O jednoj specifičnoj izložbi pod imenom Fuck anathomy/Anathomy fuck, Marije Kuzmanović i Milana Nenezića

Na ovu izložbu sam pozvan od domaćina Džordža Ilića (tj. Ilicha) u čijem se stanu koji povremeno služi kao galerija ona i održala. Nije bilo baš skoro. Uskoro će i zatvaranje na koje sam i zvanično pozvan od samog organizatora, odnosno od jednog od izlagača, slikarke Marije Kuzmanović.

Od samog poziva je bilo jasno šta me tamo čeka. To je sve zajedno bila jedna totalna zbrka začinjena gomilom nesporazuma i radovima koje sam u najvećem broju već video. Dobro što je Džordž umesto Marija ili bilo šta slično rekao da je to izložba nekakvog Aleksa K. jer sam navikao da on ne pamti imena, pogotovo kad se neko zove tako komplikovano kao što je Marija, nego što mi nije ni spomenuo da je to zajednička izložba. Potpuno identične Marine radove sam video na izložbi u onoj galeriji u Knezu u podrumu. Ne znam da li još postoji (postoji!). Mislim da se zvala Singidunum. Neposredno pred izložbu me o njenom održavanju obavestio i Zoran Đurković koji takođe nije među organizatorima, ali svejedno, mogu se pohvaliti da me čak dvoje ljudi pozvalo na ovu po svemu neobičnu izložbu. Ne mogu tačno da se setim zašto, ali zakasnio sam skoro dva sata! Ja inače ne kasnim na otvaranja, ali pošto je ovo ipak bilo kod Džordža na gajbi, kapiram da to i nije neko zakašnjenje. Bio je jako hladan dan i jednostavno mi se nije izlazilo. Pretpostavljam da nekog govora i zvaničnog otvaranja nije ni bilo. Makar niko ništa nije spominjao. To je jedna od onih izložbi na kojoj znate sve, a one koje ne znate zapravo znate ali ne možete da se setite odakle ili ih upoznate tada i odmah se s njima sprijateljite. Na samom ulazu me dočekala Marija u svojoj karakterističnoj i prepoznatljivoj pozi kešanja nekom od zvanica za vrat sa jednom nogom podignutom visoko uvis i sa drugom koja nespretno visi negde sa strane i podstiče žrtvu ka obostranom strovaljivanju na pod, u čemu neretko i uspeva. Ko poznaje Mariju Kuzmanović znaće i o čemu govorim. Tu na ulazu je bila jedna ekipa od kojih su mnogi spadali u red onih koje “dugo nisam video”, što će reći da uglavnom nemam pojma ko su, a većina onih koje sam slabije poznavao bila zbunjena zašto se izložba onda ne održava u nekoj zvaničnoj galeriji nego kod Džordža. Odgovor na to pitenje u najvećoj meri stiže iz Zoranovog teksta o kome će biti reči kasnje. Zanimvljiva izložba. Čak je bio jedan rad za koji nisam sigran da sam ga ranije video. Jedan Nenezićev preko celog zida, duguljast… a možda sam ga i video negde, možda isto kod Džordža, ali na Zvezdari kad je Nenezić tamo živeo ili samo imao atelje, ne sećam se. Evo ga ovde:

Njega nema među razglednicama sa izložbe. Tu mi je Zoran odmah rekao: „Imam tekst za tebe!“ i ja reko’ „Super, pošalji mi ga“, misleći da je neki tekst za Mitoman jer sam navikao u poslednje vreme da kad mi neko kaže da ima tekst za mene da je obično za ovo odakle sad ovo i čitate. Na kraju zaista tako i ispade, ali on je zapravo samo hteo da mi kaže da je i on, pored Jelene Nidžović, pisao tekst za ovu izložbu. I odmah mi ga je poslao, ali na Vajber pa ga nisam konstatovao jer sam navikao na mejl, kanal komunikacije za koji uvek zaboravim da ga običan svet odavno više ne koristi. To je bio jedan od 18 miliona nesporazuma od te večeri i još narednih nekoliko dana, barem 18 miliona, a verovatnije je da i je bilo i puno više. I tu me Jovana (Mitrović) pita šta ima i tako to i kaže mi da pozovem Staleta pošto bi i njemu prijalo da se s nekim podruži jer, kako je rekla, nešto ne izlazi u zadnje vreme. Ja to vrlo dobro znam jer se sa njim (reč je o Stanislavu Stojanoviću) nisam video godinama, pa čak ni jednom kada smo se čvrsto dogovorili da ćemo se sigurno videti jer je bio viđen da izmontira jedan spot koji ću sad podeliti s vama, ali ne odmah. Tačnije, videli smo se pre oko godinu dana, ali kod njega na Brdu. Ja potegao i poneo vredan poklon. I Jovana je bila tu i bili su generalno gostoljubivi samo su iz nepoznatih razloga mačku skrivali u drugoj sobi, spavaćoj. Ne bih ni znao da imaju mačku da nisam izrazio želju da vidim gajbu. Ali otkud onda mačka na slici koju sam im doneo? Ne! To znači da sam im sliku predao nekom drugom prilikom i da onda ima smisla i Jovanina primedba da smo se posle videli i u Beti Fordu (nemojte tamo ići, prodali su mi običan crni čaj u kesi za 340 dinara, bez blama) onda kad je bila Evrovizija u organizaciji Madam Gagan kolektiva i na kojoj je Ceca izvodila čak tri pesme i za svaku osvojila po neku nagradu. Okej, videli smo se, samo prvi put na moju inicijativu i penjanje na Brdo, a drugi put na kratko i u frci. Koristim priliku da se izvinim i Mini Rigonat koju sam sutradan u podugačkom razgovoru ubedio da se nismo videli godinama (Mina, vidi, ipak si ušla u tekst posle svega, ali su zato neki drugi iz njega izleteli).
Ajmo prvo na Zoranov tekst o izložbi pa ću da nastavim sa pričama sa otvaranja. Nije dugačak pa ga prenosim u celosti.

Naravno, tu je bila i Marina (Radmilac) koju zapravo relativno često srećem, ali obavezno konstatujemo da se nismo videli jako dugo, pa je tako i bilo i sada, a jesmo se videli relativno skoro, a posle toga  i još jednom samo što nismo uspeli da se setimo kad i gde ni ona ni ja. A tu je bila i njena sestra Lidija koju srećem znatno ređe već samim tim zato što živi u Švedskoj. I Ela Vida, tj. Jelena Vidović je bila s njima u društvu, kao i  obično, iz fazona da sprovodi nekakav red, a u stvari samo pravi još veći haos. Ali pre nego što spomenem niz nesporazuma u koje sam uleteo s Lidijom, prvo da se vratimo na Staleta. Pošto je bila subota, i to već oko 10 uveče, shvatio sam da je jedini način da se vidim s njim da ga odmah pozovem jer je s njim, makar u teoriji, moguće videti se samo nedeljom. Aha, pardon, pre nego što nastavim, ta reklama koju je Stale trebalo da montira na kraju nije montirao te nedelje pre tri godine jer je, kako je rekao, mamuran. Zbog toga ga je u celosti u radio Spale (Nikola Spasić) koji je ujedno i snimao spot i čak delimično učestvovao u režiji. Evo ga ovde, jedna iz serijala reklama za tu knjigu o jezičkim zabludama i mitovima sa mnom i Oliverom Đurđević u glavnim ulogama

Ja sam Jovani (Mitrović) odmah rekao da nema šanse da se Stale sutra dogega do mene na šta je ona rekla da će doći sigurno. E sad, tu je usledio još niz totalnih nesporazuma iz kojih sam ja shvatio da su njih dvoje raskinuli, a naročito zato što mi je ona pre nego što sam ga pozvao rekla da nju ne spominjem. I pozovem ja tako njega i on se onako kako to već samo on ume jako obraduje i krenemo da se dogovaramo za sutra i sve super i nema šanse da ne dođe – doći će sto posto i bla bla bla…. i tu neko krene nenormalno da pojačava muziku (Nenezić, ispostavilo se) tako da ga više ništa nisam čuo, a nisam uspeo ni da otkrijem ko je izazivač buke pa sam krenuo da tražim kutak u tom ogromnom stanu u kome se muzika ne čuje baš toliko nenormalno glasno. Stan je velik jer je prvobitno to izgrađeno s namerom da bude banka, a i bila je pre rata, sa velikim kancelarijama za direktore, zamenike direktora, obične činovnike i generalno, bankare — ali takvo, iole utišano mesto, nisam u celom tom lavirintu našao. Tek kasnije sam skontao da sam mogao u kupatilo. U svakom slučaju, u tom nadjačavanju i nadglasavanju u kom on ne razume da ja njega ništa ne čujem i na meni neshvatljiv način ne čuje kakva je buka oko mene, on nešto priča li priča. Ne znam o čemu jer ga ne čujem, ali u jednom momentu on kaže da će doći s Jovanom. Ali nisam siguran da sam ga dobro čuo, a još gluplje da ga pitam za potvrdu kad sve vreme mislim da su oni raskinuli. A nisu, ispostaviće se, ali svejedno ne smem da je spomenem jer mi je rekla da je ne spominjem. I izvinim mu se uz konstataciju da se sutra sigurno vidimo kod mene. I tu nekako uspem da nađem krivca za toliko glasnu muziku i sednem pored Lidije i ostale ekipe da s njima malo proćaskam, odnosno s njom ponajviše. Tu su bile i razglednice, odnosno reprodukcije radova, za koje će se ispostaviti da ih je pripremila Jovana i za njih radila i pozadinu. Među njima je bio i ovaj čuveni rad koji izložen vidim ko zna koji put, a tu se setim da je jednom bio izlagan i u samom Kornetu u vreme kad je to Kornet ujedno bio i galerija u Drinčićevoj kod Bešketa (Vojislav Bešić). To je ovaj rad:

I uzmem tu razglednicu, pogledam pozadinu kad ono ovo samo:

---

I tu kažem Lidiji da… vidi kako je glupo, ne pišu ni imena radova ni ko ja autor, a naročito zato što je digitalna štampa tako da čak nema ni opravdanja da je moralo tako da bi se uštedelo zbog ofseta, ali da ja, eto, slučajno znam da se ova zove „Petokraka“ jer sam je već puno puta video. Posle se ispostavilo da sam i tu pogrešio jer se slika zapravo zove „Petokurka“. Naravno, na samoj izložbi takođe nije pisalo ništa. Očito nikom nije ni palo na pamet da okači neku ceduljicu ispod radova sa informacijom o čemu se tu radi. A šta ima i da piše kad su svi radovi stari po sto godina? A i svi prisutni su ih već videli. Osim možda onog prvog Nenezićevog i još po nekog. Žao mi je što tokom faze skupljanja materijala za ovaj tekst koja je trajala oko mesec dana nisam dobio njegov rad koji sam tad prvi put video i najviše mi se dopao. Isto je neka gola žena, da se razumemo, nije po tome nova, ali je nešto rađena spajanjem valjda devet kvadratnih ulja na platnu. Šteta što sad ne mogu da vam je pokažem pa vam zato evo jedna druga.

---

Ali čekaj, evo u materijalima imam i ovu u delovima, samo što sam pogrešno upamtio da je gola žena. Nije žena nego muškarac. A i nije 9 nego 12 delova. I mnogo je morbidnije nego što mi se učinilo tamo na izložbi.

---

Nekoliko dana posle izložbe stiže na mesindžer poruka od Marije. Taj čet prenosim u celosti:

– 4 files sent via WeTransfer, the simplest way to send your files arround the…
– Oh, no! This transfer has expired. Go Ultimate or Teams or Enterprise to recover it!
– E jebiga
– idi na swisstransfer. tamo istovariš neograničeno materijala i samo mi pošalješ link. to je za sve vas koji ne umete da koristite kompjuter
– Materijal nije kod mene
Nego kod jovane mitrovic
– e jebiga. a šta je u materijalu? ono sa razglednica?
tražiću od nje
ne kapiram zašto ste radili istu pozadinu za sve razglednice kad je digitalna štampa
i tako ne piše kako se radovi zovu ni koji je čiji ni ništa.
– Nije ista pozadina
Moram da idem
– kako nije? pa gledao sam ih sve
idi ti

(Marija, ako čitaš ovo, da znaš da jeste pozadina svuda ista)

I dobro, pišem Jovani s kojom se i inače dopisujem preko mesindžera i tu usledi još pregršt od onih 18 miliona nesporazuma… nije bitno. U svakom slučaju, tako sam stigao do pripreme za sve četiri razglednice sa izložbe i sve četiri su u pripremi u istom pdf fajlu imale istu pozadinu. Niko ne zna zašto, ali Jovana kaže da se to tako radi i još mi održala bukvicu u kojoj veli ovako:

zar ti misliš da je normalnije da jedan pdf ima jednu stranu samo a treba da se štampa obostrano…ne znam
ali ništa od toga nije bitno
samo je čudno da ne vidiš 1/2 ko vrata
i ta pozadina ti ne treba
uzmi plakat bolje
i ne znam šta te buni, jedan fajl ima prednju i zadnju stranu i uvek se tako šalje

---

I svašta mi je još izgovrila, ali nije sve za javnost. Ko da sam ja u najmanju ruku profesor grafičkog dizajna u nekoj od one dve visoke škole koje stalno brkam. Inače vrlo prijatna osoba za dopisivanje. Ne kapiram kako je ljudi trpe. I to više njih odjednom. I zašto uopšte ja pišem ovaj tekst a ne neki istoričar umetnosti? Na primer Jelena Spaić? Ne znam, kaže da nema vremena. Niko u ovoj zemlji nema vremena. Ali zato kad ih pitaš šta rade svi po pravilu kažu: „Evo ništa… Baš ništa. Nešto ležim i razmišljam“.

Treba li uopšte reći da Stale nije bio kod mene te nedelje nakon subote kad je bilo otvaranje? Naravno da nije, kao što sam odmah i rekao, a sutra se dodatno uverio jer je čet započeo ovako:

– Kako je bilo (to me zapravo pitao još iste noći, ali sam tek ujutru video poruku)
– nezaboravno
ono je bilo najluđe otvranje u mom životu. mogao bih roman da napišem o svemu. i opet su me umalo priveli. otkud policija tamo? nemam pojma. ali izvuko sam se diplomatski i čak sam se i s njima proveselio.

– Ja sam jako mamuran (obratiti pažnju na ovaj pridev kojim je započelo i naše prethodno ne viđanje). Tu li si mislio da sam dođem kod tebe?
Gukni ptico
– to šta sam ja mislio a šta nisam je sveukupno još jedan nesporazum u opštem haosu od sinoć. ali da. osnovna ideja je bila da dođeš sam. i da sprečimo dalje nesporazumevanje, do toga je došlo tako što me jovana sinoć kad sam došao pitala gde to putuje ceca. zato što je videla na fejsu fotke iz aviona. i onda sam joj ja tako rekao da sam tu sam na šta je ona automatski rekla: pozovi staleta da se družite i ja kažem super. dalje znaš i to sam ti i rekao. pošto znam da je tebe moguće savatati samo nedeljom, tako sam te odmah pozvao da ne bi bilo prekasno…. (…)

Ovde ćemo prestati sa prepiskom koja je trajala doslovno ceo dan i konstatacijom da Stale sigurno neće doći, a nije ni mnogo zabavna, a i tu ima puno stvari koje nisu za javnost, ali se u svakom slučaju završila dodelom plakete, njima, Staletu, Jovani i Zoranu, u vreme kad sam još mislio da su plaketa i pehar isto. Evo je:

Stanislav: hahahahahaha

---

I na tome se završilo. Ali da se vratimo na ove policajce koje je neko možda ovde zapazio. Još uvek nisam utvrdio o čemu se zapravo radi, ali tu su se pojavila tri policijska inspektora za koje se iz aviona vidi da im je to zanimanje. Kao što to opisuje Bata Stojković u Balkanskom špijunu, tako se i sad zapravo vidi šta im je glavni posao. I ja krenuo da ih fotkam, tamo kod Džordža u spavaćoj sobi gde se žurka preselila jednim klasičnim Marininim manevrom. Da se podsetimo, a i za one koji je slabije poznaju, Marinu ne drži mesto. Ona bi stalno negde da se premešta pa je tako za ovu priliku smislila da Džordž još nije pokazao ceo stan…. ne sećam se kome. Verovatno ili Jeleni ili Lidiji. Klasično dovođenje pred svršen čin. On jadan nije ni shvatio šta se dešava. Treba reći da je tamo bilo jako hladno. Uprkos relativno velikoj gužvi, ipak je normalno što je bilo hladno jer je to bilo jednog od najhladnijih dana ove zime, a grejanja nije bilo, tako da su svi sve vreme bili u svojim kaputima, bundama, skijaškim odelima i sl. Samo se kod Džordža u sobi grejalo, ali on nije planirao da se tamo ljudi presele. Naprotiv, ta soba je zapravo u sasvim odvojenom delu stana koji zvanično i ne pripada tom stanu jer prvi je ta galerija, a drugi je taj drugi deo sa kuhinjom, odvojenim kupatilom i dve velike sobe od kojih je ta jedna spavaća. I tako su se svi oni premestili kod njega u sobu i naravno da im se odande nije izlazilo kad se samo tamo grejalo. Tako su tamo dospeli i ti inspektori za koje mi je Džordž došapnuo da su tu verovatno zbog karaktera izložbe i nespretno mi onako američki pokazao muški polni organ koristeći za to celu ruku, a ne samo jedan prst kao što bi bilo puno praktičnije, ali znam i zašto to nije tako uradio. Zato što bi neko od tih inspektora mislio da je to njemu upućeno. Ovako su sva trojica vrlo jasno videli da im na mnogo nepristojniji i direktniji način pokazuje to isto i puno veće.
Ali nisu loši momci. Čim sam napravio prvu šalu na njihov račun i rekao da ne gubimo vreme i da me odmah vode u stanicu, tako smo se združili. Znam ja to i od ranije. Ti naši inspektori, a pogotovo ako su angažovani za sporne kulturne događaje, umeju da budu vrlo zanimljivi. Oni su tu zapravo bili još i najzabavniji. Pošto sam shvatio da mi je vreme da krenem kući, a stalnom me nešto sprečavalo da izađem iz sobe, jedan od njih se dosetio Anđela uništenja, Bunjuelovog. Film za koji inače u Beogradu fascinantno malo ljudi zna. Tako da sam i ja bio bezmalo fasciniran što se jedan od njih dosetio tog filma i to tačno u toj situaciji iz koje se vidi da je dobro shvatio film. Samo jedan od njih trojice nije znao za taj film, mada je makar čuo, ali od ostalih prisutnih niko nije imao pojma. I tako smo još malo proćaskali o Bunjuelovim filmovima usput se dotaknuvši i Formana i njegovog prvog američkog filma koji je na srpski i nespretno i spretno preveden kao Svlačenje, a od ostalih sam otišao neprisojno im se ne javivši.
Da ne zaboravim da prenesem i tekst Jelene Nidžović koja nije ni bila na izložbi ili je možda bila pre nego što sam ja došao. Taj je još kraći pa ga stoga još više prenosim u celini.

Fuck anathomy/Anathomy fuck, Marije Kuzmanović i Milana Nenezića počinje tamo gde se poruke obično samoukidaju: u nikako neutralnoj belini na kojoj genitalni motivi i krupni planovi kože ne odigravaju spektakl, već beleže trenutak naprsnuća, cezure nakon koje se mišljenje mora preraspodeliti. Transgresija koja je na delu ne podrazumeva prestup radi efekta, već trenutak u kojem granice otkrivaju sopstvene konstrukcije i interese. Njoj prividno protivstavljena belina pak funkcioniše kao mizanscen norme, njen tihi aparat, a telo ulazi u taj prostor kao pitanje retorike moći i kulturnih maski želje.
I dok pokušamo da se razaberemo u disciplinskoj proceduri ukusa, koja se prečesto samopredstavlja kao izvesna kulturna politika društva u kojem živimo, u sadomazohistički kodiranoj i zbog toga i krhkoj, krhkoj površi sadržaja Fuck anathomy-Anathomy fuck,možemo ogledalno oprobati i sopstvene granice društvenih i kulturnih izdržljivosti: nametnutih, samonametnutih i još uvek neporušenih.
Jelena Nidžović *** Radnik u Ne – kulturi

Ako me pitate zašto su oba teksta potpisana na istu foru sa ovim zvezdicama i ovim zvanjem sumnjive duhovitosti – nemam pojma, ali moguće je da je tu bilo još svega i svačega što ja ne znam, a nije ni trebalo da znam pošto kad sam pitao da li je Nidža obaveštena da će joj tekst biti objavljen, dobio sam niz neobičnih odgovora sa raznih strana.

NAPOMENA: Kao i sve tekstove na ovom sajtu, i ovaj možete komentarisati i bili bismo vam jako zahvalni ako imate podatke o nekoj od ovih objavljenih slika. Imena autora znamo, ali ne i nazive radova i godine kada su nastali. Svi komentari će biti objavljeni, osim ako u samom komentaru ne naznačite drugačije.

Za Mitoman Pavle Ćosić iz Beograda

Ne obraćajte pažnju na ovo. To se nešto samo učitalo. Hteo sam nešto drugo, a ovo ne znam kako da obrišem. Ali neka stoji… Možda nekima i to bude zanimljivo.