Fenomen srpskog “nastavka nasleđa”: Slučaj Povratka Žikine dinastije i Munja O5

O traumatičnim iskustvima je teško progovoriti, jer susret s traumatičnim događajem je rušenje ranije poimanog doživljaja sveta i početak besmisla. Srpski narod i filmski esnaf je u istom maniru zaćutao nakon premijere poslednjeg nastavka Žikine dinastije; ćutnja koja je znakovito ličila na traumu. Međutim, ne radi se o odsustvu reči da se pojava opiše, ni o traumi. Reči je previše da je teško početi. Evo jednog pokušaja da se pojava locira unutar kinematografije.

* * *

Povratak Supermena (2006) Brajana Singera je pre dvadeset godina započeo tendenciju koja će tek kasnije postati trend, a to je takozvani “legacy sequel”, tj. nastavak nasleđa koji se nadovezuje, ne na poslednji film u nekoj franšizi, nego na najznačajniji film jedne franšize. Ova Singerova želja da izbiše nastavke koji mu se ne dopadaju kako bi svoj film vezao samo za filmove Ričarda Donera, iako u osnovi ima težnju da stvari “ispravlja” tamo gde su zastranile, suštinski je težnja reditelja koji je autorski orijentisan, i koji superherojski film režira sa dozom zazora i otklona, da vrati voz u kolosek nečega njemu prihvatljivog i sebe stavi u isti red veličina sa onim delatnicima iz žanra koje poštuje.

Deset godina kasnije, legacy remake i sequel nije više sredstvo falsifikovanja hronologije radi izdizanja žanra, nego je to, naprotiv, jedan gikovski potez snimanja nastavka na originalni film koji ujedno figurira i kao rimejk legendarnog filma u kojem stari likovi simbolički predaju štafetu novoj generaciji. Dakle, i remake i sequel kao vrhunski vid posvete i odaje poštovanja filmovima koji su formirali nove autore, zbog čega ti filmovi neretko dele isti naziv sa svojim originalima (“isto kao i ranije, samo za novu generaciju”).

Ono šta je svima zajedničko je da u osnovi postoji barem jedan film koji svi: od gikova do snobova; smatraju vrednim poštovanja i prezerviranja, koji je nesumnjivo uticao na dalje tokove kinematografije, pa i društva, i koji ima neku neuhvatljivu vrednost po sebi, koja opravdava lov na taj neuhvatljivi element, zbog čega uostalom i publika odlazi da gleda te filmove. U komercijalnom svetu koji se uvrće u samog sebe kao orobor, ovo je poslednja margina slobode, dok u slučaju Toda Filipsa koji radi legacy spin-off, to je margina slobode za umetnički manifest.

Srpski legacy sequel – orobora treba zamisliti srećnog kako sam sebi skače u dupe

Od ovog manifesta u Srbiji imamo samo “mani FEST” kao vid sistemskog zanemarivanja sopstvene kulture što je doživelo svoj vrhunac prošle godine, kada se nemar ukrstio sa odsustvom interesa vladajuće oligarhije. U delatnosti u kojoj je odavno prihvaćeno da se od nje ne živi, i u zemlji gde niko u suštini i ne gleda domaću produkciju, potrebni su novi načini kako ponovo napuniti bioskopske sale, a posredno i sopstvena creva, pa smo otuda dobili i obistinjenje rečenice iz mim formata: imamo orobora kod kuće. Samo kod našeg orobora, ako mu glava nije u dupetu, odakle može dobro da ispita stanje svojih creva, ostatak vremena skače sam sebi u stomak kalkulacijama kako da popuni sve egzistencijalne praznine: od praznog novčanika i bioskopa, praznih creva, pa što da ne, i prazne duše.

Tako u srpskoj kinematografiji dobijamo legacy nastavke, koji su ujedno i rimejkovi, kao pokušaj premošćivanja ove endemske praznine: prvo sa Munjama! O5 (2023), i sada sa Povratkom Žikine dinastije. Kod nas legacy sequel i/ili spin-off/remake rade ljudi koji su na neki način uključeni u izvorni film koji se koristi kao kulturna hipoteka za novu filmsku poteru, za razliku od zapada gde je to ili postupak reinterpretacije baštine ili ultimativni “nerdgasam” društva koje u poznom kapitalizmu može samo da referiše na svoju prošlost jer budućnosti nema. Samo, iako se radi o dva preduzeća — jednom, srpskom, stečajnom, i drugom američkom, koje je izašlo na berzu i odgovorno je prema akcionarima —  najzanimljivije je što u svemu ovome srpski rimejk, sticajem okolnosti, ima jedan kvalitet koji američki nema. (*na kraju ovoga neki među vama će reći: hvala Bogu pa ga nema*)

Nastavak nasleđa je krajnja metastaza bolesti gde kulturni proizvod više ne komunicira sa društvom: globalni kapital u formi proizvoda je apstrahovana forma koja izgubljeni mit prodaje celom svetu. Izvorni film Noć veštica Džona Karpentera, kao uostalom čitav žanr slešera, svedoči o specifično američkom tipu paranoje svog vremena, predstavljajući pojave sa margine: ono skriveno biva viđeno. Noć veštica Dejvida Gordona Grina je trivia kviz za filmske štrebere u celom svetu.

Mi nemamo štrebere srpskog filma, već štrebere koji se ironično odnose prema srpskom filmu i autore koji se ironično odnose prema lokalnoj sredini koja njihove filmove izbegava. U tom pogledu mi imamo legacy nastavke ne kao izlive fantoma u mozak ili kao reinterpretaciju popkulturnih artefakata, već kao pokušaje autora i/ili njihove porodice i bliskih saradnika, koji s jedne strane pokušavaju da popune onu, ranije pomenutu endemsku prazninu, ali koji time implicitno beleže nešto o ovom, inherentno ironijskom, odnosu autora i publike, pa se samim tim svedoči i o promenama u društvu (bilo da je to intendirano ili implicitno).

Munje! O5 – Dijalektika građanske i estradne Srbije

Iako je Srđan Anđelić, scenarista Munja, bio ubeđen da scenarijem za drugi deo čini nešto neobično, time što film doslovno ponavlja prvi deo u kojem se ne događa apsolutno ništa, Anđelićev i Andrićev nastavak, se zapravo dobro uklapa u trend legacy nastavaka/rimejka. Samo, za razliku od zapadnih rimejkova/nastavaka, Munje O5 je pre pokazao da je kulturni kapital izvornih Munja precenjen, tj. da sećanje gledalaca na Munje! i kvalitete tog filma nije u saglasju sa onim kakav je taj film u svojoj srži, jer u biti, ti filmovi su po mnogo čemu bliski. Međutim, upravo je ovo nesuglasje iz nehata zapravo nadogradio tezu izvornih Munja.

Prve Munje, kao film koji se, posle deset godina, nadovezuje na talas gradskih rokenrol komedija (Kako je propao RnR, Mi nismo anđeli itd.), se u velikoj meri temelji na fetišu građanske inteligencije da su svi viđeniji predstavnici estradne scene, u stvari samo neostvareni rokeri i pankeri koji nisu bili dovoljno kul da bi u bašti SKC-a sedeli sa Milanom Mladenovićem, Vladom Divljanom i Zoranom Kostićem – Canetom. Ovo se ogleda u odnosu Gojka Sise sa junacima Maretom i Popom, koji su u detinjstvu maltretirali Gojka, da bi u vremenu tranzicije oni bili društveni gubitnici kojima treba Gojkova pomoć i koji svoju novostečenu moć zloupotrebljava.

Dvadeset godina kasnije, u Munjama O5, Mare i Pop saznaju da je njihova pesma, koju im je Gojko otuđio u prvom delu, sada semplovana u najnovijem estradnom hip-hop hitu mlade zvezde Mile Sile, koja nastupa ispred diskografske kuće koja podseća na IDJ produkciju. U težnji junaka da povrate svoju pesmu i odu na matursko veče koje organizuje Gojko, zaplet Munja O5 vodi nas do Beča gde emaniraju dve jasne poruke: građanska inteligencija B92 profila je nukleus čitavog društva koji razni akteri eksploatišu, potom ukaljaju ugradnjom u estradu, a onda je dubinski potiskuju, i ono najbitnije; građanska B92 inteligencija je sputana i ograničena od strane estrade dokle god su u Srbiji, ali sve u njihovim životima procveta i nastaje harmonično jedinstvo onog trenutka kada se nogom stupi na polje srednje Evrope.

Blizu kraja, kada je Pop najbliži ostvarenju svoje namere da povrati pesmu i sabotira nastup Mile Sile, on joj se pridružuje u nastupu jer shvata da su oni suštinski jedno te isto, i ne samo to: sve njegove ideje, i sve čemu je stremio i čemu se nadao, zapravo živi u današnjem vremenu kroz svoju antinomičnu, i vrednosnu dijametralnu suprotnost. Građanska andergraund priča živi je armatura u temelju estradnog hita.

U čitavom, donekle i pretencioznom, ali mnogo više patetičnom nastojanju da se potcrtaju slike sistemskog zanemarivanja urbanih vrednosti u Srbiji, u svojoj nespretnoj iskrenosti Munje O5, iako tehnički i fabularno užasan film, zapravo komuniciraju jednu dubinski potisnutu istinu sadašnjeg trenutka: sve nade i ideali građanske Srbije danas žive kroz SNS koji ih u isto vreme i suzbija, ali iz njih crpi i vitalnost sopstvene egzistencije.

Poredak simulakruma “nastavka nasleđa”

Tako gledano, umesto jedne ljubavne posvete koja se vrši kroz globalni kulturni proizvod, srpski nastavci, koji su ujedno i rimejkovi, neretko u sebi imaju dozu agonizma i trenja koje je u osnovi srpskog društva.

Kako smo ranije rekli, u osnovi svih pokušaja spin-off priča, rimejka i/ili nastavka, se zapravo uvek nalazi onaj jedan film koji je u biti ipak valjao. “Ona prva ljubav, onaj prvi pređen most.” Sa Povratkom Žikine dinastije, ovaj princip doživljava svoje krajnje izobličenje.

Ranim instancama ovakvih nastavaka kod nas možemo smatrati recimo A2 (2005), koji je spin-off priča unutar univerzuma na osnovu ideje Srđana Dragojevića, koja je adaptirana za doba sredine dvehiljaditih; ili na primer Belu lađu (2006), kao Pavićevu spin-off seriju čuvenog serijala Tesne kože, koji je ujedno i deo proširenog Pavićevog univerzuma sa Porodičnim blagom (1998) zbog prisustva Tike Špica, ali i drugih likova.

Kako god posmatrali oba primera, iako teško da se neko seća A2 u pozitivnom svetlu, dve stvari su nesporne: oba primera imaju svoj “lore” i identitet na osnovu kog i dalje imaju zaseban život u gledalačkim navikama naroda, i mnogo bitnije, u oba primera je zapravo postojao onaj dobar film na početku svega. Međutim, kao u Bodrijarovom poretku simulakruma, ako je znak prvobitno predstavljao reprezentaciju realnosti (izvornog dobrog filma), posle Povratka Žikine dinastije dolazimo do slučaja gde realnosti koju znak predstavlja nikada nije ni bilo.

Libidalna ekonomija Ludih godina

Mnogi su Žikinu dinastiju, tj. serijal Lude godine Zorana Čalića, opisali kao “legendaran”, kao kakav monolitni klasik srpske kinematografije, ali to je daleko od istine na više nivoa. Da bismo uopšte govorili o nečemu kao legendi, moramo pričati o zaboravljenoj pojavi o kojoj se pripoveda kao vid kulture sećanja. Žikina dinastija je serijal koji nas suštinski nikada nije napustio. Sami autori i članovi postave su nas napustili, ali svakog praznika, oni su tu, na malim ekranima. Kažem na “malim” ekranima, ne zato što je to ustaljeni naziv za televiziju, već zato što to zaista najčešće jesu mali ekrani: od onih najmanjih televizora u autobusima kojima se putuje na letovanja (čitaj: za Boku Kotorsku) ili zimovanja (Zlatibore, pitaj Taru), pa do onih malo većih televizora sa katodnim cevima. Retko ćete sretati ljude koji insistiraju da na svojim 4K televizorima i 5.1 zvučnim sistemima gledaju svaki piksel trojanskog konja iz Suludih godina u standardnoj definiciji, razvučenoj na televizoru koji tu, inače ružnu sliku, ruži van granica prihvatljivog.

Žikina dinastija je niz skečeva vezanih oko jednog problema, koje u jednom trenutku preseče špica koja nas vodi na reklame da bi ubrzo krenuo nastavak. Bilo da je to problem abortusa i zabranjene ljubavi u prvom i drugom delu, do pitanja toga ko će da čuva Mišu, čiji će se ukus afirmisati kroz opremu stana, do problema reprodukovanja same dinastije… problem je skoro pa nebitan i u tome je lepota serijala. To su filmovi koji mogu da se gledaju selektivno, dok je s druge strane televizor sve vreme na jednom kanalu. Članovi domaćinstva mogu spontano da se pridružuju i odlaze u svakom trenutku, dok televizije beleže udeo gledanosti i niko nije oštećen. Sami gledaoci su promenljive, dinamične, pažnje, jer suštinski imaju proizvod koji se najbolje razume i doživljava atomizovano, pre nego u celosti.

To je stanje talačke situacije u kojoj nema “opt-out” opcije napuštanja autobusa ili porodičnog ručka, jedino je moguće privremeno izopštavanje, ali postoji deo svesti koji zna da tamo negde, prija Jelena i dalje viče kako “ne može da uđe”. Televizor emituje sadržaj sve vreme za pogled kolektivnog nesvesnog, dok se pojedinačni članovi porodice pridružuju ili udaljavaju po potrebi.

U slučaju Žikine dinastije televizor radi za pogled kolektivne svesti na više nivoa. Sukobi koji definišu serijal nemaju nužno veze sa fabularnim problemima konkretnih filmova, koliko sa osnovnim vrednosnim sukobom građanskog i ruralnog. Ovaj sukob nije bio naročito nov ni originalan, a u pogledu prikaza tog sukoba unutar društva u popularnom serijalu je svakako najbolje ovekovečio Siniša Pavić. Međutim, ono što Žikinu dinastiju izdvaja je da u sukob dva principa, jedan princip ne poništava drugi na način da to proizvodi u frustraciju, nego naprotiv, sukob ova dva principa funkcioniše na principu “represivne desubliminacije”.

U serijalu koji počinje od problema ograničavanja libidalne želje, i koji je u svojoj srži problemski film o abortusu, dolazimo do stanja u kojem seksualna frustracija ne samo da vodi u ludnicu, već čoveka na samrti nagoni da putem VHS audicije, pokuša da zadovolji svoju nezasitu želju u istrošenom telu.

U društvu kakvo je bila SFRJ, koje je šund oporezivalo a moral usko ideološki regulisalo, filmovi serijala Lude godine, tj. Žikine dinastije, su poput sočnog vica, služili kao mehanizam prevazilaženja granica dobrog ukusa. Ono što je u svakodnevnici banalno, prvoloptaški, kao i prostački, dozvoljeno je uz Žikinu dinastiju.

Pored toga, sam serijal ne samo da podstiče i dopušta takve stvari, nego na izvestan način i svedoči o oslobađajućem, neko bi rekao korozivnom, karakteru narodnog prostakluka. Milan Todorović, koji je u serijalu na početku tipičan primer autoritarne i obrazovane građanske inteligencije, koji likom čak i podseća na Lenjina, sa odmicanjem serijala polako otpušta stege i u Kakav deda takav unuk, čini odlučan korak nakon kojeg on postaje neka vrsta Žikinog kompanjona u avanturama seksualnih frustracija, i živi srećnijim životom zbog toga.

Žikina dinastija je u tom pogledu bolje prihvaćena od Tesne kože jer sudbina Mite Pantića svedoči o sistemskoj korupciji, radničkoj eksploataciji i nepravdi koja je tu posredi, dok Žikina dinastija svedoči o prostakluku niskih strasti koji od Milana, koji isprva ima pozu superiornog intelektualca, zapravo regresira u ulogu Robina, naspram Žike kao Betmena, ali nam je taj regres prikazan kao oslobađajuć. Prostakluk se ispostavlja ne kao korozivan, u smislu da kvari, već korumpirajući u onom sokratovskom smislu, gde eros kao nezaustavljiva sila oslobađa od svih vrsta inhibicija, a ideologija i obrazovanje predstavljaju mehanizme ograničavanja vitalističke energije.

Ovo se možda najbolje ogleda u primeru doktora Nedeljkovića koji od pristojnog i uglađenog ginekologa u prvim Ludim godinama, u prvoj Žikinoj dinastiji postaje ludički seksolog a u Suludim godinama postaje seksualni prestupnik za kojim traga policija i koji pod lažnim identitetom preuzima rukovodstvo stečajne bolnice koja ubrzo postaje leglo bluda i ekscesa.

Decenijama kasnije, agonizam ova dva principa skoro pa i da ne postoji. Kako onda izgleda nastavak ove franšize u savremenoj Srbiji; zemlji duhovne bede i moralnog oportunizma gde se ljudi sami prijavljuju i zatvaraju u leglo bluda i ekscesa, odakle ih ni trojanski konj ne može spasiti?

/imagine prompt: Povratak Žikine dinastije (2025)

Oni koji nisu gledali film prvo će pitati: da li je film “dobar?”, a odmah zatim: “je l’ moguće da je toliko loš?”, gde se zanemaruje činjenica da je svaki film pomenute franšize užasan.

S druge strane, oni koji ga jesu gledali, nisu propustili da se retorički zapitaju da li nam je film bio neophodan, konstatujući kako ne prilazi ni blizu “legendarnim” klasicima, iako su i samo pitanje i konstatacija suvišni. Ne samo da nije nužan, štaviše, ni jedan od nastavaka u ovom filmskom serijalu suštinski bio potreban, i sa svakim sledećim nastavkom i identitet samog serijala se menjao.

Reći da novi film nije u skladu sa starim filmovima, ili da pojedinačni elementi u njemu samom nisu skladno ukomponovani promašuje poentu. Dovoljno je reći da je to serijal gde su se izređali kompozitori od Kornelija Kovača, preko Zorana Simjanovića, do Borisa Bizetića, da bismo dobili sliku o širini spektra i konzistenciji tog serijala. Nikada ništa tu nije bilo u skladnosti i saglasju, međutim, upravo ova imena kojima se definiše spektar definišu i glavni problem. Izvorni serijal je lišen ukusa i smisla, ali u njemu su učestvovali nesumljivo talentovani ljudi koji bi mogli i imenik da učine zabavnim, a kamoli sočnu psovku. Da li se isto može reći i za autore Povratka Žikine dinastije? Ostaviću svakome ponaosob da odgovori za sebe, ali jedno je sigurno: oni su napravili više nego dosledan nastavak ovog serijala. Možda i previše dosledan.

Povratak Žikine dinastije je na izvestan način destilat čitavog serijala. Jedan istinsko profesorski poduhvat po kojem je problemska okosnica maltene svakog od filmova izvornog serijala integrisana kao deo zapleta jednog filma. U tom pogledu je ovo dobro urađen domaći zadatak na temu kako se snima legacy sequel nečeg u osnovi užasnog. Zadatak je ispunjen, ali po koju cenu? Kaže se da dobar film nikada nije dugačak, dok loš film nikada nije dovoljno kratak. To nikada nije bilo istinitije nego s ovim filmom.

Film počinje čitanjem upravo tog domaćeg zadatka, tj. čitanjem pismenog koji je napisao Mišin sin Milan, pružajući naratorski okvir za priču koja sledi.

Naslednik Žikine dinastije, Miša Pavlović, odavno je razveden od Nataše iz Rusije s kojom ima dva sina: Žiku i Milana, koji u Rusiji žive s majkom koja je udata za ruskog oligarha, dok je Miša svadbarski muzičar. Milan i Žika dolaze kod svog oca, koji je bez prebijene pare, dok je Miša u isto vreme u ljubavnom trouglu sa svojim kumom Tadijom (Srđan Timarov), advokatom ograničenih kognitivnih sposobnosti, i njegovom ženom Svetlanom (Katarina Veljović), čiji lik počinje i završava se na konstantnom “fetšejmovanju” žene koja uopšte i nema višak kilograma, i koja muža vara s Mišom, ali na jedan sentimentalan način da gledalac ostaje zapitan da li se ovde uopšte i radi o najslađem grehu, ili je Miša samo rame za plakanje?

Stvar počinje da se usložnjava sa dva različita dolaska u Beograd koji narušavaju ovu (ne)stabilnost u Mišinom životu. S jedne strane, Miši se najavljuje manekenka Kaja (Danijela Dimitrovska) — žena očigledno van Mišine lige, koju je on upoznao tokom sviranja na kruzeru, — međutim, pošto u stanu ima dva sina i kumu koja se u međuvremenu posvađala sa Tadijom, Miša naizgled nema gde da odvede Kaju kako bi zajedno proveli noć. Uporedo s tim, iz Rusije u Beograd stiže Saša (Jovo Maksić), putinofilski oligarh sa pretećim malim nožićem, čijoj je ćerci Mini (Mina Nenadović) Žika napravio dete. U pratnji pomoćnika Mališe (Mladen Sovilj), Saša traga za Pavlovićima kako bi im se osvetio zbog načinjene mu nepravde, dok za sve ovo vreme Miša pokušava da upriliči doček Kaji, kojoj se u biti i ne raduje jer sve vreme sanja o ljubavi i jedinstvu sa sasvim drugom ženom, o čemu se jada i svom pokojnom deda Žiki, koji mu se ponosno, iz groba, povremeno čak i obraća.

Paralele sa izvornim serijalom su jasne svakome ko upoznat sa prethodnim filmovima. U izvesnom smislu, Povratak Žikine dinastije se može smatrati parafrazom Žikine ženidbe, gde sada Miša, u ulozi zapuštenog muškarca van forme, sebe troši kroz mnoštvo površnih odnosa dok u biti odlazi na groblje gde se jada pokojnoj osobi jer sve vreme sanja o jednoj drugoj ženi koja mu je nedostižna (u snolikim sekvencama koje liče na Terens Malik parodije).

S druge strane, imamo problem dve sukobljene porodice, bebu na putu, kao i srpsko-ruske odnose. Skupa, svi ovi elementi su svi na neki način parafraza prvog, drugog i šestog dela, dok je avantura mladog Žike sa umetnicom poput jedne od Mišinih avantura iz druge Žikine dinastije.

Tu su svakako i manji omaži gde bi se za kumu Svetlanu moglo reći da je ovog puta u ulozi Lilike koja dadilja nestašne dečake, dok u isto vreme imamo i pitanje da li će Miša razviti odnos sa kumicom, na sličan način na koji je bilo pitanje u trećem delu Ludih godina u slučaju Žike i prija Jelene. Pored toga, jedan od osnovnih problema novog filma vrti se oko toga ko će čuvati decu kao u Kakav deda takav unuk, a film se završava odlaskom na selo što je deo avanture rezervisan za još jedan nastavak, kao na kraju Žikine dinastije 2. Na samom kraju, mnoge od narodu omiljenih psovki i prostačkih izjava doživeće svoj povratak u novom delu, ali ono što ubrzo postaje jasno je da je Povratak Žikine dinastije film koji se stidi prostačke dosetke, što je smrtni greh u ovom univerzumu tih filmova.

U tom pogledu ovo je dobro urađen domaći zadatak na način na koji je i sastav dobar kada ga proizvede generativna veštačka inteligencija. Nije sasvim besmisleno, na izvestan način je i pronicljivo, ali je suštinski beznačajno, lišeno karaktera i bilo čega istinski provokativnog. Uostalom, ko je još voleo da radi domaći? Kadar u kojem neko ima šest prstiju na ruci bi objasnio mnogo, čak bi bilo i utešno znati da iza ovoga stoji veštačka inteligencija. Međutim, iza ovoga izgleda ipak stoje ljudi.

Suštinski nemar i otaljavanje da se bilo kakav domaći preda, samo kako se ne bi dobila jedinica, tj. kako se ne bi raskidao ugovor sa Filmskim Centrom i vraćao novac, očigledni su u svakom frejmu ovog filma. Međutim, i taj domaći što se predao, em kasni, em s druge strane predaje postavku nezavršenog zadatka koji je obećan, ali je zato dopisano još mnoštvo nečega što niko nije ni tražio. Da prevedemo sa jezika eufemizma: Povratak Žikine dinastije je dobio sredstva za jedan film, međutim, u jednom trenutku ekipa filma je shvatila da zapravo ima ambicije da snimi dva filma, čime verovatno oba trpe. Na kraju ostaje pitanje postoji li gledalac koji želi sa ovim ljudima, pod vođstvom ove autorske ekipe, da plati kako bi sa likovima proveo makar i minut, a kamoli još jedan čitav film, kada se na prvom u sali smejalo manje ljudi nego na Turinskom konju Bele Tara.

Povratak Žikine dinastije, na sličan način kao i Munje! O5, pored toga što rimejkuje fabularnu okosnicu izvornih filmova, pre prikazuje na koji način autori doživljavaju minulo vreme između filmova, kao i društvo u kojem živimo. Savremena Srbija koju predstavlja scenario Milene Marković — ćerke Jovana Markovića, scenariste izvornog serijala, ali pre svega ostvarena scenaristkinja, dramaturškinja, profesorka dramaturgije, dobitnica NIN-ove nagrade i članica SANU —  je otprilike siromašna karikatura koja se crta kada neko pokušava da ubedi sagovornika da je u Srbiji sve jako loše. Miša, kao muzičar na svadbama jedva sastavlja kraj s krajem, i sam od sebe krije sitne honorare po knjigama i žica se od svoje dece iz Rusije. Sam pejzaž Novog Beograda, kao i Srbije generalno, kao da je zaglavio u nekom vremenu od pre petnaest-dvadeset godina te se sve vreme nameće utisak da li autori žive u istoj zemlji kao i gledaoci filma.

Ako je izvorni serijal gravitirao ka tome da priču vodi iz perspektive Žike Pavlovića — lika koji svojom harizmom kolonizuje i šarmira sve koji se nađu u njegovoj blizini  — autori novog filma na to mesto stavljaju Mišu; nekada talentovanog violinistu koji je osuđen da za sitne pare zabavlja narod na svadbama. Na neki način, Povratak Žikine dinastije i jeste svadbarski tip zabave kojim autori uskaču u ranije pomenutu logiku orobora, ali svakako da pre svega skaču sebi u stomak jer je očigledno da se u ulozi ne osećaju komotno, ali i pored toga, skaču sebi u stomak jer je konstrukcija koju nam predstavljaju neiskrena.

Teško da je Srbija savremenosti, u kojoj neko dobija priliku da ovako olako traći resurse i troši gigabajte digitalnog prostora, toliko jadna kakvom je autori filma predstavljaju. Čak i zabava za narod, makar jeftina, zasniva se na nekim trikovima kojima se novac izvlači gostima, zbog čega je postavka o siromašnom svadbarskom muzičaru dodatno neiskrena. Uostalom, o tome je Zoran Čalić možda najbolje i znao, kao neko ko se nije bavio vrhunskom umetnošću, ali je svakako znao uz kakvu se zabavu veseli narod. Međutim, ovaj nesporazum ne treba da iznenađuje, kada se uzme u obzir kojim trikovima se služe stvaraoci ove filmske zabave, bolje razumevanje ovog svadbarskog principa nismo mogli ni da očekujemo.

Povratak Žikine dinastije postiže jednu ozbiljno tešku stvar, da film sve vreme u biti teče prebrzo, ali da je i bolno predug, za šta je prevashodno zaslužna montaža, kojom je nametnut ne samo čudan ritam iz scene u scenu, već i na nivou momentalne razmene širih i krupnijih kadrova. Jasno da je teško vezati kadrove ukoliko se na snimanju nije pazilo da li se uklapaju u kontinuitet, ali ovde su čak i dijaloške razmene za stolom čudne. Apolon nam je do sada podario mnogo filmova upitne kompetencije, ali Povratak Žikine dinastije otvara novo poglavlje koje glasi, rečima patuljka iz Tvin Piksa: “žvaka koju voliš vraća se sa stilom”.

Mnogi su Povratak Žikine dinastije poredili sa Mi nismo anđeli 2, ali ta dva filma nemaju ništa zajedničko, osim Nikole Koje koji se u Povratku Žikine dinastije kroz film kreće pre kao Bela Lugosi u filmovima Eda Vuda. Žvaka koja se vraća sa stilom svakako nije parodična, benihilovska, režija Zorana Čalića, već tranziciona komedija zabune, kao na primer u filmovima Ma nije on takav, Bumerang ili Ringe raja. Budući da autori gravitiraju ovakvom tipu izraza moguće da je to razlog zašto svet Povratka Žikine dinastije ne liči na svet kakvim ga mi poznajemo u našim životima.

Ni jedan ni drugi svet nisu lepi — štaviše,  Srbija u kojoj publika živi znatno mračnija na jedan podmukliji način — ali ono šta ovakvi filmovi, zaglavljeni u vremenu tranzicije, imaju da kažu o tome i svom mestu u tom svetu, niti ikoga zabavlja, niti u suštini ispravno doživljava svoje mesto u društvu. Na kraju, ne treba da iznenađuje što se na svadbi sviraju narodnjaci, kakvi god bili. Ono šta je zabrinjavajuće nije čak ni to što orkestar ne ispunjava želje mladenaca, koliko to da orkestar kritično loše svira svoj sopstveni repertoar.

Nikola Jović za Mitoman, januara 2026.

NAPOMENA: Mitoman je sasvim nov portal koji se bavi fenomenima vezanim za eru od komencijalizacije AI koja je unela velike promene u način ophođenja prema životu, stvarima, kulturi, kuvanju, obrazovanju, tehici i tehnologiji i mašinama za veš i suđe.
To je dovelo do novih urbanih legendi i mitova o sadašnjosti koji su ovaj put lako proverivi, ali su valjda baš zbog toga na zenitu svoje popularnosti. Danas je mitologizacija svake sitnice postala normalna stvar.
Ako želite da budete aktivni svedok ovih događaja, pišite nam na adresu redakcija@mitoman.org da se dogovorimo oko saradnje.