Kod nas se opismenjavanje vrši preko tabela PRAVILNO/NEPRAVILNO i to je postala praksa još odavno. Zatim se neko dosetio „genijalne“ ideje da te tabele postavi u školu na stepenište. Ta ideja se od početka u medijima kod nas hvali kao nešto fantastično, nezaboravno, originalno, inovativno uz obaveznu floskulu: „Kad se ovako nauči, nikad se ne zaboravlja“ i ta kultura stepeništa kod nas traje dobrih 20 i više godina. Zovu ih još i pametne stepenice, pismene stepenice, kreativne stepenice, pa čak i maštovite stepenice mada je, ruku na srce, kod đaka najčešći naziv glupe stepenice uz dodatnu atributizaciju one. Gotovo da nema škole koja nema šareno stepenište sa ispisanim šta je pravilno a šta nije. I uvek piše jedno te isto jer stepenice prepisuju jedne od drugih. I evo kako te tabele na stepenicama uglavnom izgledaju
I sad zamislite idete u jednu takvu školu svakog dana se penjete uz te stepenice i više ne znate šta je pravilno a šta ne, da li ovo sa leve strane crveno ili ovo sa desne strane zeleno. Vama u glavu ulaze i pravilni i nepravilni oblici, a da sve bude još gluplje, te su tabele najčešće i same pune grešaka i redovnih školskih zabluda. Neke više, neke manje, ali skoro uvek će i toga biti.
Gledajte, na primer nije pravilno REKO a pravilno je REKAO. Oblik reko je samo kolokvijalan ali nije nepravilan. Štaviše, u govoru ćemo skoro uvek reći baš tako. Nepravilno je rek’o, ali nećemo vas time gnjavati. Tako piše 99% ljudi i tu se ništa ne može promeniti. Isto kao što ni ove stepenište ničemu ne služe. A i SINOĆ znači isto što i JUČE UVEČE do te mere isto da ne znamo šta je od ovo dvoje nepravilno a šta pravilno i kome je to uopšte palo na pamet i kako. I onda tako deca ovako pogrešno nauče i nikad ne zaborave pa se posle pitamo zašto su kad odrastu nepismeni. Pa naravno da su nepismeni kad su ih pogrešno učili u školi.
Tako me napala neka žena u grupi Naš jezik da nije štiklirati nego štihlirati ili ne sećam se više kako je pravilno ili kako je pisalo na njenim stepenicama u školi. Ja reko nije važno, ta reč je ionako varvarizam… i navedem joj primer šrafcigera koji se na nemačkom originalno zove sasvim drugačije, ali kod nas je prihvaćeno tako pogrešno i šta se tu može… Umesto da sam stavio obeležite, kao što bi svako normalan uradio, ja po inerciji upotrebio kolokvijalnu i nepotrebnu reč koja je zaista pravi varvarizam. Onaj germanizam iz reda šrafcigera, kuplunga, pantofli (mada i toga bude na stepenicama, ali se ne sećam opet kako je ispravno ili se smatra ispravnim), rikverca, šoferšajbni, dihtunga, ahtunga, ausvajsa, štendera, šnajdera, štemovanja, gvinta, kunsta, kanta, rajbera, šlosera, španunga, špinovanja, špikovanja, španovanja, štelovanja, škrabanja, haube, gepeka, dihtovanja, špahtli, glimerica (ili glinerica?), štemilica, luftiranja, luftbalona, cepelina, ziddojče algemajne cajtunga, štucni, hozntregera, hausmastora, šlaufa, šmirgli, bremzi, fajli, lajstni, karburatora, motokultivatora, nahtkasni i da ne nabrajam više (kako to da se niko ne buni zbog invazije ovakvih reči nego svima smetaju anglicizmi?), toga ima koliko hoćeš na našem od čega su mnoge od tih reči izumrle, kao i to nesrećno štikliranje ili kako već treba. I iznenadila se žena. Kaže nešto tipa: „Otkud sad taj napad? Pa ja se samo trudim da govorim pravilno.“ (Izvinjavam se gospođi ako sam je pogrešno citirao, ali poenta je bila u tome). Dakle, mi zaista mislimo da je Pravopis Svetinja i da se najbolje uči putem stepeništa. Nema veze što ne umemo da se izražavamo. To me podseća na našu Vikipediju. Tamo, znate, mnogo vode računa oko transkripcije. Ne znaju za vrlo važnu stavku iz tog istog Pravopisa u kojoj lepo piše da odavno pogrešno usvojene oblike ne treba menjati i prepravljati pa će tako uredno tamo pisati Elvis Presli i Dejvid Boui, onako kako niko normalan to ne bi napisao, ali će zato pisati ova rečenica: „Za vrhovnog komandanta austrougarskih snaga u invaziji na Srbiji izabrana je general Oskara Poćoreka, takođe predhodno odgovarnog za obezbeđenjivanje tela Franca Ferdinanda prestolonaslednika, u trenutku atentata se nalazivši u istom automobilu za bezbednost istog“. Ne znam ili neznam da li još uvek tako piše. Ovo sam izvukao iz fajla koji čuvam i koji se zove Biseri sa Vikipedije. Jedno vreme sam to sve čuvao sa namerom da osnujem grupu na Fejsu koja bi se isto tako zvala, ali sam odustao. Samo bih bacao vreme na još neke gluposti, mada bi to možda malo opismenilo Vikipediju. Rekoh opismenilo, a mislio sam na gramatički ispravne i na razumljive rečenice. Tu bi se zbunilo puno ljudi danas u Srbiji zato što se pod pismenošću ne podrazumeva da vi umete pravilno da se izražavate nego da poznajete svetinju od Pravopisa. Tako smo došli do toga da većina ljudi u Srbiji misli da pismen znači isto što i poznavati pravopis. Mi taj predmet na fakultetu uopšte nismo imali niti nas je iko na bilo kom od ispita pitao nešto iz pravopisa. Vidim da danas u onom haosu u šta su se pretvorile studije srpskog jezika i književnosti u nekim grupama postoji čak i predmet koji se zove Pravopis, a pored njega čak i Funkcionalna pismenost. Šta li se uči iz Funkcionalne pismenosti? Nemam pojma, ali i to je termin koji mnogo vole mediji. Kaže: „Preko 77% Srba funkcionalno nepismeno“. To je naslov na koji ćemo često naići poslednjih godina, a ovaj procenat iz godine u godinu raste tako da nema sumnje da ćemo vrlo brzo stići i do celih 100%.
E tako je i sa ovom kulturom stepeništa. Ljudi su dobronamerni i normalno je da te žvrljotine po stepenicama škole shvataju ozbiljno, a naročito zato što ih mediji toliko hvale. Retko kome padne na pamet da su te tabele na stepenicama zapravo kontraproduktivne. Na stranu što na njima često piše i nešto što nije tačno pod tačno i što dečiji mozak registruje i nepravilne oblike paralelno sa pravilnima pa posle kratkog vremena više ne zna šta je pravilno a šta nepravilno, nego što zanemaruje suštinu kulture govora i izražavanja. Izgleda da neko tu zaista misli da će se nacija opismeniti ako se bude smejala onima koji kažu sumlja umesto sumnja. Kad smo već kod sumnje, zašto je baš ona toliko na udaru? Pogledajte kako stoji u Šestotomniku Matice srpske
Da. dobro ste pročitali i nije nikav Fotošop, u jednojezičnom reprezentativnom Rečniku Matice srpske, iste one ustanove koja izdaje Pravopis, lepo piše sumlja. Bez ikakve etikete tipa pokr. reg. arh. nepr. neknj. i sl. Lepo piše sumlja v. sumnja. samo ćirilicom. Kako sad to kad na stepenicama lepo piše sumnja i još vam se svi smeju ako kažete ili nedajbože napišete sumlja? Mora da je neka greška!
A još je bolje ono sa DA LI, a ne DALI jer zaista mnogi pišu DALI, spojeno, kao upitnu zamenicu, isto kao ZAŠTO a ne ZA ŠTO. E sad, zašto se zašto pište zašto a ne za što, a da li se piše da li a ne dali, to ne znamo niti nas zanima, ali je to zato (a ne za to) odlična prilika da se prisetimo slikara Salvadora Dalija. I zaista, ako neko negde napiše na primer „Dali neko ima frižider na poklon, moj se pokvario“ u nekom lokalnom oglasu, tako će se stuštiti gomila jako pismenih ljudi koji će se prisetiti ovog španskog ekscentrika čije slike, grafike ili skulpture inače ne poznaju niti su ih ikada videli. A da su ih videli, nisam siguran da bi im se svidele.
Istina, u Beogradu ima i Ćošak Salvadora Dalija, ali nije zvanično priznat. Ne nalazi se više ni u turističkoj ponudi za obilazak Beograda.
Uzgred budi rečeno, FB grupa Naš jezik ustanovila je i posebnu plaketu za sve one koje oduševljava ova vrsa humora
Tako na ovim stepenicama u nekoj školi, ne piše u tekstu kojoj, ali piše da su na poklon za završetak školske godine, odmah dve izmišljotine pa među nepravilnim oblicima stoje sasvim pravilni oblici. Ne znamo da li je nastavnike mrzelo da proveravaju ili su namerno hteli da podmetnu nešto pravilno kao nepravilno samo zato što im se ne sviđa, ali i daljnji i obadva je sasvim u redu.
Setimo se i akcije Negujmo srpski jezik iz 2015. kada je ceo grad bio oblepljen i bilbordima i plakatima sa istim ovim i uvek istim primerima, a da bi akcija bila uverljivija, za nju su angažovane javne ličnosti, uglanvom glumci, muzičari, pisci i voditelji. Ta je akcija bila nešto ozbiljnija jer je tadašnji ministar kulture angažovao Institut za jezik pri SANU na čelu sa Branislavom Broborićem. Oni koji su se slikali, doduše, nisu znali šta će pisati u pravilu ili grešci koju reklamiraju, ali makar nije bilo pogrešnih informacija.
Ipak, ne mogu se oteti utisku da je ovaj način učenja srpskog nešto što me mnogo podseća na nešto što ljudi kod nas sa gorčinom osuđuju, a to je što se ljudi leče putem SMS poruka. Tako bar oni kažu, mada se to lečenje uglavnom odvija nekim drugim putevima odavno. Bez obzira što ta primedba nije na mestu jer se naj način lečenja primenjuje svuda u svetu, asocijacija je neizbežna jer zašto se ljudi ne i školovali na časovima u školi, a ne na stepeništu, na autobuskim, tramvajskim i trolejbuskim stanicama ili gledajući u izloge knjižara, butika, pekara, buregdžinica i mesara?
Za Mitomana Pavle Ćosić 27. marta 2026. godine, oko 18:30
