Komedija „Svadba“ uradila ono što smo dugo mislili da je nemoguće – ujedinila Hrvate i Srbe
Ponekad zaboravimo da je film i biznis. Regionalni bioskopski lanac CineStar Cinemas, deo Blitz Grupe, objavio je dosadašnje rezultate gledanosti filma „Svadba“ Igora Šeregija i oni su, bez ikakvog preterivanja, impresivni. Kako se navodi u zvaničnom saopštenju CineStara, reč je o najboljem rezultatu koji je jedan bioskopski prikazivač ikada ostvario u regionu u tako kratkom vremenskom periodu– kako po broju prodatih ulaznica, tako i po ukupnom prihodu i prosečnoj ceni karte. Od zagrebačke premijere 20. januara do 1. februara 2026. godine, dakle za manje od dve nedelje, prodato je čak 378.007ulaznica, uključujući i pretprodaju, uz prihod od 2.740.374 evra. Nešto je očigledno „kliknulo“ i publika je pohrlila u bioskope, što je dovelo do regionalnog fenomena: u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini (gde je film već tokom prvog vikenda pogledalo gotovo 50.000 gledalaca), ali i u Srbiji, interesovanje je višestruko nadmašilo očekivanja.
Tokom samo prva četiri dana prikazivanja u Srbiji (od četvrtka do nedelje),„Svadbu“ je pogledalo 130.000 gledalaca. To je brojka koju većina filmova ne uspe da dostigne ni tokom čitave bioskopske distribucije, dok za naslov koji se nalazi tek na početku prikazivanja predstavlja pravi presedan. Poređenja radi, najgledaniji srpski film tokom 2025. godine, omladinsku komediju „Hajduk u Beogradu“ Milana Todorovića, za 12 nedelja prikazivanja pogledalo je oko 170.000 gledalaca, dok je „Povratak Žikine dinastije“ za 9 nedelja pogledalo oko 130.000. I to su izuzetni rezultati, posebno kada je u pitanju „Hajduk“, s tim da je već sada jasno da će „Svadba“ nadmašiti ove uspehe. Zbog ogromnog interesovanja, očekuje se da će ovo ostvarenje u narednim nedeljama oboriti sve dosadašnje regionalne rekorde gledanosti.
Za Šeregija je ovo tek drugi dugometražni igrani film, ali već drugi kino-hit. Reditelj je debitovao retro-komedijom „ZG80“, koja je sa 65.685 gledalaca bila najgledaniji hrvatski film 2016. godine (poređenja radi, drugoplasirani je bio „Ustav Republike Hrvatske“ Rajka Grlića, sa 32.021 gledaocem). I dok je „ZG80“ ostao snažno upisan kao domaći hit, uspeh „Svadbe“ ne samo da je u Hrvatskoj znatno nadmašio prethodni film, već se bez zadrške prelio i na čitav region.
A o čemu je reč? „Svadba“ je hrvatska dugometražna komedija nastala u koprodukciji sa Srbijom, uz podršku HAVC-a (ali bez učešća FCS-a). Film prati dve imućne porodice – jednu iz Beograda (Lončariće) i drugu iz Zagreba (Dimitrijeviće) – čija se deca zaljubljuju daleko od kuće, u Londonu, u kome studiraju. Ana Lončarić (Nika Grbelja – hrvatski odgovor na Rozamund Pajk) i Nebojša (Marko Grabež) se vole, bez obzira što je ona Hrvatica a on Srbin. Neplanirana trudnoća ubrzava upoznavanje roditelja, a tajna svadba, koja mora da ostane strogo čuvana tajna (bar je takav prvobitni plan), postaje okidač za lavinu komičnih, ali i sve napetijih situacija koje vrlo brzo izmiču kontroli.
Zavađene očeve tumače Rene Bitorajac (sa kojim je Šeregi sarađivao i na „ZG80“) iDragan Bjelogrlić, dok ostatak glumačke ekipe okuplja neka od najprepoznatljivijih imena srpskog i hrvatskog glumišta: Vesna Trivalić, Jelisaveta Seka Sablić, Snježana Sinovčić Šiškov, Linda Begonja, Anđelka Stević Žugić (nekada Prpić), Rok Sikavica, Nika Grbelj, Marko Grabež, Srđan Žika Todorović, Dejan Aćimović, Denis Murić, Marko Miljkovići Nevena Nerandžić.
Autorski tim, pored reditelja i scenariste Šeregija, čine direktor fotografije Tomislav Sutlar, montažerka Lea Mileta, scenografkinja Jana Piacun, kostimografkinja Paula Čule, dizajner zvuka Ivan Zelić i maskerka Snježana Gorup. Film je nastao u produkciji Eclectice, u saradnji sa srpskom kućom Viktorija Film, a producenti su Ivan Kelavai Marko Jocić, koji u filmu tumači i epizodnu ulogu. Jocić je, uz Šeregija i Marka Backović, jedan od trojice scenarista filma.
Ako je suditi po startu, „Svadba“nije samo veliki bioskopski hit, već i jedan od onih retkih filmova koji su izuzetne rezultate postigli istovremeno na čak tri tržišta, potvrdivši se kao prvoklasni regionalni hit i popkulturni fenomen.
No, sve to na stranu… Kakav je film?
Anđelo Jurkas je „Svadbu“ nazvao „Žikinom dinastijom za novo stoljeće“, i poentirao. Ono što je ekipa „Povratka Žikine dinastije“ pokušala koji mesec ranije, Šeregi je dostigao zato što je u rukama imao scenario koji je napisan sa jasnom svešću šta je tu glavna namera. Odluka je jasna: snimamo hit, populističku zabavu za što šire mase. To je legitimno, mada teško može da rezultira visokom umetničkom vrednošću. Koristeći se oprobanim receptom srpskih komedija iz osamdesetih, „Svadba“ se trudi da udovolji i u tome uspeva, a sve ostalo je manje važno – ili čak nevažno.
Šeregi nikada nije bio autor koji se oslanja na suptilnost, što je postalo jasno još u „ZG80“, filmu koji je glavnu energiju crpeo iz karikature, stereotipa i grubosti (pa i – prostakluka). Svadba je, u tom smislu, pitomiji i znatno zauzdaniji film, ali ne i suštinski drugačiji. Reč je o „komediji za široke narodne mase“ koja se i ne trudi da sakrije svoje mehanizme – i koja, da se ne zavaravamo, funkcioniše upravo zato što igra na proverene, često već potrošene i izlizane šablone.
Film obiluje stereotipima – nacionalnim, porodičnim, rodnim – ali ih ne koristi da bi ih preispitao ili problematizovao, već pre svega da bi ih eksploatisao kao brz i siguran izvor humora, doduše bez previše cinizma i neumerenosti. To nije nužno mana u okviru žanra, mada jeste ograničenje koje „Svadbu“ čvrsto smešta u zonu jednokratne zabave, bez ikakve ambicije da preraste sopstveni okvir. Vidljiv je trud autora da članovi zaraćenih porodica ostanu simpatični i dopadljivi, jer je to ključno za ovakvu vrstu sadržaja – publika mora imati „svoje“ likove za koje navija. Taj balans je uglavnom postignut, ali po cenu konflikta koji nikada zaista ne zapreti da izađe iz bezbedne zone.
Najviše života filmu daju Bitorajac i Bjelogrlić, koji kao zavađeni očevi uspevaju da svojim iskustvom i glumačkom rutinom iznesu likove iznad puke skice. Njihov sukob je predvidljiv, ali dovoljno precizno odigran da deluje uverljivo, čak i kada scenario klizi u farsičnost. Najveće iznenađenje filma je, međutim, Anđelka Stević Žugić, koja ostvaruje ubedljivo najbolju ulogu u „Svadbi“. Za razliku od većine kolega, ona je očigledno svesna prirode filma u kojem igra i uspeva da pronađe tačan balans između komedije i drame, bez prenaglašavanja i bez bežanja u karikaturu. Treba dodati da ovakav utisak nije izuzetak, već kontinuitet njenog glumačkog rada. U pitanju je kvalitetna i pojavna glumica koja se, a posebno u ansambl-projektima, jasno izdvaja preciznošću interpretacije – kao što je slučaj i u hit seriji „Radio Mileva“, koja je nedavno izazvala bes vladajuće stranke, i u kojoj učestvuje kvalitetna i iskusna glumačka ekipa predvođena Olgom Odanović. Anđelka SŽ poseduje doslednu glumačku kontrolu i inteligenciju, sve to bez potrebe za isticanjem ili efektnim prenaglašavanjem. Njena igra deluje promišljeno i kontrolisano, što je u ovakvom tipu produkcije retkost, a samim tim i dodatno upadljivo.
Ostatak glumačke ekipe funkcioniše uglavnom na auto-pilotu, u prepoznatljivim registrima koje publika već dobro poznaje i očekuje. U tom smislu, srpski deo ekipe deluje efektnije i uigranije, dok su sporedni likovi često svedeni na puku funkciju u zapletu. Posebno su karikirani likovi sveštenika koje tumače Todorović i Aćimović, što je možda i namerna provokacija, ali ostaje na nivou skice bez ikakve dodatne slojevitosti.
Strukturno, film je neujednačen. Prva polovina teče glatko, ritam je na mestu, šale uglavnom funkcionišu, a postavka obećava. Međutim, u drugoj polovini priča implodira, linije radnje se sudaraju bez jasne kontrole, a finale se pretvara u popriličnu papazjaniju u kojoj je važnije da se sve završi nego da se završi smisleno. Čitava jedna narativna nit, sa Nevenom Nerandžić u ulozi Jelene, Nebojšine bivše, ubačena je da bi se doguralo do željene minutaže od bezmalo 100 minuta, mada suštinski ništa ne donosi priči.
Komedija nije nimalo lak žanr, iako je mnogi uporno potcenjuju. Zasmejati nekoga predstavlja ozbiljan izazov i često nezahvalan posao: humor je često neuhvatljiv, podložan ukusu, vremenu i kontekstu, i zahteva preciznost, meru i zanatsko znanje. Srpske komedije sedamdesetih i osamdesetih godina, poput Vukobratovićevog „Nije lako sa muškarcima“ ili Jelićevog serijala „…na određeno vreme“, umele su da spoje kvalitet izrade i komercijalni efekat. Ipak, mnogo češće se posezalo za grubim humorom, obiljem golotinje i sveopštim neukusom, uz rezultate koji su varirali — kako finansijski, tako i estetski. Autori Svadbe „uspeli“ su da pronađu zlatnu sredinu i, slikovito rečeno, sednu na obe stolice. Njihov film je istovremeno kontrolisan i razuzdan, uprizoren i raspojasan, sve po potrebi, ali uvek sa jasnom merom i kalkulantskim osećajem za granicu, i tek povremenim iskoracima u ekstremnije vidove humora. Očigledna je namera da se napravi delo koje može da gleda čitava porodica, bez neprijatnosti i prečeste potrebe da se najmlađima povremeno prekrivaju oči. Ta odluka nije samo izraz mere, već i promišljene autorske strategije — i, kako se ispostavlja, ključni adut filma, koji na taj način uspeva da dopre do što šire publike. Ovaj poduhvat u celini gledano svakako nije posebno dobar film, što ne menja fakat da je to upravo onakav film koji odgovara ukusu publike – to je pre svega komercijalni produkt upakovan po meri i sa merom, napravljen tako da zadovolji prosečan ukus – što je svakako legitimno – mada istovremeno i veoma ograničavajuće. No, jedno je neosporno: hit imamo, i to, da budemo tačniji, hitčinu – film koji je objedinio (za sada) tri tržišta i ekspresno postao jugo-hit iako Jugoslavije već odavno nema.
Treba pohvaliti nastojanje produkcije da film deluje „bogato“ – u meri u kojoj su to dozvoljavali uslovi i budžet – ali to ne može sakriti činjenicu da je „Svadba“ u krajnjem zbiru prilično prosečan film: gledljiv (ako volite tu vrstu sadržaja) i funkcionalan, ali istovremeno veoma zaboravljiv i krajnje predvidljiv. Bez veće finese, bez autorskog rizika i istinske ambicije. Ipak, imajući u vidu odličnu prođu u bioskopima, jasno je da publici regionalnog tržišta u ovom trenutku više od toga nije ni bilo potrebno. Film ispunjava svoju svrhu – da zabavi i odmah zatim ispari iz sećanja – a to je, po svemu sudeći, bio i glavni, možda i jedini cilj. Nastavak je neminovnost, i već je u pripremi… A da li će, i u kojoj meri, Svadba nadahnuti nastanak sličnih projekata – ostaje da se vidi. Tržište očigledno postoji i treba to iskoristiti… što pre!
Za Mitoman Đorđe Bajić
Koga zanimaju ostali tekstovi o ovom filmu može ih pogdledati ovde