dan žena 8. marta — zašto baš tog dana?

Znam šta će sad da se dogodi. Sad će neko da se nađe i da kaže da nije tog dana nego tog datum i da ne može „Dogodilo se na današnji dan“ nego mora „Dogodilo se na današnji datum“ jer današnji dan je, po ovoj modernoj i široko zastupljenoj teoriji među jezičkim puristima, samo baš ovaj sadašnji, današnji dan i nijedan drugi! Za one koji za ovu teoriju nisu čuli, eto i sad prilike da nešto novo saznaju. Treba dodati da je iz lingvističkog ugla ta teorija neprihvatljiva jer reč dan u ovom izrazu već znači datum i da oni koji to tvrde, blago rečeno, nisu u pravu. A malo oštrije rečeno: Oni koji to tvrde pričaju gluposti i izmišljaju sopostvena pravila koja u stvarnosti ne postoje.

Jutros sam otvorio mejl i među porukama našao jedno pitanje sa Reddita: „Zna li neko šta se to dogodilo 8. marta?”. Na prvi pogled banalno pitanje na koje svi znamo odgovor. A onda shvatim da zapravo nemam pojma. Samo znam da su tu nešto Klara Cetkin i Roza Luksemburg agitovale u to vreme jakim socijalističkim i komunističkim pokretima i da su se nešto izborile, šta se tačno desilo baš tog 8. marta, ne da ne znam, nego sam morao da pitam internet. I mogu vam reći da nisam bio ni blizu.

Jer ono što se zaista dogodilo tog dana nema nikakve veze sa načinom na koji se praznik danas obeležava, a nema mnogo veze ni sa onim što smo učili u školi ili mislimo da smo učili u školi.

Priča počinje u Rusiji, u gradu koji se tada nije zvao Sankt Peterburg nego Petrograd. To ime grad je dobio 1914. godine, na početku Prvog svetskog rata, kada je staro ime zvučalo previše nemački. Posle Lenjinove smrti preimenovan je u Lenjingrad, a tek 1991. ponovo je postao Sankt Peterburg. Upravo u tom Petrogradu 8. marta 1917. po našem kalendaru počinje talas demonstracija koji će za nekoliko dana srušiti carsku vlast. A tu dolazimo do još jedne zanimljivosti. Ko se seća prevoda ruskih klasika, seća se da se u svim tim prevodima Sankt Peterburg ne zove tako nego upravo Petrograd. Prvo sam mislio da je to zbog toga što su najznačajniji prevodi ruske književnosti nastali u tom periodu kada se grad i zvanično tako zvao u Rusiji, ali nije to razlog nego zato što je Petrograd stari srpski naziv za taj grad i da smo mi kad se vratilo ime iz Lenjingrad u Sankt Peterburg zapravo greškom preuzeli taj naziv jer ga tako nikada ranije nismo zvali. Najjači trag koji sam našao je izdanje Celokupnih dela Svetozara Markovića iz 1891, gde je „Petrograd“ već registrovan među izrazima u knjizi. To pokazuje da je naziv bio u srpskoj upotrebi još u 19. veku. Stoga ću rado prestati ubuduće da lomim jezik i izgovaram neprirodno Sankt Peterburg i zvaću ga lepo Petrograd i to u zvaničnim situacijama, a u neformalnim, kao i do sada onako kako ga zovu svi Rusi – Piter.

Rusija je tada još koristila julijanski kalendar, pa je taj dan bio 23. februar, zbog čega se ceo događaj u istoriji i zove Februarska revolucija. Isto kao što se i Oktobarska revolucija zapravo dogodila u novembru po našem kalendaru, ali i po ruskom, ali sadašnjem svetovnom, ne crkvenom. Još samo SPC i RPC u celom svetu koriste julijanski kalendar i na toj upornosti im treba odati priznanje. Mada nisu jedine. Taj kalendar koristi i Poljska pravoslavna crkva za koju, verujem, sad prvi put čujete (još je i autokefalna i to od 1924. godine), ali i Gruzijska, pa i Jerusalimska patrijaršija.

Protest su pokrenule žene radnice, naročito tekstilne radnice, koje su izašle na ulice sa parolom „hleb i mir“ čime nisu aludirale na Tolstojev roman „Rat i mir“ kako su neki istoriografi kasnije to tumačili – u pitanju je slučajnost. Rusija je već tri godine bila u ratu, gradovi su ostajali bez hrane, a društvo je bilo na ivici raspada. Ali kada istorija kaže da su „žene pokrenule protest“, to ne znači da su samo žene štrajkovale. One su bile iskra. Već istog dana protestima se pridružuju hiljade radnika, zatim vojnici petrogradskog garnizona, a za nekoliko dana čitav grad je u pobuni. Car Nikolaj II ubrzo abdicira i time se završava nekoliko vekova ruske carske vlasti. Dakle, da se podsetimo, nije rusko carstvo prestalo da postoji sa Oktobarskom nego sa Februarskom revolucijom, a boljševici su iskoristili taj period bezvlašća da je se domognu i praktično zauvek zavladaju Rusijom ne vrativši Romanivima, odnosno njihovim naslednicima, ni rublje.

Tek kasnije će taj događaj postati simboličan početak Dana žena.

Ali priča o tom prazniku počinje zapravo nešto ranije i na drugom mestu. Godine 1909. u Sjedinjenim Državama socijalističke organizacije obeležile su National Woman’s Day. To nije bio međunarodni praznik nego američki politički dan posvećen pravima žena, naročito pravu glasa. Obeležavao se poslednje nedelje u februaru, tačnije poslednjeg nedeljnog dana u tom mesecu. Te godine to je bio 28. februar, ali narednih godina mogao je biti i neki drugi datum, u zavisnosti od kalendara. To je ujedno nosilo rizik da praznik padne na 29. februar kao što se i dogodilo 1920 godine, ali se tada Nacionalni dan žena u Americi više nije obeležavao jer nije uspeo da uhvati korena. Slavio se samo četiri godine do 1913. Tako da znate da su i Ameri pored Uskrsa imali jedan klizni praznik. Ne zadugo, ali obeležavalo se uz zdravicu svake zadnje nedelje u februaru. Pravo glasa se tada smatralo jako važnim, a danas se smatra uspehom ako i na najvažnije izbore u Americi, na predsedničke, izađe makar 60% upisanih birača.

Već sledeće godine, 1910. u Kopenhagenu, nemačka socijalistkinja Klara Cetkin, inače idealna za onu igru pogađanja ličnosti sa ceduljicama i ispisanim imenima na čelu, predlaže da se uvede međunarodni dan žena. Tada još nije određen nikakav stalni datum. Ideja je bila jednostavna: radnički pokret je već imao svoje zajedničke datume i rituale, pa bi i ženski pokret trebalo da dobije jedan takav dan.

Prvo međunarodno obeležavanje održano je 1911. godine, ali ne 8. marta nego (pazi sad!) 19. marta. Taj datum nije izabran zbog nekog ženskog protesta nego zbog simbolike nemačkih revolucija iz 1848. godine, koje su u socijalističkoj tradiciji imale posebno značenje. Drugim rečima, 8. mart tada još nije postojao kao praznik niti je iko slutio da će postati.

Tek posle događaja u Petrogradu 1917. počinje povezivanje tog datuma sa Danom žena. Godine 1921. komunistički pokret odlučuje da 8. mart postane stalni datum, upravo u čast petrogradskih demonstracija.

Ipak, ni tada praznik nije odmah postao globalan, a to je i logično jer nije ni mogao. To je zapravo samo bio početak utabavanja staze jednoj tradiciji i niko tada nije ni slutio u šta će se taj praznik pretvoriti i kakvu će važnost steći. U prvim decenijama obeležavao se uglavnom u krugu socijalističkih i komunističkih organizacija, u zemljama gde je radnički pokret bio snažan: u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Danskoj, Rusiji i nekim drugim evropskim sredinama. U Francuskoj i Velikoj Britaniji postojao je, ali nije bio naročito masovan.

Važno je naglasiti još jednu stvar: 8. mart gotovo nigde nije bio neradni dan. Bio je politički datum okupljanja, mitinga, demonstracija i govora. Tek kasnije će dobiti sasvim drugačiji karakter, mada se i danas način obeležavanja Dana žena razlikuje od zemlje do zemlje.

Na prostoru današnje Srbije i bivše Jugoslavije praznik se pojavio prilično rano. Postoje podaci da su 1914. godine u Beogradu i Sarajevu organizovane proslave i skupovi povodom Dana žena. Posle Prvog svetskog rata situacija se menja. U Kraljevini Jugoslaviji radnički pokret je često bio pod pritiskom vlasti, a Komunistička partija Jugoslavije zabranjena je već početkom dvadesetih godina, naročito posle Šestojanuarske diktature 1929. Zbog toga se 8. mart često obeležavao u ograničenim krugovima radničkih organizacija, sindikata i studentskih grupa, bez velikih javnih manifestacija.

Tek posle Drugog svetskog rata, u socijalističkoj Jugoslaviji, praznik postaje masovan. Ali tu se dogodila zanimljiva promena. Dan koji je nastao kao protest radnica pretvorio se u porodični praznik poklanjanja cveća, čestitki i poklona. Demonstracije koje su nekada bile sastavni deo tog dana nestaju iz javnog života, jer je vlast smatrala da su društveni ciljevi za koje se nekada protestovalo već ostvareni. A i to je samo bilo opravdanje jer je zapravo bilo ukinuto pravo na javno okupljanje. A da paradoks bude još veći, ukinuto je i pravo glasa, ne samo ženama nego svim građanima. Tačnije, i to se zvanično pravdalo slično kao i odsustvo demonstracija – pravo glasa je zvanično postojalo, ali se smatralo da su ciljevi užeg izbora već ostvareni pa su ljudi tako mogli da biraju predstavnike u okviru samo jedne partije. Komunističke. I sve to uz pomoć čuvenog delegatskog sistema u kom nije važilo pravilo jedan čovek jedan glas nego jedan čovek puno glasova. Taj sistem se nije toliko zasnivao na biranju nego na uklanjanju ljudi sa liste. Formalno, vi dobijete listu od na primer 25 kandidata za izbor predstavnika u mesnoj zajednici (jer to je tada bila najveća instanca o kojoj su građani imali pravo da odlučuju) ali ne birate među njima jednog nego 15 njih, a komisija kasnije odlučuje ko će zapravo da sedi u toj mesnoj zajednici i ne radi ništa.

Pitanje koje se prirodno nameće jeste kako su baš socijalistički pokreti uspeli da nametnu takav praznik svetu. Odgovor je zapravo prilično jednostavan. Početkom dvadesetog veka upravo su oni imali najrazvijeniju međunarodnu mrežu: kongrese, partije, sindikate, ženske organizacije, političku štampu i zajedničke datume obeležavanja, pa čak i svoje rituale. Iz iste te infrastrukture nastao je i 1. maj kao međunarodni praznik rada. Kada postoji takva mreža, ideje i simboli mogu relativno brzo da se šire preko granica. Zanimljivo je da su uprkos praktično potpunom slomu ideje komunizma ova dva međunarodna praznika opstala i da još uvek imaju snažan radnički, socijalistički pa čak i komunistički predznak. To samo potvrđuje da je tradicija iznad svake ideologije.

Tek mnogo kasnije praznik dobija današnji globalni karakter. Ujedinjene nacije počinju da obeležavaju Međunarodni dan žena 1975. godine, a dve godine kasnije Generalna skupština UN poziva države sveta da taj datum uključe u svoje kalendare u skladu sa sopstvenim tradicijama. Od tada 8. mart postaje široko prihvaćen međunarodni datum, iako se i danas obeležava veoma različito od zemlje do zemlje.

A šta je onda mit koji se najčešće ponavlja? To je priča da je sve počelo zbog nekog velikog ženskog protesta u Njujorku 1857. godine. Istoričari za taj događaj nisu našli pouzdane savremene izvore. Ta priča pojavila se mnogo kasnije i postala popularna jer je zvučala jednostavno i uverljivo.

Zato se, kada neko ponovo postavi ono pitanje sa početka – „šta se dogodilo 8. marta?” – najtačniji odgovor svodi na jednu rečenicu: tog dana žene radnice u Petrogradu pokrenule su protest koji je prerastao u revoluciju.
Sve ostalo, uključujući i cveće koje danas poklanjamo, čestitanje i ljubljenje, odlazk u Svemir, pad Berlinkskog zida, televizija, internet i mobilna telefonija, došlo je mnogo kasnije.

Za Mitoman iz Beograda Pavle Ćosić