Termin „funkcionalna nepismenost” danas se u javnom diskursu koristi često, ali gotovo uvek neprecizno. Zbog toga je nužno krenuti od istorije pojma, njegove stvarne definicije i metodološkog konteksta u kojem se primenjuje, pre nego što se izvode bilo kakvi politički, kulturni ili civilizacijski zaključci.
Pojam funkcionalne pismenosti (functional literacy) pojavljuje se u međunarodnim obrazovnim raspravama sredinom XX veka, posebno kroz dokumente UNESCO-a šezdesetih godina. Tada se pravi razlika između elementarne pismenosti (sposobnost čitanja i pisanja) i funkcionalne pismenosti (sposobnost upotrebe čitanja i pisanja u svakodnevnom društvenom funkcionisanju). Već tada je naglašeno da osoba može biti tehnički pismena, ali imati poteškoće u korišćenju pisanih informacija u administrativnim, obrazovnim ili institucionalnim kontekstima.
Međutim, ključni problem nastaje u prevodu i popularizaciji termina. Engleski izraz „low literacy skills” u međunarodnim istraživanjima često se u medijima pojednostavljuje kao „funkcionalna nepismenost”, što stvara pogrešan utisak da se radi o osobama koje ne znaju da čitaju ili razumeju tekst. U stvarnosti, metodološka definicija je znatno uža i tehničkija.
U savremenim istraživanjima kao što su PISA (Programme for International Student Assessment) i PIAAC (Programme for the International Assessment of Adult Competencies), funkcionalna pismenost ne meri književno razumevanje, pravopis, interpunkciju, niti „ritam čitanja”, već uspeh u zadacima koji zahtevaju pronalaženje, povezivanje i primenu informacija iz pisanih izvora. To znači da se procenjuje sposobnost rada sa informativnim tekstovima, tabelama, grafikonima, višestrukim izvorima i implicitnim pravilima, a ne klasična lingvistička pismenost.
Posebno je važno razjasniti jednu čestu zabludu: u PISA terminologiji ne postoji kategorija „funkcionalno nepismen”. OECD koristi izraz „low performers in reading”, odnosno učenici koji su ispod Level 2 čitalačke kompetencije. U javnosti i medijima ta kategorija se često prevodi kao „funkcionalna nepismenost”, iako to nije doslovan naučni termin koji OECD koristi kao etiketu za pojedince ili narode.
Level 2 u PISA okviru označava minimalni prag čitalačke kompetencije: učenik može da pronađe eksplicitne informacije u tekstu, razume osnovnu ideju i poveže jednostavne delove sadržaja. Učenici ispod tog nivoa obično i dalje znaju da čitaju, razumeju jednostavne tekstove i funkcionišu u svakodnevnoj komunikaciji, ali imaju poteškoće sa složenijim informacijskim strukturama i višekoračnim zaključivanjem iz pisanih izvora.
Još jedna metodološka činjenica koja često izaziva kontroverze jeste dostupnost testova. PISA zadaci nisu u potpunosti javni. OECD objavljuje metodološke okvire, deo zadataka (released items), tehničke priručnike i anonimizovane baze podataka, ali kompletan testni instrument ostaje delimično zatvoren kako bi se očuvala validnost merenja. Ova praksa nije specifična za PISA, već predstavlja standard u psihometriji i međunarodnom testiranju. Ipak, ograničena transparentnost sadržaja testova otvara prostor za legitimne rasprave o interpretaciji rezultata i mogućim pristrasnostima u konstrukciji zadataka.
Ključna epistemološka zamerka pojmu funkcionalne nepismenosti jeste njegova konceptualna širina. On ne meri jednu jasno definisanu sposobnost, već kombinaciju obrazovnog iskustva, strategija čitanja, rada sa informacijama i institucionalnog snalaženja u tekstualnim okruženjima. Zbog toga brojni lingvisti i pedagozi smatraju da je termin loše imenovan i sklon pogrešnim interpretacijama u javnosti.
Dodatni problem nastaje kada se statistički rezultati učenika pogrešno generalizuju na čitave narode ili populacije. PISA ne testira odrasle, ne meri opštu inteligenciju i ne daje „rang pismenosti naroda”, već procenjuje učinak uzorka petnaestogodišnjih učenika u određenom obrazovnom trenutku. To je obrazovni indikator generacije, a ne civilizacijska ili kulturna presuda društva.
U nastavku je proširena tabela (PISA 2022, čitanje – procenat učenika ispod Level 2, približne vrednosti na osnovu OECD izveštaja i country notes):
Rang (od većeg ka manjem udelu ispod minimalnog nivoa čitanja – PISA 2022)
- Bugarska – oko 47–50%
- Rumunija – oko 42–45%
- Srbija – oko 36%
- Grčka – oko 35–37%
- Hrvatska – oko 30–32%
- Mađarska – oko 28–30%
- Poljska – oko 26–28%
- Francuska – oko 27%
- Nemačka – oko 25%
- OECD prosek – oko 26%
- Sjedinjene Američke Države – oko 20%
- Ujedinjeno Kraljevstvo – oko 20%
- Finska – oko 14–16%
- Estonija – oko 11–12%
Napomena: Ovi podaci odnose se isključivo na petnaestogodišnje učenike u PISA uzorku, a ne na celokupno stanovništvo niti na odraslu populaciju.
Važno je primetiti da razvijene zapadne zemlje nemaju zanemarljiv procenat učenika ispod minimalnog nivoa čitalačke kompetencije. To direktno osporava popularnu tezu da PISA služi kao instrument za dokazivanje „superiornosti” određenih naroda. Razlike između država postoje, ali su kvantitativne i gradualne, a ne civilizacione ili biološke.
Zašto je u Srbiji procenat učenika ispod Level 2 viši nego u nekim zapadnim zemljama? Naučna literatura ukazuje na kombinaciju faktora: socioekonomske nejednakosti, razlike u čitalačkim navikama, strukturu obrazovnog sistema, dostupnost obrazovnih resursa i tip zadataka koji favorizuju rad sa informativnim i digitalnim tekstovima. Drugim rečima, test meri kompatibilnost obrazovnog sistema sa specifičnim modelom zadataka, a ne „pravu pismenost” u tradicionalnom smislu.
Istovremeno, mogućnost manipulacije interpretacijom ostaje realna, pre svega na nivou javnog diskursa. Mediji često koriste termin „funkcionalna nepismenost” kao retoričku etiketu, iako metodološki okvir govori o „low performers in reading”. Time se statistički indikator pretvara u stigmatizujući društveni narativ. Dodatno, činjenica da kompletni testni zadaci nisu javno dostupni otežava nezavisnu javnu evaluaciju težine i sadržaja testnih instrumenata, iako su metodologija, uzorkovanje i baze podataka javno objavljeni za naučnu analizu.
Zaključno, „funkcionalna nepismenost” nije klasična nepismenost, niti dokaz niske inteligencije, niti mera kulturnog nivoa jednog naroda. Reč je o statističkoj kategoriji nastaloj u obrazovnim istraživanjima koja meri uspeh u specifičnim zadacima obrade pisanih informacija. Termin je konceptualno širok, delimično maglovit i podložan medijskim zloupotrebama, naročito kada se koristi bez metodološkog konteksta. Zbog toga svaki ozbiljan pristup zahteva precizno razlikovanje između stvarne pismenosti, obrazovnih kompetencija i retoričkih interpretacija koje često prevazilaze ono što podaci zaista mere.
Za Mitoman iz Nedođije Miško ChatGPT
