За вријеме онога хладног рата, који још памте само најстарији омладинци, западни совјетолози говорили су да су све ријечи у називу Велика октобарска социјалистичка револуција нетачне. Побуњеника је заправо било мало, десила се у новембру (октобар је био по старом календару), инспиратори нису били социјалисти – били су мало радикалнији, а није се тада десио ни нагли револуционарни преврат, него су почелa постепена натезања и промјене.
Исто би се могло рећи за назив Вукова реформа српског језика и писма. Дјеловање је више било Копитарево помоћу Вука (да не кажем Вуком), није се радило о реформи, него о затирању цијеле једне традиције, а пређашње писмо и језик нису били српски, него словенски а Вуков језички и културни програм штокавски а не српски. Но, пођимо редом.
Караџиђев вакат обиљежило је неколико битних културноисторијских чињеница. Обиљежило га је и царствујушчиј град Вијена, ту је заправо дјеловао, а под жезлом царствујушче круне ћесарске била је и српска Атина, као и друге мање оазе културног живота код Срба – у Сентандреји, Будиму и на Чепелу.
У том и таквом ћесарству, образовано људство одало се романтизму, па је тражило славну прошлост и клањало се народу. Исто људство, ако није говорило источнобаварским дијалектима (то је језички израз оних које данас зовемо Аустријанцима, а чија су два највећа успјеха да цијели свијет мисли како је Хитлер био Нијемац, а Бетовен Аустријанац) или неким другим несловенским језиком, приклањало се двјема идеолошким оријентацијама. Једна се зове аустрославизам и она каже да Словени треба да се уједине под аустријском ћесарском круном. Они међу нама задојени авантурама Старине Новака, Малог Радојице, Гаврила Принципа, итд. ову би оријентацију назвали подрепашком, увлакачком, чанколизачком или тако нешто. Друга речена оријентација зове се панславизам и каже да је Ћесар тиранин, а да Словени треба да се уједине у крилу мајчице Русије. Они који се мотају по јевропским салонима, назвали би ову оријентацију атентаторском, нецивилизацијском, неполиткоректном, итд.
Вук је несумњиво био романтичар (а не народни трибун и слично, како га је компартија приказивала), а скупљање народних умотворина заправо је бијег у ту свијетлу прошлост и идолопоклонство народу. Оно што је он сматрао народом били су заправо штокавци (дакле не Срби у данашњем смислу) – он је говорио о Србима турског, грчког и римског закона. Србенде са дна каце данас га за ово величају (Хрватима и Бошњацима штокавцима само треба објаснити ко су и шта су и ето гомиле нових Срба). Ако, међутим, погледамо коме заправо одговара овакав концепт Српства које није везано за религију, то су несумњиво аустрослависти. Неки религијски недефинисан народ (а народи у данашњем смислу су се тада формирали, а онај народ у далекој прошлости романтичарска је тлапња баш као виле и вукодлаци) лакше ће се везати за ћесарску круну, него православни народ, који самим својим религијским хабитусом нагиње мајчици Русији.
Е, ту долазимо до Јернеја Копитара. Исти се у наративима идеопоклонства Караџићу појављује као Загоров Чико или Жалосна Сова Команданта Марка или као Шеф уз Броја Један (за ове млађе гејмере да кажем Мариов Луиђи). Заправо, Копитар је био Број Један. Речени је био образовани филолог, а имао је врло пристојно ухљебљење као ћесарски цензор. Истражујући његов досије у Царском и Државном архиву у Бечу, нашао сам документе гдје исти тражи ресурсе за унијаћење православаца по Далмацији – и ово би ојачало аустрославизам јер нестаје религијска веза са Русијом.
Елем, Караџић сигурно није имао ресурсе да ушета у Беч на бијелом коњу па да га онда спази ћесарски цензор и каже: е сад ћу ја овоме помагати. Било је управо обрнуто, Караџић је заправо Копитарев пројект. То да је Караџић радио за рачун аустрославизма и да је књиге штампао у јерменском католичком манастиру (то да је католички дјеци се не говори) не значи ни да је био католик ни да је активно радио на унијаћењу. Ово последње често се чује у неаргументованим и примитивним оспоравањима Караџића.
Караџићево потирање дотадашње културне традиције било је такође изразито аустрославистичко. Културне елите у Угарској имале су изразито јаке везе са Русијом а српско-словенски језик, којим су се користили, био је веома сличан тадашњем руском језику. Слично је било и с писмом. Та традиција, уза све промјене, баштинила је словенску средњовјековну језичку и културну традицију. Онда се појавио Копитарев пулен Караџић и предложио да говор његових сељана из западне Србије замијени цијелу ту културну традицију. И ово је окреће воду на млин аустрославизма. Репу без православних и словенских коријена лакше је привезати уз ћесарски двор. Замислите да су српске земље (и хрватске и бошњачке) за 20 година у саставу Сједињених Држава (Аустрија је слабашна као и Јевропска Унија, а актуелно вођство САД оће да се шири по свијету, па ово и није тако фантастичан сценарио) и да у град Вашингтон дође геније из Злокућана поред Лесковца, да га тамо под своје узме министар образовања (цензора нема, људство се само цензурише) и прогласи да је говор његовог села алфа и омега српског језика и културе, што је онда, деценијама и вијековима касније у запећак бацити Црњанског, Андрића и сличне, гдје ће којекакви падежи и остале трице и кучине те текстове генерацијама учинити недоступним и незанимљивим. Исти амерички министар образовања, све ово ће радити да се на штокавској основи не уједине Срби сва три закона и окрену Европској Унији.
Е сад, има и мит о најсавршенијем писму. Ајде, настрану то што та идеја потиче од њемачког филозофа Аделунга и што ју је прије Вука изнио Сава Мркаљ и што Грузини такво писмо имају одвајкада, поставља се питање шта је то у писму савршено ако се слова и звукови углавном поклапају. Било би рецимо савршено ако онима који се тим писмом служе даје неку предност над онима који имају компликованије писмо. Али такве корелације нема. На примјер, главни језик Индије, хинди, има врло елегантно и предвидиво слоговно писмо, деванагари. За разлику од тога, ханзи, китајско писмо изузетно је компликовано, уз сваку ријеч треба запамтити сличицу. Двије земље имају отприлике исто људства, а Кина је на Скали људског развоја Уједињених нација неких 60 мјеста испред Индије. Шта је онда у простом писму предност? Заправо ништа.
Видјели смо да сво идолопоклонство према Караџићу, долазило оно из најширих или турбосрбујућих кругова, нема баш неке основе у стварности. Радило се о укидању претходне традиције, изразитом културном осиромашавању (све те народне умотворине скупљао је по Русији Даљ, а да није раскидао са претходном традицијом, него јој је додавао а образована Јевропа знала је једнако и за штокавске и за источнословенске умотворине). Све то резање гране на којој се сједи обављено је на подстицај и за рачун ћесарског двора у Бечу а не у име народа (народ је за комунисте био једно, за националисте друго, а за Караџића треће). У атмосфери гдје су генерације ђака подаване идолопоклонству према Вуку, а и даље су, критичко сагледавање његовог дјеловања свакако је потребно. Потребно је онако како је то чинио Меша Селимовић. Умјесто панегирика, ђаци треба да читају За и против Вука. На сву срећу, мајстори пера (међу којима видно мјесто припада и Селимовићу) успјели су да у деценијама и вијековима након Вука створе нову културну традицију, која је разуђена и обилата великим достигнућима. Караџићу (и још више Копитару) у заслугу иде што је био родоначелник те традиције.
И ту долазимо до посљедњег мита, да се ствари могу вратити на старо. Ова традиција какву данас имамо таква ће и остати. Као што се за двадесет година неће појавити онај геније из Злокућана и укинути падежи, тако неће ни времепловом слетјети Захарије Орфелин и све вратити на словенску традицију (па да турбосрбенде могу да пишу србски(й) не изазивајући подозрење). Данас је круг писмених знатно шири него у 19. вијеку, говорници имају формиране језичке навике (њих тада није било), а ауторитети су данас знатно ослабљени. То што је тада пошло за руком Копитару и Караџићу данас је немогуће поновити. Оно што се може урадити је да се има свијест о штети од брисања дотадашње традиције и да се она на одговарајући начин афирмише, нпр. да се објави паралелно издање Орфелиновог Искусног подрумара, са једном страном на ондашњем словенском а супротном на данашњем српском.
НАПОМЕНА УРЕДНИКА:
МОЛИМ ВАС ДА ЗАМЕРКЕ, КОМЕНТАРЕ И СВЕ ШТО ВАС У ВЕЗИ СА ОВИМ ТЕКСТОМ ИНТЕРЕСУЈЕ НАПИШЕТЕ У КОМЕНТАРИМА. СВИ КОМЕНТАРИ СЕ ОДОБРАВАЈУ И ПРОФЕСОР ШИПКА ЋЕ РАДО ОДГОВОРИТИ НА ЊИХ. ОВА НАПОМЕНА ЈЕ НАСТАЛА НАКНАДНО ПОШТО ЈЕ ПРИМЕЋЕНО ДА ЉУДИ ПОЛЕМИШУ СА ПРОФЕСОРОМ НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА НА КОЈИМА ЈЕ ЛИНК НА ОВАЈ ТЕКСТ ПОДЕЉЕН И ГДЕ ПРОФЕСОР ШИПКА НИЈЕ У МОГУЋНОСТИ НА ТЕ КОМЕНТАРЕ ДА ОДГОВОРИ.
НЕ МОРАТЕ СЕ НИ ПРЕДСТАВИТИ ПРАВИМ ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ, А НИ УПИСАТИ СВОЈУ СТВАРНУ И-МЕЈЛ АДРЕСУ. МОЖЕТЕ БИЛО КОЈУ.
За Митоман из Аризоне (САД) Данко Шипка
ОГЛАС
кликом на ову слику корица можете се више обавестити о књизи проф. др Данка Шипке о његовој књизи о словенским језицима и народима у издању Корнета. Са истог линка је можете и наручити.
Molio bih profesora da obrazloži zašto je istočnohercegovački dijalekat koji je Vuk uzeo za književni, odnosno standardni nepogodan za srpski jezik.
Занимљив текст. Одмерен и барата са темом која је незгодна пошто се сукобљава са култом личности на коме се радило преко два века. Ја се начелно слажем са свим што је овде речено јер је и добро образложено, али ми није сасвим јасно ово са одабиром штокавског наречја и какве то има везе са ранијом писменом традицијом која се такође служила штокавским.
Генетика и историјски извори не иду у приилог. Становници (бијелог) хрбата су пописани као Срби и северно и јужно од Панонске низије, код Далимила и Ајнхарда, а Бошњаци као новоизмишљена нација никада нису ни постојали сем као претензија бацања тапије на целу територију митске СР БиХ, преко те номиналне асоцијације.
Шипка још није схватио да је право име ове СР Србије уствари Моравија, а то што су јој Срби претенционзно дали име Србија у време када су мислили да ће свет нормално да гледа на њихову националну интеграцију, а не да ради све што може да их спречи у томе, је проблем тадашње наивности Срба. Ко је пре 200 година могао да помисли да ће због тога да нас убијају на милионе…
Članak nudi interesantnu, ali duboko problematičnu reviziju Vukovog dela, koja se više bavi akademskim nostalgičarstvom nego realnošću naroda o kojem piše. Osnovna zamerka tezi o ‘izgubljenom kontinuitetu’ jeste njena elitistička priroda. Govoriti o gubitku slavenosrpskog sloja jezika kao o nacionalnoj tragediji znači zaboraviti da taj jezik nikada nije bio svojina 95% naroda, već isključivo uske elite koja je pismenost koristila kao sredstvo socijalne distance.
Vukova reforma nije bila ‘austrijski projekat’ u vakuumu, već neophodan civilizacijski iskorak koji je, na krilima prosvetiteljstva i ideja Francuske revolucije, vratio jezik onome kome on prirodno pripada – narodu. Jezik je živi alat, a ne muzejski eksponat; on mora da služi funkcionalnoj pismenosti i modernizaciji, a ne da bude ‘nemušti govor’ dostupan samo odabranima.
Danas se, pod maskom naučne kritike ‘vukocentrizma’, zapravo pokušava uvesti novi oblik intelektualnog tutorstva. Kritikovati Vuka zbog ‘siromaštva’ narodnog jezika, a zanemariti činjenicu da je taj isti jezik postao temelj moderne države, nauke i vrhunske književnosti, u najmanju ruku je obmanjujuće. Ako nam je danas potreban uvid u dokumente 18. veka, mi ih prevodimo na moderan srpski jezik – baš kao što svaka zrela nacija radi sa svojom arhivom. Insistiranje na povratku arhaičnim modelima nije briga za tradiciju, već pokušaj uspostavljanja autoriteta nad populacijom kroz jezičku mistifikaciju.
Vuk je narodu dao ključ od riznice znanja koji više niko ne može da zaključa. Svaki pokušaj da se taj ključ predstavi kao ‘greška’ zapravo je žal za vremenom kada je znanje bilo privilegija, a narod samo pasivni posmatrač sopstvene istorije.
Ima pokoja zamena teza u tekstu kao i ekstrapolacija koje nemaju uporište u istoriji. Nema realno nijednog dokaza u tekstu za navedene tvrdnje osim, eto, logičkih izvedenica da neće sigurno Kopitar Vuku biti ispomoć, nego valjda Vuk Kopitaru. Pa, eto, desilo se da je Kopitar Vuku. Kako? Čitajte istoriju.
Ekstrapolacija koja nema nikakve veze sa istorijskim procesima a u tekstu služi da pokaže kako je fonetska azbuka uzaludno savršena je ona gde se, iz toga što Kinezi imaju komplikovane logograme a civilizacijski bili ispred drugih, izvlači zaključak da eto savršenost pisma nema nikakvu prednost. Kao da autor od savršenosti pisma očekuje da bude uslov ili garant za uspeh ili neuspeh neke civilizacije pa ako nije onda to znači da nema veze da li je pismo savršeno ili nije. Nema korelacije ne zato što je savršenost pisma nebitna, već zato što u toj konkretnoj metrici koju UN koristi za merenje uspeha civilizacije, nema nikakav uticaj.
Šta bi onda bila zaista prednost takvog pisma? Na primer, lakše bi bilo opismeniti narod takvim pismom. Ali, za to treba politička volja i stotinjak Dositeja a ne jedan u 500 godina. No, pismenim narodom nije tako lako vladati. Nešto što majčici panslovenskoj Rusiji a ni u skute joj zagledanoj Srbadiji istorijski ne paše baš najbolje.
Кад год се у овом несрећном народу почне стварати политички консензус око нечега, однекуд се распламсају расправе по најбесмисленијим питањима. Ових дана, опет, за и против Вука! Прво бихаћки владика, па онда и поједини лингвисти.
Аргументовати са пљувачима Вукове реформе исто је што и дискутовати о астрономији са равноземљашима. Све што треба од научних чињеница дао је Меша Селимовић у својој расправи. На то могу да додам само један савремено-политички аргумент: да није било правовремене Вукове реформе, данас бисмо имали (де факто!) различите језике, односно језичке стандарде, не само између Босне, Црне Горе, већ и између централне Србије и Војводине. Овако је Вук својом реформом још тад забио глогов колац у данашња натезања да се створе различити језици на реченом простору. Ако је савремени хрватски језички стандард негативна последица и колатерална штета (по Србе) од Бечког договора, остало је корист.
Они који жале за старим језичким стандардом листом не праве разлику између старословенског (који је био богослужбени језик и први свесловенски есперанто, али нико међ Србљем никад није њиме приватно говорио) и рогобатног хибрида званог славеносерпски, против ког се Вук борио и изборио.
Ко данас жели да учи лепи старословенски језик, бујрум, није му за ту работу сметња ни мртви Вук нити живи српски. Али очигледно га не уче ни они који би требало то да чине “по службеној дужности”. А ко жали за славеносерпским, нека напусти Вукову ортографију и прихвати се баба-Смиљанине, исто бујрум!
Па,
Велика – у смислу значајна, битна;
октобарска- такав им био календар;
социјалистичка – као прелазно стање; револуција – насилна промена система. Ето десило се. Коме се несвиђа, па жао ми је.
Ерго, сматрам да однос Копитара и Вука не би требало посматрати као једностран већ као сугуб, двостран и двострук. Неоспорно је да је K und K цензор имао, како се то данас каже, своју агенду, али ни Вук био овца за шишање. Они су се уважавали и поштовали али су један другом служили сврси. Ништа није укинуто, победила је тзв. средња струја, већ је само постало део шире структуре. Где би одвело то да су те традиције остале распарчане и разједињене без неког везивног контекста? Митоманија, па тако се стварају нације и њихова историја. Вук то заслужује. Да будем ироничан, могу му се замерити великосебске интенције у његовом предузетију на ползу опстајателства сербског.
Поздрав, замолио бих професора да одговори где се прелама ијекавица и екавица?
На пример у Ужичком крају ијекавица је и даље чест случај у сеоским па и понегде урбанијим пределима, већ дубље према Шумадији је ијекавица ређа.
Владимир.
I slabo obrazovan će lako doći do zaključka da je Vukova reforma prekid kontinuiteta. Nametanje pisma i vokabulara je suzilo područje razumljivosti što nije bio ničiji interes ni običnog čoveka ni pripadnika kulturne elite. Ničim opravdano ali pro bono tragom dolazimo do glavnog šićardžije i onih koji su podrżavali promene na krilima evropejskog romantizma. Problema u jeziku je objektivno bilo s uzrok je to što je biće naroda bilo podeljeno okupacijom različitih carstsva i kulturnih uticaja i neko uređivanje jezika bilo je nasušno potrebno, ali amputacija dostignutih vrednosti je nerazumno. Pre je trebalo prosvećenje širih slojeva o značaju razumevanja onog sto je u jeziku nejednako poznato svim slojevima. Ispslo je kao ono imas dva uva odsecimo jedno i dalje ćes čuti, šta ce ti oba?a simetrija ma nije ona vazna ionako ćeš šubaru nakriviti na tu stranu.
Vuk je dukate dobijao uglavnom otuda gde je prisutan bio srpski ugled ili uticaj, a korisan bio sasvim suprotnoj strani koja ga je, malo čudno, slabo novcem opskrbljivala, jedino je uredno imao dežurnog cenzora. Da zaključim, opredeljenje za ove restrikt reforme je suzilo potencijale i to tadašnjeg romantičarstva i onog što pruža bogata tradicija, istorijska pismena. Namesto toga “skupljamo šipke” pred tuđicama i pred onim koji na srpskom proizvedoše “svoj” jezik i identitet nije im bitno da li je šta falš u njihovim tvrdnjama da bi svojatali nase nasleđe i tako ga srozavala. Slabe su reakcije bile naroč̣ito od onih koji bi po vokaciji bili duẓ̌ni da paze i adekvatno reaguju. Ima tu svega osim jezika što je pod znakom pitanja. Očekujm da ovo zlokućanac ukratko iskomentariše, a, uzgred, imamo i mi u Valjevu Źlokućane, s tim što je to deo grada.