- Ovi kojima tepaju generacija Z su prvi još od dvadesetih godina XX veka koje ne razumem najbolje. Ta sveopšta amnezija kad je u pitanju bilo ko osim njih, to olako ubistvo karaktera, koje se danas poteže za svaku sitnicu… Da li su nam drugovi iz klupe ljuti dušmani, a kolege iz esnafa krvni neprijatelji? Da nisu možda krive bezvrednosti koje svakoj zdravoj konkurenciji poručuju zdravo žurim, a labilnim pojedincima redovno šapuću na uvo eliminiši malu?
Jednom prilikom sam propustio da na ulici kažem „dobar dan“ roditeljima svog druga. Jeste, i sâm sam jednom bio buntovni tinejdžer. Možda sam tog dana samo bio zamišljen, možda sam čekao da se oni prvi jave, možda sam ih namerno ignorisao, ne sećam se tačno. U svakom slučaju, bili su toliko skandalizovani da su, kako mi je drugar kasnije ispričao, prorekli da ću kad odrastem izvesno postati delinkvent. Preporučili su mu da prestane da se druži sa mnom.
Karma je stara kučka. Jer otad nije prošlo mnogo – možda svega četrdeset i kusur godina – i već je počelo da mi gadno smeta kad klinci ne umeju da se lepo jave. Istrpeo sam i ispratio u zrelost generacije mutave komšijske dece čije sam roditelje poznavao, ali za koje sam bio nevidljivi čovek. Retko ko mi je od njih poželeo „dobar dan“.
Zgoda iz Srpskog kulturnog centra u Parizu 2016. mi je utoliko teže legla na dušu. Moja ekipa i ja smo izlagali u prizemlju. Podrum je dodeljen mlađoj umetničkoj družini. Stigli smo prvi na lice mesta. Sutradan, eto i njih. „Naši naslednici, naša mladost“, tako nešto, krajnje tetkasto sam u sebi mantrao ozarenog lica dok su nam prilazili – prkosni i nepobedivi, kako bog zapoveda i kakav sam, uostalom, jednom bio i ja.
Ali čitava klika samo prozuja mimo mene u koloni jedan po jedan kao pored turskog groblja. Možda po dogovoru, možda po osećaju, svi su imali onaj beogradski gadljivi izraz i prek pogled pun prezira prema sugrađanima, kolegama – dakle po definiciji niskim bićima – i mizernom svetu u celini.
Kakvo crno dobar dan, gledali su me tako mrko da je dobro što nisam zaradio ćušku ili mi neko od progresivne omladine nije pljunuo u lice.
„Nemaju džabe ovi Beograd u imenu svoje organizacije“, pomislih sav skrhan. „Ček, ček, nisam valjda i ja ovako merkao roditelje svog druga?“
Mlade kolege generacije Z i ubistvo karaktera
Učestvovao sam na jednoj panel diskusiji 2019. godine. Beše mi blizak nacionalni ponos mladog budućeg intelektualca koji je sedeo pored mene. Probuđen u kontaktu sa zapadom gde je studirao, ličio je na moj. Nekako mi je delovao drag zbog bizarnog kombinovanja urbanog stajlinga direktno iz zapadnih magazina i svog tek rasanjenog, posve provincijalnog, nekultivisanog i naivnog šovinizma. Zabavljao sam se zamišljajući kako bi bilo da je obrnuto – da ima na sebi opanke i šajkaču, ali da govori jezikom salonskih intelektualaca iz Evropske unije.
Gospodnje 2022. godine taj me ekspert za još neotkrivene oblasti i klika oko njega baš onako muški izvređaše povodom jednog mog teksta. Juniori nisu imali vremena da se probijaju kroz nabujalu reku mog opusa. Tu su se dečaci i devojčice u svojim tridesetim baš onako opustili i zaigrali sa etiketiranjem, žureći da donesu zaključke.
Da stvar bude bizarnija, u fejsbuk ubistvu mog karaktera nije učestvovao pojedinac; zdušno mu se tu priključila čitava klika. U njoj se zateklo još bar dvoje ljudi koje sam sreo. S jednim sam imao zajedničku izložbu na kojoj smo se upoznali i razgovarali; jednoj devojci sam pak posetio izložbu na kojoj smo se takođe upoznali i razgovarali. Oni očigledno te susrete nisu upamtili.
E sad, ako ja u svoja šezdeset tri leta – a inače važim za profesorski rasejanog čoveka – mogu da zapamtim poznanstvo s nekim mladićem ili devojkom koji su u najboljem slučaju početnici, a oni ne mogu sa mnom – tu zaista postoji neka vrsta hronične odsutnosti, ako ne i autizma. To je generacija, usudio bih se generalizovati, sa neuvežbanom memorijom i slabo razvijenim sinapsama.
E sad, za odsustvo pomoz bog i dobar dan uspeo sam da izbunarim davnu analogiju iz vlastite biografije. Ali kenselovanju i ubistvu karaktera zaista nikad nisam sklon. Ovi kojima tepaju generacija Z su prvi još od dvadesetih godina XX veka koje ne razumem najbolje. Njihov akutni nedostatak razboritosti i rasuđivanja, ta sveopšta amnezija kad je u pitanju bilo ko osim njih, to olako ubistvo karaktera, koje se danas poteže za svaku sitnicu, to temeljno i nasavladivo neznanje zbilja nije postojalo već čitav vek.
Vouk vukovi: Kolegijalnost, izumrli pojam
Priroda mog javnog delovanja stavila me je u kontakt s velikim brojem znanih i neznanih, simpatičnih i antipatičnih, toplih i arogantnih, pristojnih i onih drugih ljudi. Ali uporno sa sobom nosim uverenje da svako s kim sam delio podijum, scenu ili galeriju, snimao film ili emisiju, pisao u zborniku ili govorio na panel diskusiji jeste moj kolega i saborac. U najmanju ruku osoba u istom sosu. Osećam se zakletim na neku vrstu kolegijalne empatije, ili u najmanju ruku korektnosti prema takvim pojedincima – ako ne zbog njih samih i njihovih vrlina, ono, u krajnjoj liniji, zbog zajedničke esnafske časti. Možda idem predaleko, možda sam naivan, možda sam idealista, možda sam prosto staromodan – ali to bih nazvao deljenje zajedničke sudbine.
Očigledno sam u tom sentimentu danas usamljen.
Držim da ima više logike da se anonimni početnici kakvi su ovi koje nisam pomenuo po imenu – dakle ljudi čija velika dela s nestrpljenjem čekamo – obrate s poštovanjem za savet i blagoslov. Onako kako sam se ja, recimo, obraćao generaciji očeva. Čak i ljudima čija nam dela možda nisu bliska, čiji rad ne cenimo, od kojih ne želimo da učimo, ali su u istom esnafu, treba da se ophodimo s dužnim poštovanjem pod autoritetom činjenice da su nam starije kolege, jer su na ovaj ili onaj način trasirali put kojim mi hodimo.
Takva praksa zapravo više pomaže interesima omladinaca nego nama starcima (baš tako mi je Branko Vučićević tepao, „omladinac“). Talenat, istina, nije prelazan; znanje ne može da se prosto daunloduje. Ali važan je osećaj kontinuiteta. Bitan je ritual primopredaje štafete generacijama koje dolaze.
Jer na kraju krajeva, poštovanje iskazano prema seniorima iz iste profesije ume da bude i praktično. Ispostavilo se, recimo, da sam s Vučićevićem kasnije radio u časopisu Nju moment i da mi je njegova podrška bila dragocena. Ona bi verovatno izostala da sam ga samo mrko i prezrivo odmeravao i u njegovom prisustvu tvrdio kako je rasista, izdajnik i nema pojma engleski.
Apostrofirana mlada gospoda su pak posegnuli za ubistvom oca. Važi – i to ume da bude lekovito. I to je na neki način laskavo, da baš preko mog leša moraju da gaze ka uspehu. Ali kopkalo me je odakle potiče baš toliki animozitet. Zato što sam na cilj stigao pre? Zato što sam prosto star? Zato što im ostavljam svet koji je i dalje nesavršen i surov? Zato što nisu dorasli mojim tekstovima?
Ispostavilo je da je razlog prozaičniji: eliminacija konkurencije. Jer taj mučeni momak koji je orkestrirao ubistvo mog teksta i mog karaktera na nedruštvenoj mreži posle je pokušao da ubaci svoj tekst na isti portal na kojem je obajvljen moj inkriminisani tekst.
Nije mu uspelo.
Iskreno, ni meni nije bilo lako kao klincu probaviti romane Dragoslava Mihailovića ili pesme Rastka Petrovića. Ali ne mogu da se setim nijednog slučaja da sam javno prozvao, napao ili etiketirao nekog iz generacije očeva, pritom ne znajući skoro ništa o njegovom radu. U procesu upoznavanja s prethodnicima – kažem, čak i ako nam nisu direktni uzori – čovek ne samo što se sam pozicionira i određuje, već se obogaćuje.
Imam velikih problema da shvatim tu novu vouk modu ubistva karaktera i to bezdušno lomljenje spomenika očevima. Nekad je karakter ubijan onima koji su ocenjeni kao opasni politički rivali. Tito je naručio ubistvo karaktera Milovana Đilasa, a Milošević ubistvo karaktera Vuka Draškovića. To jeste bilo okrutno i podlo, ali makar mogu da razumem: u pitanju je borba za tron.
Danas se za tim poseže suviše olako i nemotivisano. Kao što je generacija mladih kriminalaca devedesetih pucala čisto pucnjave radi, a ne da zaštiti svoje finansijske interese, neslaganje po nekom opskurnom pitanju dovoljan je razlog da rivala smesta izvređamo, nagrdimo, oklevećemo, prokunemo, pospemo katranom i perjem, proglasmo za apsolutnu budalu. Drugim rečima, sve neistomišljenike treba neizostavno diskreditovati, napasti ad hominem, odstreliti im ličnost, zbrisati s lice zemlje.
Jedino što ubistvo karaktera ne obogaćuje ni scenu, ni ubicu. Koja je onda svrha tolike količine netrpeljivosti, tog odsustva mere? Da li je javnost zatrovana vrednostima liberalnog kapitalizma, u kojem je svako svakom vouk vuk? Može li se uopšte živeti pod istim nebom sa neistomišljenicima?
E to imam problema da probavim.
Atentat na konkurenciju: Valeri Solanas, idol mladih
U sličnom duhu proteklo je i moje učešće na diskusiji 2017. s mladim kritičarem. U retrospekciji, izgleda da imam dosta nastupa sa mladim i anonimnim kolegama. Sa vesele strane, reklo bi se da sam liberalan i neopterećen zidanjem reputacije; s one druge, možda bi moglo da se konstatuje kako tražim vraga.
Panel je bio o američkom umetniku slovenskog porekla Endiju Vorholu. Ja sam slučajno radio dvogodišnje istraživanje i pročitao desetine knjiga o njemu. Ali kritičar je držao slovo samouvereno deklamujući tekst s Vikipedije. Dobro, ne može mu se odreći samopouzdanje da javno nastupa bez referenci i biografije. Sećam se kako sam drhtao kad sam prvi put govorio na panel diskusiji sa Ješom Denegrijem, iako sam dotad već objavio tekstove u svetski poznatim časopisima i objavio zapaženu monografiju.
I to baš o Endiju Vorholu.
Ako izuzmemo društvene mreže, moj mladi kolega nije objavio ništa. Dobro, publikovanje na vlastitom sajtu ili blogu jeste vitalna alternativa danas okoštalim i strogo kontrolisanim medijima. Možda sam i tu konzervativan – ali s druge strane, to medijsko samoupravljanje mi takođe deluje kao linija manjeg otpora i samopovlađivanje pre nego istinsko suočenje s javnošću i delovanje u realnom svetu.
Niko se, što kaže narod, nije naučen rodio i svi krećemo ispočetka. Momak mi je, u svom buntu protiv srednje klase – koji je sličan mom – u svojim ekstremističkim političkim zabludama i svojoj početničkoj sreći takođe bio simpatičan. To osećanje blagonaklone pažnje me je pratilo sve do trenutka kad je neko pomenuo moju studiju Endi Vorhol i strategije popa.
Ne kažem da zbog nje zaslužujem rukoljub ili Orden Svetog Save. Ali jeste korice radio Balint Sombati, a fotografije Bili Nejm; jeste na promociji govorio Bogdan Tirnanić, jesu o njoj egzaltirano pisali Đorđe Kadijević i Nebojša Pajkić. Jeste imala dva izdanja i jeste danas u literaturi na Filozofskom fakultetu.
Ali junior je izjavio mrtav ladan da on ne zna za tu knjigu. Ne skromno: žao mu je što je još nije pročitao, proučio i savladao. Nego prezrivo: budući da on za nju ne zna, ona još nema legitimitet za postojanje.
Da stvar bude bizarnija, momak je kompletirao opšta mesta i jednim ličnim stavom. Junior reče da u Vorholovoj kliki ima veliki uzor. Ah, pomislih, konačno nešto inventivno! Konačno neki individualni, kreativni doprinos. Otvorih četvore kratkovide oči i zašiljih i načuljih oba uha da bolje vidim i čujem kako razmišlja generacija ipsilon. Koji uzor?
Valeri Solanas. Ustade posle neka devojka i sa uverenjem ponovi to isto: i njoj je uzor Valeri.
Zinuo sam. Valeri Solanas se, kao i mala armija frikova, šezdesetih motala u krugu oko Vorholovog studija. Bila je naoko slična heroinama njegovih filmova – Idi Sedžvik, Vivi ili Bridžit Polk, koje su javnim nastupima egzorcirale svoje urbane, seksualne i klasne neuroze. Valeri je ponudila Vorholu i ekranizaciju svoje drame pod nazivom Up Your Ass. Ispostavilo se da je Valeri ipak sa one strane razuma: ona se u svom tekstu Ološ manifest (SCUM Manifesto) zalaže za emiminaciju muškog roda.
Dražesno! Možda sve to potpada pod ekscentričnost i radikalizam s kraja šezdesetih, ali većina ljudi iz Vorholove klike imala je jak osećaj za samoironiju. Ali Solanas je očito bila doslovnija od ostalih. Budući da Endi nije reagovao na njen scenario – izgleda da joj je rukopis nehotice i zaturio – Valeri je zakazanu eliminaciju započela od svog nesuđenog producenta. Pojavila se na vratima njegovog studija naoružana koltom i ispraznila čitav šaržer u Vorhola, koji je jedva preživeo to nasilno suočenje sa 1968.
Valeri Solanas je potom uhapšena; ustanovljeno je na psihijatrijskom pregledu da je paranoidni šizofrenik i kao takva opasna za okolinu. Provela je godine na prinudnom lečenju u psihijatrijskim ustanovama. Da li je ona ta u koju mladi u Beogradu veruju i kopiraju? Da li je ona taj nesuđeni idol beogradske art-scene? To je dakle taj radikalni feminizam: oružje u ruke i prosto ustreliš one koji ti se ne sviđaju. Pobiješ uspešnije i talentovanije od sebe i gotova stvar.
Danima sam bio pod utiskom tog suočenja: Valeri Solanas, beogradski idol mladih.
Mladi učenici Valeri: K. K. i U. B.
I evo, naša apstraktna podrška ubicama s dalekih meridijana kao što je Valeri Solanas – a i obrnuto, podrška masovnih ubica s dalekih meridijana kao što je Australijanac Brenton Tarant nama – ima, nažalost, i svoj tragični, krvavi epilog. Tako stižemo i do slučajeva trinaestogodišnjeg K. K. i dvadesetogodišnjeg U. B, iz 2023. koji ne samo što su nas dugo opsedali, već su nas jedno vreme doslovno i paralisali.
Naravno da su posle bitke svi generali i svi imaju rešenje kako napasti sveopšteg egoizma, pomora očeva, ubistva karaktera, epidemije bezdušnosti i moralne podrške ubicama trebalo na vreme stati na put. Budući da naš zakon – a izgleda i naše društvo – ne priznaju postojanje maloletnih zločinaca, narod se povodom pucnjave u elitnoj beogradskoj osnovnoj školi Vladislav Ribnikar bacio na težak zadatak delegiranja krivice.
Tvrdilo se da su krivi naši mediji prenapučeni nasiljem – ali tvrđeno je i upravo obrnuto, takav čin nema veze s nama, on je kopiran i uvezen direktno iz SAD. Tvrdilo se da su za to krivi roditelji, njihovo zanemarivanje sina – ili ne, možda pak krivo preterano povlađivanje sinovima i njihova razmaženost? Tvrdilo se da je kriv prestrogi nastavnik koji daje keca ko vrata – ili ne, možda je ipak školstvo previše servilno i popustljivo, bez trunke discipline?
Tvrdilo se da su krivi Tik tok i globalne društvene mreže u celini za širenje mentalne infekcije – ili ne, možda uzrok ipak leži u neposrednoj blizini, u domaćem rijalitiju? Krivo je zacelo vršnjačko nasilje, ali nije baš najjasnije da li je momak počinilac ili žrtva istog. Tvrdilo se da je kriva čitava Srbija – ili je pak kriv samo jedan Srbin? Tvrdilo se da je kriv veliki opticaj oružja u našoj zemlji – ali su, istina, zakoni o držanju oružja koliko prethodne, 2022. godine drastično pooštreni. Po tom zakonu, samo posedovanje neregistrovanog oružja povlači do pet godina robije.
Rečju, u toj optuživačkoj kakofoniji svašta je potezano. Po starom običaju, nismo se ni oko čega složili. Sve u svemu, ustalasana javnost je dostigla stanje koje Englezi zovu moralnom panikom. U tom opštem lovu na veštice ulovljene su bar tri. Branko Ružić, koji je pod pritiskom dao ostavku na mesto ministra prosvete, Kristijan Golubović, koji je u skoroj prošlosti gostovao u jednoj školi, i rijaliti šou Zadruga, zakinut posle ovog događaja. Te tri veštice krive su eventualno zbog bajanja, ali njihova je odgovornost u datom slučaju nula.
Možda je naša notorna nesposobnost da razlikujemo važno od nevažnog bila u ovom tragičnom sledu događaja neka vrsta sreće u nesreći. Možda je istinsko zaveštanje slučaja dva paralelna masovna ubistva – jedno u elitnoj beogradskoj školi, drugo u selima u okolini Mladenovca i Smedereva – to što je nateralo javnost na suočenje s nagomilanim nezadovoljstvom.
Nismo, naime, zadovoljni kako funkcioniše naša zemlja. Kao da se javnost naglo rasanila pod uticajem ekstremnih činova nasumičnih zločina, kao da su oni poslužili kao preko potrebni alarm za uzbunu: svi su se odjednom prisetili da stvari mogu i da se menjaju.
Šta zaista treba da se menja?
Promene koje su već izvojevane ili neke koje su predložene – čuo sam predlog, recimo, za menjanje zastave i himne – otišle su podaleko od samog povoda. Jedina supstancijalna promena koja je direktno povezana s datim događajima jeste zakonodavna. Srbija, naime, ima preblage zakone i nekako uvek završimo s dvostruko lošom agendom: državni organi maltretiraju sirotinju i kinje pošten svet, ali su bolećivi i blagi prema zločincima.
Istina, i zakonodavna i izvršna vlast u Srbiji su Augijeve štale koje nijedna postkomunistička administracija nije ni pokušala da dovede u red. Zašto? Zato što je takav posao obiman, težak, neizvestan i nezahvalan. Mnogo je lakše zamazivati oči javnosti pukim kozmetičkim rešenjima. Zabranite neku te-ve emisijui problem je rešen, smesta smo u domu hrabrih i zemlji pravednih. Promenite dizajn registarskih tablica i pozivni broj od 99 u 00 i već imamo zapadne standarde.
Kako je neko razborito primetio u sveopštoj pomami pogrešnih inicijativa, ljudi iz Srbije ne emigriraju na Zapad zbog preniskog standarda, već zbog bezakonja. Događaji kao što su masovna ubistva ne mogu da se predvide ili uspešno preduprede. Sve što je državi na raspolaganju u ovakvim slučajevima jeste da krivce adekvatno sankcioniše.
Kako prolaze oni koji pucaju po školama u SAD? Amerikanac Tomas Lejn otvorio je vatru 2013. godine na drugove u srednjoj školi u Ohaju. Ubio je troje i osakatio jednog đaka. Uprkos činjenici da je tada bio maloletan – imao je 17 godina – ipak je osuđen na tri uzastopne doživotne robije. Nikolas Kruz bio je nešto stariji – imao je 20 godina 2018. kada je usmrtio 14 učenika i 3 nastavnika srednje škole na Floridi i ranio još toliko. Bio je maloletan po zakonima svoje zemlje. Uprkos tome, osuđen je na 34 uzastopne doživotne kazne.
Pravna logika u ovim slučajevima je ispravna: ako maloletnik pokaže snalažljivost i rešenost za ubistvo kao odrasli, onda i zakon treba da mu sudi kao odraslom.
Kecmanović je na prinudnom lečenju u psihijatrijskoj ustanovi. Njegov otac je osuđen na 14 i po godina zatvora, a majka na tri. Blažić je osuđen na dvadeset godina, a isto toliko dobio je njegov otac. Krivica je u velikoj meri delegirana roditeljima. Ono što hoću da kažem jeste da su maloletnik Kosta Kecmanović i mlađi punoletnik Uroš Blažić opasni po okolinu. I da prvi za devetostruko, a drugi za osmostruko ubistvo treba da odgovaraju. Ako naši zakoni ne predviđaju drakonske kazne za mlade ubice, onda treba izglasati nove zakone.
Evidentno je da u Srbiji mnogo štošta ne valja i mnogo toga ne funkcioniše. Ali povodom dva masovna ubistva, to je sve što treba da se menja.
Pomor konkurencije
Ali, da ne budem uvek mimo sveta, dodaću malu apoziciju na opštu pomamu reformi, prozivki i upiranja prstom. U kom grmu leži zec? Meni se nekako čini da zajedničko svim opisanim instancama jedno duboko nakazno shvatanje kompeticije. Da li su nam drugovi iz klupe ljuti dušmani, a kolege iz esnafa krvni neprijatelji? Da nisu možda krive bezvrednosti koje svakoj zdravoj konkurenciji poručuju zdravo žurim, a labilnim pojedincima redovno šapuću na uvo eliminiši malu?
Da nije možda kriva vladavina najgorih, tako duboko zapaćena u našim institucijama, sistemu i društvu? Jer kakistokratija je u ovom slučaju konačno ubola metu u sam centar, gađala je mrskog neprijatelja pravo u glavu. Kakistokratija je u davnom i dalekom slučaju Valeri Solanas i skorom i bliskom slučaju Koste Kecmanovića zadobila svoju oružanu frakciju. Primećujem da je ubica mog karaktera u pokušaju, Valeri Solanas i njeni sledbenici i na koncu Kosta Kecmanović imaju prepoznatljivu zajedničku crtu. To je zavist nekreativnih i nedarovitih ljudi prema kreativnim i darovitim: šatro pisca i njegove vouk klike prema meni, kvazi umetnice Valeri Solanas prema Endiju Vorholu i lošeg đaka Koste Kecmanovića prema svojim drugovima i drugaricama.
Jedan ambiciozan, ali labilan i problematičan dečak tražio je da bude premešten u razred gde sede najtalentovanija deca, odlikaši najelitnije beogradske osnovne škole. Jedan među njegovim drugovima, Andrija Čikić, imao je tu nesreću da su mu talenti prepoznati rano, da je već kao dečak počeo da se ističe.
E sad, ako imamo u vidu koordinate društva u kojem živimo, biće da je on taj koji je pogrešno vaspitan. Roditelji ga nisu naučili da treba da krije svoje talente kao zmija noge, da ne sme da talasa, da se nikako ne ističe jer će mu pre ili kasnije neko doći glave.
Nisu mu objasnili gde živi.
A kad je K. K. dobio keca iz istorije, kada je U. B. neko opsovao ćaleta, onda je dara prevršila meru. Deca iz kukuruza konačno su se digla na oružje. Jer prećutkivanje „dobar dan“ niko ni ne primećuje. Jer vršnjačko nasilje i mučenje životinja više ne zadovoljava psihopatske porive. Čak ni borba za neljudska prava ubica i njihovo javno veličanje slabo radi posao. Čak ni ubistvo karaktera više nije rezervisano samo za političke protivnike. Konkurencija mora biti sasečena u korenu. Konkurencija mora biti bukvalno eliminisana.
Oduvek smo se pitali kakav svet ćemo ostaviti deci. Ali izgleda da je ispravnija dilema kakvoj deci ćemo ostaviti svet.
Za Mitoman Goran Gocić, februara 2026.
