Мотиви Филипа Гајића
Уреднички увод
Пред вама је репортажа коју је Филип Гајић хтео да прикаже у Дорћолском народном позоришту, на сцени Космодром, али како је позориште срушено то се није десило. Тога се досетио када се неком приликом затекао у оном дивном дворишту зграде Ректората, загледан у бисту Мише Анастасијевића, у једном од најлепших простора у центру града, између Кнез Михаилове и Студентског трга, месту сочне историје. Тренутно се у том дворишту налази Тројански коњ, дело студената, који нема никакву намену.
У сваком случају, ова драма никада није извођена, али то и није тако важно за ову прилику. Овде се Филип бави питањима везаним за Вука Караџића која нам једноставно не падну на памет кад слушамо бајке о њему. Јер ми заиста читав живот од првог сусрета са школом, о Вуку слушамо само бајке. Чиме је Вук заслужио улогу неке врсте суперхероја и митске личности попут Марка Краљевића у Срба није сасвим јасно. Тиме се за Митоман бавио и проф. др Данко Шипка у овом тексту под насловом „Крсти Вука, а Вук у аустрославизам”, а писац и редитељ Филип Гајић се бави на себи својствен начин из угла фикције у функцији алтернативног позоришта. Заиста, како је Вук то путовао у Беч? И како је после путовао свуда наоколо? Знамо да је после слома Првог српског устанка решио или морао да емигрира као Карађорђев службеник, а током Устанка је био и писар многих српских великаша, па и самог Јакова Ненадовића и Ђорђа Ћурчије. па потом и писар у Правитељствујушчем совјету у Београду. Био је и међу првим полазницима Велике школе, а учитељ, по свему судећи једини, био му је Иван Југовић. Из извора се види да је просвета у то време прелазила под државно вођство, да је Доситеј Обрадовић постао први министар просвете, и да је Велика школа основана управо зато што су устаничкој Србији били потребни обучени чиновници. Из тога следи да је и Вуково школовање тамо било највероватније покривено у оквиру тог општег устаничког просветног подухвата, а не приватно. То је, ипак, реконструкција, не податак типа „плаћао га је тај и тај“, али поуздане податке о томе како је Вук доспео у Велику школу немамо. Знамо само да је то било 1808. године. Међу првим ђацима Велике школе, уз Вука, помињу се: Алекса Карађорђевић, Илија Чарапић, Сима Милутиновић Сарајлија, Сима Милутиновић Сарајлија, Ђока Протић и Лазар Арсенијевић Баталака. Од тих имена су ти за каснију културну и политичку историју најзанимљивији Сима Милутиновић Сарајлија и Лазар Арсенијевић Баталака; за Баталаку се изричито истиче и да је био Вуков школски друг. После кратког школовања у Великој школи, а најчешће се наводи једно полугодиште, а после тога је већ био прилично укључен у државне послове устаничке Србије, а касније се везује и за Крајину, где је обављао чиновничке дужности, укључујући царинске и судске послове. Знамо и да је Вук 1811. постављен за управника царинарнице у Кладову и да је слом Устанка дочекао на том радном месту. С обзиром на то колико је био везан за Устаничку Србију, по свој прилици није могао много да бира него је као и сви учесници у Устанку морао да емигрира, најпре у Земун, а затим и у Беч. За разлику од већине устаника који су се запутили у Русију. Али не знамо како је он то путовао у Беч. Не заборавимо да је био хром и да му је то отежавало кретање, што значи да је врло мало вероватно да је јахао коњем, јер како каже и сам Гајић који се бави јахањем, баш су здрава и јака колена веома важна за јахање. Могао је да одјаше евентуално од Београда до Земуна, али не више од тога. Али је могао да јаше магарца. То су све претпоставке и цела ова драма се заправо бави Вуковим путешествијама и друоговањима са људима које је у тим приликама сретао, крећући се по беспућима од Беча и Угарске преко Војводине и Србије до Херцеговине, Далмације и Дубровника. То значи да је драма заснована на историјским подацима колико су били доступни (а и сам Лазар Арсенијевић Баталака је био историчар) и на претпоставкама у служби драматизације.
Ми у школи учимо да је Вук Караџић код разних виђенијих устаника и хајдука био писар као један од ретких писмених људи тога времена, па тако и сам Устанак замишљамо као једну непрекидну борбу која је трајала пуних девет година, на шта сугерише и сам назив Први српски устанак, а ту се заправо радило о једном релативно мирном периоду успостављања модерне српске државе под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа.
1. епизода
…Ако би ставили у страну све смислене разлоге његових поборника и противника, треба га замислити као човека који је нечему, неоспорно до краја, посвећен. Хром хода светом, иде, враћа се, иде, памти… Шта га вуче, која сила, да пркоси смрти? Стари Грци су веровали да хроме људе дозива Хад. Чим је ту и данас, значи да је дао целог себе у своју личну веру, веру у језик. Свеједно је шта му људи суде, добро или лоше. Он је ту. Између нас и епа. Језик му је узвратио дуговечношћу…
Ово сам написао као коментар на једну објаву у групи Наш језик. Павле Ђосић ми је послао поруку да би било занимљиво из тог угла о томе написати за сајт Митоман. Ух, ах, писани текст које врсте? Па обичан текст у форми текста. Насмејао ме, што је одскочна даска за брзо деловање. Вука сам већ имао прилке да видим, требало је само да запишем. Био сам у планини, нисам имао прибор за писање. Прешао сам преко брда, липсао. У шуми живи један стари сељак, он се сећа да је у сеоској школи клечао на кукурузу кад је био немиран на часу. Позајмио ми је прашњаву свеску без линија и гломазну столарску оловку зашиљену секиром. Гуске су викале на мене у доласку и одласку од тог чудног шумског човека. Ходајући ка својој колиби видео сам човека на магарцу.
Завичајни музеј у Земуну, кућа мог чукундеде Спирте. Записано је да је Ђорђе Спирта помагао Јоакима Вујића и Вука Караџића,
захваљује му…
Дакле, крхки Вук је био шворц. Ипак, неки су га разумели, неки осетили. Био је убедљив. На шта је трошио новац искамчен у Земуну? Требало је онолико гиљати до Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Далмације па до Лајпцига и Беча, па натраг, па натраг, па натраг.
Како је путовао? Пешке тешко, понекад је ишао краћим и путевима равничарским. Горе-доле боле ноге. Звери на све стране, осим штапа носио је нож и кубуру. С разбојницима је умео да изађе на крај. На тврдим границама Турцима и Аустријанцима је знао шта треба рећи на њиховим језицима. Парлацао је језиком десетак језика.
Тешко да је могао коња да јаше. Није имао снаге у коленима да му стегне сапи. Лева нога није радила. Чиме је путовао?
Као да је важно да ли је Аца Поповић, језички дриблер прве класе, до СКЦ-а ишао трамвајем или тролом. Нико није забележио да ли је с Голог отока пливао до обале, или неком бродицом, и чиме је од камените обале стигао до Чубуре.
За Вука је важно. Пут Неготина, па Via militaris, па до Дреновца код Врања, па у Пећ, Солун, одатле у Нови Сад. Могу да га замислим на магарцу. Или можда неко укрштено кљусе пошто је сам себи био Санчо Панса, сам је себе пратио, сам је себе служио да би служио свом личном Господару Језику.
На шта је Вук трошио грош, лиру, форинту, крајцару, дукат, сребрњак, бакрењак што је испросио?
Иду Вук и сиви магарац, иду, и иду. Смрт га тражи. Иду жедни, уморни. Иду. Уђе у гостионицу. Ту неки, ови и они. Не знају ко је хроми брка. Хроми наручује чорбу и кајгану на сланини. У земљаној чаши ракију. Згурен је и уморан, самотан. Тако изгледа, али лаже. Слуша, опседнут. Понекад му је кнедла у грлу, закрваве му очи, он свог Господара и мрзи и љуби. Назад не може. Где је почетак? Једе, рукавом брише уста, зна ли он када је почело то лудило речи у њему?
Шта носи у торби? Лебац, сир, лук, просо. Иде около и моли паре за Господара. Њиме тражи за Њега добија. Спава у креветима с бувама, у шталама с мишевима, у пољима с кртицама. Слатко спава. Буди се и магарца дрмуса, ајмо на пут! Пут је дуг и није друг. Примају га као просјака, као лудака, божијег човека. Срамота је не примити ћопавог на конак. А онда се све мења, час касније загледају га ти исти људи отворених уста, у њих уђе страхопоштовање, он је огрнут невидљивим плаштом свога јединога Господара. Воли га и мрзи, предао му се, не зна зашто. Његов је слуга. Срећни слуга. Ко ти може бити бољи Господар од бескраја? Он му мира не да. Ајде на пут!
Носи ли у торби перо и мастило? Где je пазарио артију? Ни данас кад падне ноћ немаш где да је купиш. На ком киоску? Да ли је добро затворио бочицу с мастилом? Само је перо лако наћи, гуске лају, вране се черупају, ћурке лете на све стране. Чије му је перце најмекше писало?
Он слуша. Памти. Износи Милошу свој стартап. Смеју му се, али Господар му помаже да га Милош разуме. Колико ти је дао Спирта? Толико. Ево ти дупло да ми кажеш ко је измислио реч – празно? Ако макнем ”п” добијем супротно! Ахахахахха! Мој Господар је филозоф! Твој Господар се зајебава? Да. Питај га ко је смислио реч ”жубор”! Како то – реч се понаша исто као речица? Ко је смислио и како се прихватила, оца му јебем у дупе? Што ћутиш? Ко је утврдио речи које говорим а нико ме ништа није питао? Те речи што ме величају и убијају и понижавају? Ко би други него мој Господар Језик. Ја сам твој господар! Свима нама има један Господар! И када помремо Он ће остати да живи и плеше, и да прави од људи људе, убице, будале и по неког мудраца. Он нуди, човек бира. Није Он крив што ће тужбалице бити омиљене у сутрашњих Срба, ових данас, наричу, све саме клетве и освете. Кад прочитају ”да сирће најпре изједе буре у којем је” можда ће видети светлост. Неће, Милоше, кад се сви описмене, кад буде више књига но прашине, престаће да читају.
То је било оно слатко време без информација. Памћење је лако, нужно. Органско. Тренутно. Дани су дуги. Вук сабира сећања. Шта се десило са стиховима, речима, пословицама које је заборавио? Да ли су остале у облаку идеја, па их је с ниског неба покупио потоњи песник, путописац, владар, оштрач секира, дунстер, тесар, учитељ? Колико би стало у књигу заборава? Можда нам из те књиге фале тек две три бистре речи које би нас начиниле нешто бољим митохондријама. Можда ништа. Можда је све памтио као што се данас све заборавља, брише, да се ослободи простор за океане несланих вести. Крвоток нам је препуњен лажима с којима изненада умиремо од високог шећера. Господар је, пак, довољно мудар да не буде тужан.
/наставиће се…/
2. епизода
Господар Језик и љубав и Црни Бик
Караџић од караџа, што значи црни бик. Можда црни потомак оног белог бика у ког се претворио Зевс када је завео принћипесу Европу, бацио је на леђа, однео на Крит, утерао у пећину, нагузио је тако да и дан-данас цвили и распада се од гломазног црвен бана. Европа по семитском пореклу значи тамо где залази сунце, тамо где је мрак. Може се рећи да је Зевс пенетрирао у двоструки мрак, и ето гледамо и данас потомство инквизиторског вала и шта је све израсло из назубљених темеља.
Овенчан венцем славе, вољом црног бика, упорношћу црног вука, био је нулта крвна група, ловац и сакупљач. Знамо шта је Црни Бик неуморно и лудачки сакупљао. Знамо и шта је ловио, али то нећу да напишем јер ме асоцира на модерне педерско-феминистичке наслове романа урбаних издавача на миагри.
Гази кроз снег, иде Вук, гази, за њим остаје траг једног стопала и једног кружића. Иде Вук, пева, завија Вук изгубљен у мећави слова.
Шта би Црни Бик видео да устане из гроба у дворишту Саборне цркве? Видео би да је сваки кењкави грађанин постао љутити судија и кадија с преглупом егоистичном идејом да су иронија и сарказам потврда (шатро) памети. Видео би да немају друга посла: не копају, не ору, не сеју, не падају од умора, не жању, не хране стоку сеном, не чупају коров, не сакупљају, не горе на сунцу њиве, не смрзавају се у креветима, не јуре без даха за изгубљеним кравама, већ серу, суде, ругају се овом или оном. Оковани туђим идејама, обрасцима, шаблонима. Видео би да су Срби сами себи постали Турци. Сами себи набијају главе на колац, и укопавају их на оној дорћолској раскрсници, самоотети од Господара, безопасни за све друге осим за себе, заборавили су у јаслама на речи милости, опроштаја или лепоте. Увреда је поен, тројка с пола терена, увек у задњој секунди, сутра све Јово наново. Језик нису само речи. Путују из осећања, из утробе мушке и женске, тамо се рађају давно рођене. Давно и тајно.
Иде Вук, путује, иде, путује. Иде лађом, вуку је коњи када нема ветра, вуче с њима и сиви магарац. Да ли пију рујно вино? Колико је било досадно и напорно то путовање узводно од Будима до Беча, толико је било задовољство враћати се кући брзо, низводно. Шта је радио? Преводио. Присећао се. Чиме је подметао артију? Да ли је било столова на лађи? Или је клечао на бродском патосу? Клечећи редиговао Зидање Скадра. Вукашин и Угљеша су тама, Гојко је онај који даје, он је светлост. Вукашин шаље Десимира (где си мире?) да потражи Стоју и Стојана (оног који стоји право и ону која стоји право, оне који нису без достојанства). Десимир(е) обиђе по свијета и не нађе Стоју и Стојана. Нема их, све саме сисе, главе на доле висе. Вила тражи жртву. Неће она оне две маљаве јетрве лажљиве. Гојковица као најчистија од најчистијег мужа, одабрана је да уђе у вечност зазидана камењем. За вечност треба себе дати. Раде Неимар јој оставља прорезе за очи и груди. Њен син је Јова, а Јова је Сунце. Не може било ко да храни Сунце! Она га свако јутро дочекује, подоји, воли, у сутон гледа како одлази. Том песмом му Господар разгони сумње, сипа му снагу.
Слика Јохана Непомука Хехлеа, Бечки музеј, вуча лађа узводно уз Дунав уз помоћ коња. Коњи (и друге теглеће животиње) су ишли посебним путем који је изграђен баш за њих, за вучу, треплвег. Дуж Дунава је такав пут постојао на врло дугим деоницама, што значи да ово није било решење само за понеки теснац, него редован начин узводне пловидбе пре јачих пароброда. Нису исти коњи ишли од Земуна до Беча него су се као и у поштанским кочијама смењивали по етапама, а где вуча коњима није била могућа користила се метода звана варпинг (warping) у којој је посада мотикама у плићој води одгуривала брод узводно. Користила се и помоћ ветра са јарболима. Због свега тога су таква путовања била мукотрпна и дуготрајна, али и веома скупа.
Црни Вук иде, путује, одлази, враћа се, враћа се, стоји, записује на бродском патосу. Путници и морнари не разумеју. Он писмен па поштован. И добри и рђави су поштовали. Није им чудно понашање хромог брке. А он хоће да унесе ред у језик. Има ли страшнијег посла? Воденим циглама градити кулу ка небесима?
Срећом нема друштвених мрежа да му се десет милиона надзналаца посере у папир. Морнари и путници, поспани и уморни, посматрају лудака чија рука лети, дубоко дише, пребрзо пише нешто што они не разумеју, ни ћ, ни ф, ни ж, ни џ.
Штета је што општа љубав према Ђоковићу није због његове посвећености већ зато што побеђује. Милош би макнуо по, указао да је победа беда. Беда победе. Не знам где. Можда у Јапану би га више волели због посвећености, а мање због бројева и статистике. Црни Бик је посвећен, из слабашног тела избијају гејзири воље.
Лађа споро клизи. Вук на крвавим коленима записује стихове, стотине, хиљаде. Никога не побеђује, чак ни себе. Овисник нема времена. Слуша Господара свога. Господар брине да се не заборави да када се каже Јова мисли се на Сунце. Пиши Црни Биче како је гуслар певао! Пишем, Господару.
3. епизода
Црни Вук и Силуета
Вук дечак осећа трнце у ногама, не може да потрчи са осталом децом. Улази у цркву. Разгледа иконостас. Чита хагиографије. Чуди се и диви свету чије размере не може да сагледа. Чуди се речима што сликају животе оних који су се посветили. Дозива га Хад. Дечак је решен да не умре млад. Бановић Страхиња је отишао сам пред сто хиљада непријатеља по своју част. Његов тата Стева види да није од снаге, деца му помрла, жива су кљакава. Жао му га, шаље га у школу. Дечак чује речи, лете брзе као ластавице, види их као што је Никола видео полупроводнике. Речи га боду као пчеле, маше рукама, ногом, изуједано му лице, и шаке. Буди се у меду.
На будућност не мисли, не дуже од три бангава корака. Не зна како и чиме да попуни дан. Кад год реши да угуши опседнутост језиком удари га у груди одвратна празнина. Онда моли, дозива опседнутост натраг у лигаменте. Она га покреће, гура. Јашући магарца необележеним путевима слуша говор птица, преврће слова. Има идеју како би свака Реч требало да има извод из матичне књиге рођених: време рођења, име родитеља. Машта о библиотеци тих извода. Лакше му је да замисли како је настала, како ју је неко први пут изговорио. Теже му је да разуме како се реч примила, раширила. Ко је коме и зашто рекао – мук? Када? Шта је у хороскопу? Мук нису три слова, мук је пространство, времепростор. Колико је дуго та тишина путовала до речника? Век? Два? Три? Пет?
Ноћива крај шуме, наложио је ватру, набрао лисичарке. Подочњаци су му црни и дубоки, пати од инсомније. Мисли му јуре. Луди. Разговара с речима као да су пси или жабе, грди их, тепа им, тамани штулом, псује, милује. И те ноћи опет је решен да напусти то неухватљиво Биће, доста му је свега! Магарац је заспао. Само он, себи несносан, буљи у свемир. Нешто му се ближи, долази из мрака. То је Силуета већа пет пута од највећег медведа. Да ли је смрт или Господар? Провидна је, и пуна је звезда. Та Силуета у коју је он сместио свој живот цео.
Кад год Црни Бик мисли о томе како је сувишан на овом свету, како никоме није потребан, Силуета се појави у њему или пред њим.
Сад глумиш медведицу? – пита је тако, тихо и мирно, мада зна да није ни мушког, ни средњег, ни женског рода. Могао би бити величанствени Он, или моћно То, или бескрајна Та. Силуета пиљи у ватру, а ватра се ускопистила као да је велико буре воде над њом. Направила си од мене избезумљеног роба! Сакатог! Немам никога, немам ништа! Заборавио сам куда идем! Торбак ми је пун биљежака. Коме то треба? Ником! Нећу!
Силуета му се приближи, надвије над њим, загрли ситног Вука десном руком, спадне му фес, силуета га олиже језиком по глави. Вук се смеје, шума одзвања, магарац се трза, шума јечи, са зелених листова храста цеде се речи, падају Вуку на сумњичаво лице, нежне као роса.
се данас једва и спомиње у школама, а његова дела још мање, упркос томе што је аутор преко 40 позоришних дела и оснивач је позоришног живота у Србији и Војводини. Прошао је и кроз сукобе са хајдуцима на путу за Трст, затим је, након што је напустио каријеру учитеља, ступио на брод као писар. Посетио је Мореју, Архипелаг, Малу Азију, Цариград, Крим, био је и у Солуну и на афричкој обали, где је гледао хватање крокодила по Нилу, а у повратку ка Трсту његов је брод имао битку с турским морским разбојницима. По повратку у Земун био осумњичен је да је (додуше по његовим непотврђеним тврдњама) у револуционарној вези с Доситијем из Београда и Наполеоном Великим, те је пола године био у истражном затвору, где је урадио, очекивано, и сам превод Дефоевог „Робинсона“. Јоаким је за разлику од Вука био прави авантуриста. У јесен 1810. године у Сентандреји се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био срећан. Исте године је објавио свој роман „Алексис и Надина“, а такође и моралну приповетку „Робинсон млађи“. Ипак, Вук је 1828. био код Вујића у гостима у Сентандреји, да га је Вујић позвао из Будима, и да се из њихових писама заједничким познаницима види да су се међусобно поздрављали. То значи: нису били пријатељи у дубљем смислу, али јесу одржавали неку врсту личног канала, бар повремено. Али пошто однос ова два књижевника није тема овог текста, оставићемо замимљивости везане за њигово познанство за неку другу прилику.
4. епизода
Последња реч и За и против Црног Бика
Полемика је започета још за његових путовања на сивом магарцу. Многи се родише, полемисаше, помреше. Најстарија наша жива полемика, Вукова сенка се протегла на двеста и кусур година. Уз њега је стао Његош, разумео је нешто. Мада се и он чудио Вуку, како ће с тим изаћи на крај, па то је као да хоћеш да жонглираш Уном, Неретвом. Миљацком и Нишавом! И Вук је одмах разумео важност и вредност Његошевих стихова, осетио је скривену бол камена. Ортаци.
Горски вијенац је једино дело српске књижевности које је заузело култни статус. Стекли су га још многи писци и песници, али не и њихово дело. Горски вијенац стоји одмах уз епски венац. Вук и Петар су направили везу између средњег века и вечности (ако пет шест седам осам векова нагурамо под ту магловиту временску линију). Уколико замислимо да ће свет, ипак постојати за триста година, и да ће овај језик још постојати, и да неће бити измењен до непрепознавања, када овај данашњи дигитални свет буде тек ехо примитивне заједнице налик бесном чопору уплашених керова, верујем да ће епски венац бити чист извор на који ће се далеки потомци враћати да би кроз десетерац разумели сопство. Изван било каквог политичког контекста којим су савременици ослепљени, а да нису из тога попут чика Вишњића никакву добробит за друштво и човека изнедрили.
Четрдесет година након Косовског боја, младићи нађу у леденом кладенцу живу главу кнеза Лазара. Препознају га, изваде. Глава се откотрља у потрази за телом својим, иде кроз шибље, низ ливаде, уз брда, иде као лопта, тражи своје тело да једно у другом пронађу мир. Та кратка песма, Обретеније главе кнеза Лазара, можда је најтачније певање о трајној судбини једног народа. Та глава се још увек котрља тамо-вамо земљом чије границе никада нису биле јасно оцртане. Као да се сви тумбамо у тој лудој главуџи, шутира је пролазник, а шутирамо је и ми изнутра. Нема везе, нек се котрља. Усуд је у потрази за целином. Целином? То је добро, потрага је жубор. Стајаћа вода се усмрди.
Верник би рекао да му је Бог пребио ноге да би се језику посветио. Један слеп, један хром, један меланхоличан и туберкулозан. Филип, Вук и Петар, без намере, знајући да крпеж и трпеж по свијета држе, надвисују све потоње писце и песнике. Опака дружина. Ако нас сутра збрише атомски торнадо, могу да замислим младу Гојковицу како и даље дочекује, храни и прати сјајну звезду на починак.
Сећа се Вук да ће и на крају бити Реч. Када сви ми, саздани од тридесет слова, једном будемо давно мртви, као они људи што су смешно ходали и застајали у неком старом немом филму, остаће тада на пустим Теразијама, на крају, једна једина, последња реч. Која реч?
5 епизода
Клавир и пароброд и молим?
Мој комшија, онизак и дебељушкаст, учитељ у основној школи, одрастао на кики бомбонама, и даље их жваће, једном ми рече: Вук је осиромашио српски језик! Ма шта ми рече? Унијата, мрзи ме да ти објашњавам, незналицо! Добро, дај један кики. Немам више. Шта имаш? Имам лизалицу, оћеш? Нећу! Ајде, узми, сиши! Учитељу, бре, па то не би пас с маслом… Шта ми рече? Јужна Морава узводно тече!
Бити посвећен – замисли овај свет у ком је сваки појединац апсолутно посвећен! Нечем што не убија. Ала би то био свет! Без сивих кадија и тмурних судија. Као Хосе Аркадио Буендија, даноноћно је правио златне рибице у време епидемије несанице, када су открили неограничене могућности заборава. Прво забораве како се шта зове, кад напишу цедуљице и залепе на предмете, забораве чему предмети служи. Црни Биче на сивом магарцу ниси могао ни да замислиш такву клопку.
Или, рецимо, знају људи шта хоће да кажу, али излазе неке сасвим друге речи, постану својевољне. Аутономне. Праве лом! Човек има чисту мисао, али изговара рендом речи, неповезане, без везе. Појави се и једна реч која заустави све друге речи. У грлу се заглаве, човек се гуши! Све саме глупости од расутог меса смисла. Ала би то био свет!
За то време Вучина се и даље шуња кроз мракове и векове, иде вамо тамо онамо. Хад га опомиње да се сети Прометеја и Сизифа! Шишти из кртичњака о казнама које их и дан данас сатиру! Трчи Вук на штули! Бежи на тананим рецепторима! Нема компас, нема мапу! Има Сунце, Даницу и маховину! Церека се у кочијама, нема дуван, пуши конопљу. Кад не стигне до вароши спава у дивљини, окружен бесним лисицама, недалеко од медведа и шакала. Право је чудо да га многе ноћи дивље свиње нису изјеле. Није имао кики, жвакао је коприву, жарио језичину.
Касније је у Бечу први пут видео чембало. Укопао се слушајући страаашну мелодију. Већ је био стар и забораван, стално се изнова чудио чембалу као да га сваки пут види први пут. Тако је видео први пут и оно о чему се већ дуго причало – има нешто што само иде, зове се пароброд. Платио је скупу карту за прву вожњу, три дана брже до Пеште! Најео се дима.
Кад није било пароброда путовао је поштанском кочијом, стешњен између путника, пакета и писама. Чекајући данима на било који превоз читао је Песнику Смрт мајке Југовића. Можда му је био танак топао глас, или сасвим другачији од његове сад већ старе појаве – младалачки влажан, бистар, дубок. Можда је с лакоћом преводио на немачки. Можда је Песник плакао слушајући разговор два гаврана. Седели крај чембала, разговарали речима о речима, као што мозак мисли о мозгу. Младић свира. Они слушају. Младић чита ноте. Вук их загледа. Фантазира! Акценти! Могу ли да уђу у нотни систем? Смеје се, кикоће. Држава пропише закон да је забрањено разговарати без нотног тј. акцентног система. Све што хоћеш да изговориш прво мора да распишеш! Нема више којешта да се лупета! Ко буде ухваћен да траћи унце речи иде у апс! Свашта! Тад чембало нагло стаде. Мук. Лупам глупости, оте се наглас Црном Бику. Битте, пита Гете.
Иде синоћ Вук на сивом магарцу Тргом Републике, слуша, јаше, слуша, чуди се како су речи постале јефтине, џаба, порнографологија судија и кадија. Он је на пут кренуо када је због једне једине речи глава летела у блато. Скупоцене. Сабира два и два, презирао је Милошеву самовољу, а мисли о томе како би диктатура била баш корисна за језик, или некаква војна хунта која би дигла опет вредност речима, бонус је и нужна метафора. Тако ће и бити. Романтика. Млохаво ће опет бити чврсто.
