Dragan Radović Slikator – TVOJA TAKVOĆA JE UZROK MOJE OVAKVOSTI

Jedom prilikom mi je Radović rekao da uopšte ne razume šta ljude privlači u ovim njegovim mudrostima i zašto kupuju slike sa tim natpisima. I to onako usput, pošto smo razgovarali o nečem drugom, to je naveo kao jedan usputni primer nečega što mu nije jasno. Razume se da je na taj način hteo da me pita da li možda ja znam zašto se to dešava, a naročito zato što se to dogodilo u okviru razgovora u kome smo se našli upravo da bih kupio tri takva njegova rada. Dva za sebe, a jedan me neko zamolio da mu kupim. Od tih radova mi je ostao samo „БОГ ЈЕ ДОБАР ЧОВЕX“ koji sam okačio na Fejs čim sam saznao da je iz čista mira umro a da se nije ni javio. Jeste da se nismo videli neko vreme, možda baš od tad, čak vrlo moguće jer to je bilo negde na početku korone, a od onda smo se samo nešto pičkarali… a ne, rekao sam da neću o tome u ovom tekstu.
Kakogod, da se vratimo na ovo pitanje zašto njemu nije bilo jasno šta ljudi u tome vide i zašto to kupuju. Pa zato što je duhovito, mudro i vizuelno privlačno. Tim redosledom. I zato što je tako skockano da jedan natpis prodaje drugi pa onda čovek može da bira onaj koji mu se najviše sviđa i pohvali se da i on ima jednog Radovića kod kuće. A i nije uvek bilo svih na lageru. Ja sam tada hteo jedan ovaj iz naslova teksta, ali nije ga bilo.

Radovića sam upoznao jedne lepe proletnje večeri par meseci po povratku iz Poljske, što znači da je bila 2005. godina. Odveo me Tobić Tobić, tadašnji Idolmladih, kod njega na gajbu i rekao mi da će mi se svideti. Ulaznica su bile dve Poljakinje, moje studentkinje koje su došle u posetu Beogradu. I stvarno mi se svidelo. I Radović i njegovi radovi (bez ć). Pre nego što opišem taj prvi susret s njim i njegovim radovima da najpre napravim jednu digresiju.
Svi znaju za Radovića, ali ga ne znaju svi pod istim imenom. On je patio od teškog oblika pseodonimomanije. Tada mi ga je Tobić usput predstavio kao Magičnog Čiču, a i on je sam sebe u to vreme zvao Čiča. Već tokom te večeri se pojavio i pod imenom Slikator, što je u redu. I to je dobro, ali onda je krenulo dalje ređanje. Te nije više Magični nego Matični Čiča, pa onda Čiča iz Rija, te Zuja iz čista mira, pa onda čak i Dragan jer neko ga je i po imenu zvao, ali takvi su bili retki, ali zanimljivo je da je na svim radovima koje sam imao od njega, a jedan je završio kod Bešketa (Vojislav Bešić) kad sam shvatio da mi je lakše da mu poklonim tu sliku nego da ga mesecima molim da mi je vrati, svuda stoji potpis Radović. Na ovom Čovexu piše i latinicom i ćirilicom, ali s druge strane slike. A i logično je da bude Radović čovek koji pravi radove. Šta tu ima da se izmišljaju pseudonimi? Tu je i Ivana Gačanović koja je, kako reče, njegova koleginica. Kako koleginica kad je ona antropolog? I tako sam saznao možda i prvi put otkako ga znam da je on završio etnologiju. A etnolozi i antropolozi su kolege. Treći rad koji sam kupio od Radovića je ovaj transparent.

Da li je to isti taj ili neki od brojnih njegovih replika i kopija, ne znam a nije ni bitno, tek neko mi ga je ukrao tako što sam ga samo na jednu noć ostavio u hodniku ispred ulaza u svoj stan na trećem spratu bez lifta. Inače se u mojoj zgradi nikad ništa ne krade (ako ne računamo Marka Mladenovića), ali ovo je neko prepoznao kao nešto jako vredno. Možda i zato što je to bilo tačno u periodu kad je ceo Beograd bio ukrašen takvim i sličnim Radovićevim mudrostima, obogaćen tim stilom.

Dakle, kod Radovića na gajbi koja je ujedno bila i atelje i prostor za iznajmljivanje soba studentiknjama, svidelo mi se jer je Radović u to vreme bio tačno ono što me u likovnoj umetnosti najviše zanimalo. Nadrealizam i naiva, pa onda kombinacija te dve stvari iz ugla pop-arta, prošarano nenaglašeno vulgarnom erotikom sa puno direktnih verbalnih poruka. Pun pogodak! Pritom se desilo da mu je ceo stan tada bio u tim radovima, a jedna od soba u tom stanu je cela bila u tim slikama. Nisam odmah reagovao uz apsolutno oduševljenje tipa: „Ovo je savršeno!“, imao sam odmah tu i tamo poneku zamerku, pa kasnije još poneku, ali generalno je to bilo pravo čudo. Ja sam se oduvek zanimao za likovnu umetnost i pratio sam scenu i onda se odjednom ispostavi da se u mom bližem okruženju nalazi čovek koji radi tačno ono što me najviše interesuje. On je verovatno mislio da preterujem u svojim hvalospevima, a kasnije se i isposatvilo tako kad smo se malo bolje upoznali. Ali to je sasvim normalno jer se zapravo radilo o poprilično velikoj koincidenciji. Ja to tada nisam znao, ali Tobić i on su tada bili u pregovorima da mu on (Tobić Radoviću) postane menadžer. Nisam tad ni Tobića nešto naročito dobro poznavao, ali i meni se to tada činilo prihvatljivim. Delovalo je kao da Tobić ume dobro da se samoizreklamira i da ono čime se bavi, a u to vreme je to bila muzika sa humorističnim elementima, dakle kao neki zabavljač, ali alternativni, na kvalitetan način predstavi javnosti. Drugim rečima, dobitna kombinacija. A ja tek došao iz Poljske, sa ne baš mnogo jasnim idejama šta ću dalje sa sobom, pao sam im tu kao kec na deset. Hteo sam i ja da pomognem, obojici, da se za tog Slikatora što pre i što glasnije sazna. Čak me čudilo kako to da se već ne zna s obzirom da je već toliko toga uradio.
Ipak, na jedan tipično beogradsko-srpski način, ispostavilo se da to baš i nije bila dobra ideja. Njihova saradnja nije dugo potrajala, ali smo svi nastavili godinama da se družimo, a često i sarađujemo. Tobić je ipak imao povlašćen položaj kod Radovića oduvek. Voleo ga je, zaista ga je voleo od srca. Možda zato što je i sam, a to je manje poznato javnosti i danas, i sam Radović voleo da ispevava stihove i pretvara to u muzičke numere. Tako sam kroz to druženje čuo bezmalo pedesetak pesama koje je Radović posvetio Tobiću i u kojima ga diže u zvezde. Jedom mu je čak za rođendan poklonio jednu od svojih najboljih slika. Možda ne najboljih, ali svakako meni jednu od najdražih. Upravo iz te slike je najviše izbijao Radovićev talenat. Svega je tu bilo od elemenata njegovog rada i otkrivanja, jer svaki pravi umetnik je ujedno i otkrivač, izumitelj. Tako je Radović, osim što je izumeo te parole za koje mu nije jasno zašto se ljudima sviđaju, izumeo i način kako da predstavi Beograd, ali i cvetove koji nose starke. Uspeo sam čak i da iskopam fotke sa te proslave Tobićevog rođendana i nateram Radovića da se slika ispred tog svog rada.

S kakvom lakoćom je Radović poklonio Tobiću ovaj rad, moram priznati da sam bio i prilično ljubomoran, a naročito zato što sam smatrao da smo mi već neka ekipa i da ću dobiti makar neki manje vredan za svoj rođendan. Umesto toga, nakon svog rođendana sam kupio prvu njegovu sliku. Onu koju gore spominjem, a to je čest motiv i on je te slike štancovao i prodavao za tadašnjih 50 maraka.

Toliko sam pošteno platio tu sliku. Uostalom, ja sam u toj ekipi bio doživljavan kao mecena, a ne kao ravnopravni učesnik u tom biznisu. Daleko od toga da sam bio bogataš, ali tada sam uleteo u neke pare, što bi se reklo, od kojih je veliki deo otišao u ulaganje u trupu Ilegalni poslastičari, tada uveliko funkcionalnu i čak vrlo uspešnu. U svakom slučaju puno uspešniju i od Radovića i od Tobića i od mene i od Bucija (Miloš Trajković) samostalno. Radović se u koncepciju te trupe nije uklapao i nikada nije ni razmatrano da postane njen član iz jednostavnog razloga što je kao individua suviše odskakao od neke novoformirane obešenjačke grupe koja se pravila da je umetnička. Ne sećam se da je iko uopšte pomišljao da se on priključi toj trupi, ali nije da nismo sarađivali. Čak je jedna njegova slika, verovatno najveća koju je ikada uradio, krasila prostorije Korneta (tada izdavačke kuće Ilegalnih poslastičara) u Kapetan Mišinoj br. 3 godinama.

Ali da se vratimo ovoj slici, ovom remek-delu. Osim cvetova sa simbolima Zodijaka i nekim drugim izmišljenim znakovima u starkama, Radović se dosetio ovde i invazije vanzemaljaca preko letećeg tanjira NLO tipa koji lebdi iznad Beograda, tačno tamo negde iznad Saborne crkve i preko onih improvizovanih merdevina kakve se koriste za helikoptere i za potrebe snimanja filmova o Indajana Džounsu, istovaruje kuće od kojih svaka ima zaseban izraz fasade.

To su budući stanovnici koji nam dolaze sa svih strana, a tu su i na njegov prepoznatjliv način ucrtane i ribe na suvom i komarci, takođe svaki sa svojim posebnim crtama i izrazom lica, kako ujedno dosađuju i čine taj grad zanimljivijim i lepšim.

I Radoviće je, kao i svaki pravi Zemunac, voleo Beograd. Naročito kad se gleda sa novobeogradske i zemunske strane. A da je imao nameru da postigne komercijalni uspeh u čemu je uspeo preko parola kojih takođe ima na ovom radu, je više nego očigledno, ali ipak je on bio suviše ispred svog vremena da bi njegove slike bile prihvaćene masovno tako da se, kako to obično biva, našao tu poneki blagi plagijator koji je prepoznao da je to stil koji će prihvatiti ljudstvo, da je to taj kolorit koji će se svima svideti, da su to motivi koji su pravi beogradski i shvatio da iz njih treba izbaciti ono što je po njemu suvišno, a to je ono najbolje, ono što je Radović izumeo i na taj način obogatio, začinio i prezačinio utisak. Tu mislim na ovo cveće u patikama, Marsovce, ribe na suvom, komarce i slično.

Jer ljudi na slikama vole jasno i glasno, a ne tu da mi izmišljaš nekakve cvetove u patikama i Marsovce koji se naseljavaju po mom gradu. I taj neko je zaista uspeo i ono njegovih kopija po svim beogradskim galerijama pa čak i velikih reprodukcija po knjižarama i suvenirnicama. Bilo ih je više, ali se najviše istakao i izgleda pozamašne pare na tome zaradio akademski slikar Vuk Vučković. Čak je uspeo i da Radovićevu prepoznatljivu naivu pretovori u akademski stil. Ali šta da se radi… To se ne računa u plagijat jer zapravo to i nije, koliko god ličilo i koliko god svi koji znaju za Radovićevu Beogradsku fazu za svaku od tih slika mislili da je Radovićeva. To samo ovako poneko od nas sa strane može da nazove plagijatom, ali u suštini se to vodi kao inspiracija. Ali ako je i inspiracija, neka se i neko drugi najeo Radovićevog kruha u kom on tek pred kraj svoje umetničke karijere nije mnogo oskudevao. Kad sam ga upoznao, bio je zahvalan na parama za najjeftiniju paklu cigareta. Istinski zahvalan i skroman, odavno naviknut na hleb, kifle, parizer i na druženje uz vutru i pivo. Da ne bude zabune, kad sam pokušavao da se prisetim imena Vuk Vučković, nazvao sam našu znamenitu istoričarku umetnosti Jelenu Spaić koja se nekad prezivala Pavlović pre nego što se udala, a ni sad se zapravo ne preziva Spaić, za one koji nisu znali, jer ponovo se udala pa se sad preziva Mladenović (utefterišite to da se ne zbunite) i kad sam joj prosledio link na sajt Vuka Vučkovića, ponudila mi je njegov kontakt da se ja sa njim sve lepo dogovorim pre nego što objavim ovo što čitate, ali sam ja to bez izakvih pregovora decidirano odbio jer nema potrebe. Kaže ona možda je on to pokupio negde u Njujorku i tako neke stvari, ali kakve to veze ima odakle je pokupio kad to potpuno isto izgleda kao Radović samo što je skockano? Nebitno je i irelevantno. Uticaj Radovića je očigledan i samo ćoravom nevidljiv, jer kao što rekoh, Jelena u životu nije videla nijedan Radovićev rad iz te faze nego samo sve ono po čemu se kasnije proslavio. Uostalom, ona za sebe lepo i kaže da ne prati scenu, pogotovo otkako su zamrli Fluizmi. A ako je u pitanju slučajnost – još bolje. Znači da kolektivna svest razbija i to u okviru iste kulture, a to automatski znači da jedinstvena kultura i prostor zaista postoje.

U to vreme smo po ceo dan provodili tamo na kod Radeckog gde je sve uvek bilo jeftino, a riblja čorba često čak vrlo jestiva. Uvek na bajsevima, lako pokretni pripadnici triju generacija, delili smo ista interesovanja i bili smo dobro raspoloženi i kad je bilo puno razloga da budemo nadrkani. Imali smo i jednu foto-seansu koja se održala u dvorištu, odnosno parkiću ispred njegove zgrade u Zemunu. Tada sam pod idealnim difuznim svetlom slikao sve njegove radove koji su se mogli izneti iz kuće, a to znači uglavnom ulja na platnu, skulpture i manja ulja na drvetu, a bilo je tu i običnih crteža i kombinovanih radova. Tu je bila i njegova čuvena lampa na okretanje koja je radila na toplotnu svetlost sijalice. Izumitelj Radović se i toga dosetio. Uključiš lampu i ona svetli a kada se sijalica dovoljno ugreje (a morala je biti ona stara i po prilici od bar 200 vati) abažur počne da se vrti. Čudno neviđeno! I ona je bila izlagana u Kornetu i mnogi su naivno pitali gde je tu elektromotor. On je i inače bio majstor. Baš negde u to vreme te foto seanse došao je da mi popravi i na mesto vrati policu koju su dan ranije u nekom ludovanju porušili Tobić i Milica Balubdžić tako što je on nagovorio da pravi zgibove na cevima od centralnog grejanja, kao što se vidi na fotografijama.

Mislim da je jedina izložba koju je Tobić uspeo da utanači sa Radovićem bila u ZMUC-u, a bila je i jedna trajna u tom istom Kornetu u Kapetan Mišinoj, a čini mi se da je bila i jedna manja u Kornetu kad se preselio u Drinčićevu na godinu dana. Ova slika, ulje na drvetu, koja je godinama stajala i ukrašavala Kornetove prostorije je zapravo bila na prodaju i koštala je 10.000 nečega. Prvo maraka pa onda evra. I čak je bilo zainteresovanih kupaca, ali uglavnom samo za delove te slike, jer ona je rađena u više slojeva i kretala se od manje zanimljivog ka sve zanimljivijem i zgusnutijem pri centru. Ne znam šta je sad sa tom ogromnom slikom, ali znam i da je jedno vreme bila u hodniku Zeptera, a u vreme kad je Radović bio na vrhucu slave je neko najzad i kupio, ali ne znam ko. Čak nisam siguran ni da je kupljena ili je i dalje na nekom od velikih zidova negde u gradu i čeka kupca.

Ali pre nego što je junak ove priče, koji je pre neki dan umro a nije se nikom javio, postao poznat širim masama, imao je i akciju sa fotografom Ivanom Zupancom i kombijem pod nazovom Umetnobil koji je sav bio ispisan tim njegovim mudrostima. Ja nisam ni znao za to vozilo a onda mi se desilo da to čudo od prevoznog sredstva prozuji pored mene u Brankovoj ulici kada sam jednom prilikom išao u APR. Zamislite to iznenađenje! I potrčim za njim da vidim dole na semaforu izbliza o čemu se radi, ali nisam stigao. Upalilo se zeleno i ode ta sprava svojim putem dalje Brankovim mostom ka Zemunu verovatno.
Nije bilo teško saznati o čemu se radi, ali u svakom slučaju, Umetnobil je bio ili je još uvek, vozilo putujuća galarija i to je izgledalo ovako

Vožnja Umetnobilom kroz Zrenjanin

Kako je tačno došlo do toga da Radović dobije bilborde, a naročito one koji su krasili autobuske, trolejbuske i tramvajske stanice, to ne znam sasvim pouzdano tačno, mada bih lako mogao da saznam. Nije teško ući u trag tim zbivanjima jer nije to bilo tako davno. Evo kako počinje rad Dragane Nikoletić za tadašnji NIN, inače i nje same umetnice, vajarke sličnog senzibiliteta, podjednako zainteresovane za povezanost nenametljive vulgarne erotike i umetnosti

Tekst objavljen 20. septembra 2023. započinje ovako:

Beograd su ovih dana preplavili bilbordi čudne sadržine. I luckaste, i mudre sintagme, na dreč-žutoj pozadini, često sa kakvom namernom gramatičkom greškom, a listom pune humora, prosto su zadominirale atmosferom prestonice. Šta li je to, da li još jedna od reklama za kredit neke banke, mnogi su se pitali? Upućeniji su odmah znali da se iza slogana „Zaljubi, pa vladaj“, „Sloboda je najbolja riba“, „Daj Bože da postojiš“, „Niko nije ono što jeste“ i mnogih drugih, krije Dragan Radović, zvani i Matični ili Magični Čiča iz Rija, Slikator, i tako dalje, zavisno od toga kako mu se trenutno prohtelo. A onda i zapatilo u užem krugu prijatelja i Fejsbuk zajednici, dodajući još jedan sloj misterije njegovoj složenoj pojavi. Jer, Radović je po profesiji etnolog-antropolog, filozof po načinu razmišljanja, slikar po unutrašnjem pozivu, kao i skulptor, i performer, ali i „najčitaniji pisac“, kako glasi još jedna od njegovih „mantri“. Shodno potonjem, on ovu kampanju na bilbordima smatra „književnom, a ne slikarskom akcijom“.  „Te misli mi same dođu, dok slikam ja ih zapišem u svesku, kao skice za neke buduće radove“, objašnjava ovaj šezdeset-i-kusur-godišnjak, pokazujući na gomilu iškrabanih „svaštara“. Ali, tek je od pre neku godinu počeo da te poruke iz podsvesti, ili ko zna odakle, kako kaže, „sažima“. Izdvaja iz celine slika u zasebne činioce, da od njih pravi neku vrstu novoposlovica. U novom marketinškom kontekstu, one su zapravo tizeri za Čičinu izložbu, u utorak otvorenu u galeriji Prozor. Iako je decenijama prisutan na sceni, i uprkos tome što neki drže da je „jedan od najvećih srpskih umetnika današnjice“, široj javnosti je relativno nepoznat.

Nastavak, ali ne i kraj teksta (osim ako niste pretplaćeni na online izdanje NIN-a) možete pročitati ovde, a ako se pitate otkud u tekstu koji nije intervju nego autorski tekst direktni citati autora, a ne navodi se gde i kad je on to sve izjavio, to je zbog specifičnog načina novinarskog stila Dragane Nikoletić. Ona svoje tekstove piše tako što onome o kome piše pošalje dvadesetak nasumičnih pitanja (moguće da ima i šablonizvan spisak i da svima šalje ista pitanja) pa onda upotrebom tehnike u novinarstvu poznate kao kopipejst preslika te njegove odgovore i tako dobije autorski tekst. Lukavo, pa neka se sad ona naljuti, kao što su se mnogi ljutili na nju. Ne znam da li i sam Radović, ali znam za mnoge druge, uključujući sebe. Mada se ja nisam ljutio zbog toga nego zato što mi je na autorizaciju poslala jedan tekst, a izašao je neki koji sa tim mojim autorizovanim nije imao nikakve veze. Što se mene tiče, ja nemam taj problem jer pišem o mrtvim ljudima koji se nisu javili, a ni ćao nisu rekli, pa nema načina ni da autorizuju.

I tu bih, ako nemate ništa protiv, završio ovaj tekst, pa ako se još nečega setim ili me neko podseti, dopisaću. Štaviše, rado ću dopisati i neka mi se svi koji ovo pročitaju jave da me podsete na sve što sam zaboravio ovde da napišem. Nije lako preko noći rekonstruisti toliki rad jednog ovako kompleksnog čoveka.
Da li sam ono beše već rekao da je Radović bio jedan divan, pametan i osetljiv čovek koji je imao i puno svojih tripova? Ali da ih nije imao onda ne bi mogao da bude genije i ono što jeste… bio i negde sigurno još uvek jeste. I s njim je uvek moglo da se priča o svemu. Sada bismo pričali o ovom tekstu i pitao bih ga kako je moguće da su svi njegovi profili na Fejsu pogašeni pa ne mogu baš nijednu fotku sa bilbordom da nađem. Iako ovaj na Instagramu još uvek radi. I kako to da sam uspeo da napravim malu galeriju vezanu za policu koja pada i popravlja se, ali zato ne mogu da napravim istu takvu sa svim zanimljivijim radovima koje sam sakupio? I uopšte je uvek s njim moglo uvek da se priča jer je bio mudar, a nije bio pretenciozan nego je naprotiv umeo da pohvali sagovornika. A nije nešto mario ni za ogovaranje pa je sve to teklo bezopasno i prijatno. Sad mi stvarno žao. A nema puno takvih ljudi. (U međuvremenu sam saznao da mu profili na Fejsu nisu pogašeni nego da me blokirao. Odnosno, to sam znao i ranije pa sam smetnuo s uma. I nisam jedini, iako u suštini ćaci, Radović je bio najveći blokader koga sam poznavao).

Hvala puno Goranu Deniću, Ivanu Zupancu, Jeleni Spaić, Dragani Nikoletić, Veri Nikolić i još ne mogu da se setim kome na pomoći i prikupljanju materijala.

NAPOMENA: Ovaj slajd-šou koji se trenutno vrti i sa telefona praktično uopšte ne vidi, a sa kompa još nekako je nešto na čemu se još radi pa svratite za koji dan jer je ideja da tu bude što više reprezentativnih radova.

Za Mitoman iz Beograda Pavle Ćosić 17. marta 2026.

Galerija radova iz svih perioda